I ima, da se ne lažemo, taj Hajduk neku dušu. Miriše na more, na Dalmaciju, na Dalmatinke, na jugonostalgiju. I zato se na internet forumima sa vapajima Torcide svetom Anti i svetom Duji da sačuvaju "dite Splita", jednako mogu naći poruke podrške iz Srbije. Iz Kragujevca, iz Aleksinca, iz svake šumadijske rupe iskočila je podrška Srba koji su se setili kako su nekada voleli taj Hajduk. Ima i onih koji ni za koga drugog nisu navijali, do za Hajduk. Oni koje je uvek privlačilo kako su igrali Žungul, Jerković, Slišković. Ima i onih grobara koji Hajduku nisu zaboravili kada su pobedili Zvezdu u finalu kupa, one godine kada je bila prvak Evrope. Ima i onih Delija koji poštuju Hajduk, jer je to jedini klub iz bivše Juge koji je više pobeđivao Zvezdu, nego što je od nje gubio...
Ali, zašto su Srbi voleli baš Hajduk? Taj Hajduk gde je još pre hrvatskog proleća neko gubio život zato što navija za klub iz Beograda. Kao sredinom šezdesetih, kada je Pirmajer dao gol u devedesetom minutu i Partizan pobedio jedan-nula, pa su torcidaši na smrt prebili jednog mornara jer je nosio crno-belu zastavu, a iz CK je naređeno da se o tome ćuti. Zašto su voleli Hajduk, čijim je navijačima najveći ponos bio bačeni automobil u more kom je iznad morske pene virila BG registracija? Onda kada je jedan od najvećih "hajdukovaca" Miljenko Smoje govorio da bi bilo bolje da odu ispred gradske skupštine i bace neki "mercedes" u more.Opet, možda je sve to i razumljivo. Možda je to baš zbog Dalmacije. Možda je to zbog rokenrola. Možda je to zbog jugo-verzije holandskog "totalnog fudbala" koju je promovisao trener Tomislav Ivić. Možda je to zbog tih sedamesetih kada su dugokosi fudbaleri Hajduka više ličili na članove "Pink Flojda", kada su se sve cure ložile na Šurjaka, Žungula, Buljana. Iako su oni danas za nas samo neki fudbaleri sa smešnim imenima. Možda je to zato što su doneli tu revoluciju u fudbalu i u imidžu, i zato što su svi odavde sanjali kada će doći avgust pa da odu na more u Dalmaciju. U tu Dalmaciju koja živi za svoj Hajduk, čije su se "bile noći" redovno održavale u Beogradu.A da se ne lažemo, ne može se reći da Hajduk nije bio nešto posebno. Jedini klub koji je bio prvak one države, a da ne dolazi iz glavnog grada "nečega", republike ili makar autonomne pokrajine, kao što je bila Vojvodina. Možda je to zato što je ljubav Torcide za svojim klubom nešto što ne postoji nigde "na svitu". I danas kada se prođe Splitom ne postoji fasada, kafić, ili prodavnica koja nije u obeležjima Hajduka. Niti kafane gde postoji druga tema za ćakulanje, osim Hajduka. Kažu da je stari stadion kod plinare, iliti Štari plac kako ga sada zovu, nalazi se pored porodilišta. I svaki Splićanin prvo što vidi kada se rodi je stadion. I to im, kažu, određuje život.I za Partizan se navijalo širom bivše Juge, ali to je bila ideološka stvar. I za Zvezdu se navijalo širom Juge, ali to je bilo malo ideološka, malo nacionalna stvar. Hajduk je jedini klub koji prvenstveno pripada svom gradu i regiji, za koji se navijalo širom Juge.A možda je ta ljubav Srba prema Hajduku, bila samo ljubomora, jer Srbi nisu imali svoj Hajduk? Jedini klub "iz velike četvorice" koji nije bio suvi komunistički produkt. Iako je po sebi najviše to bio. Jedini klub koji je igrao ozbiljan fudbal, a postojao je duže od Jugoslavije. Još iz doba Austro-Ugarske, kada su praški studenti iz Splita gledali Spartu i Slaviju, pa doneli sa sobom "balun" i hteli da osnuju klub. 
Pa nisu znali kako da daju ime klubu, pa se lomili dal' da bude Marjan, dal' da bude Uskok, Mosor ili Velebit. Pa su pošli kod gimnazijskog profesora Josipa Barača, a ovaj im rekao "šta ste mi upali k'a 'Ajduci"... (Džabe im sad govoriti šta bi bilo kada bi Hajduk Stanko ustao iz mrtvih i čuo da tamo u Dalmaciji ima nekih koji bi ginuli za Hajduka, ko bi ga ubedio da Srbija nema more).A možda se sve vreme lažemo. Jer, kada je to tako trebalo da se govori, Hajduk je bio odraz crvenog Splita. A kada je trebalo drugačije da se govori, on je bio sve suprotno od toga. Za vreme Drugog svetskog rata Hajduk nije hteo da igra italijansku ligu. Ni posle 1943, i italijanske kapitulacije, kada je Split ušao u NDH nije hteo da igra ni NDH ligu. Danas neki Torcidaši kažu da nisu hteli da igraju,samo zato jer je Pavelić Split poklonio Musoliniju. Od "hrvatskog proljeća" na Hajdukovom stadionu se isticao paralelni grb uz onaj sa crvenom petokrakom, navijači su počeli da nose izvorni, sa šahovnicom. Tako bar danas govore nakon što je u Torcidu prodrla ideologija ustaške mladeži. Ipak hajdukovci jesu mahom otišli u Partizane i na Visu 1944. igrali baluna kao "Hajduk NOVJ". I hteli su komunisti da im Hajduk bude armijski klub. Ali Split ga nije dao. Tako je Beograd dobio Partizan i Crvenu Zvezdu.Zato smo, možda, osećali podsvesnu ljubomoru, jer nismo imali svoj Hajduk. Ili smo mi samo ubili "svoj Hajduk". Zar  nije Beograd prvi imao taj "rokenrol"? Zar nije BSK u Kraljevini tridesetih godina bio ono što je Hajduk bio SFRJ sedamdesetih? Zar nisu Tirke, Moša i ekipa bili ta fudbalska revolucija koju su sedamdesetih doneli Žungul, Buljan, Jerković... Ta ekipa BSK-a koja nije uvek igrala najbolji fudbal, ali je šmekom sa kaldrme mogla da ode u Urugvaj i uz igrače iz Jugoslavije pobedi Brazil i bude treća na svetu. Zašto bi šmek sa Čubure bio manje "šmekerski" od šmeka podno Marjana? Split nije dao da Hajduk progutaju nove vlasti. A Vladimir Dedijer je posle rata rekao Božidaru Andrejeviću Andrejki (u Montevideu ga glumi Vojin Ćetković): "Šta učinismo, pogasismo sve naše klubove". Ovaj mu je odgovorio "to su tvoji uradili, ne moji".
Split je imao i Miljenka Smoju da napiše "Velo misto". Pa ko ne može da se zaljubi u 'Ajduka kada gleda kako se kod meštra u butigu bore za svoj grad i klub protiv svakojakih zavojevača, od srpskog majora koji kod meštra Borisa Dvornika ulazi sa gedžovanskim "gde si, brico", do raznih fašista i nacista. Imali su ono što je najvažnije da bi se uizgradio mit o Hajduku - seriju koja je zabranjivana. Naš Montevideo je malo okasnio, da bi bio zabranjen.BSK i Hajduk  su osnovani iste godine 1911. Prvog je ubio komunizam, drugog će kapitalizam. Kapitalizam ne zanima što Torcida kaže "Hajduk živi vječno". Beograd je vrlo brzo posle 1945. zaboravio na svoj BSK i zavoleli smo Partizan i Zvezdu. Kapitalizam ne zanima što Hajduk živi sto godina. Od 1945. naovamo dogodilo se dovoljno toga da ne moramo da budemo ljubomorni na Hajduk. I zato ne treba da nam bude žao. Jer, za sve se navija, Partizan se voli. Zvezda je život, ostalo su sitnice.