Realno, osim nekog taksiste pred penzijom i nekolicine starih Voždovčana, niko ne zna gde se nalazi malo sokače, skriveno iza Sinđelićevog stadiona, nazvano još pre sto godina Gornjomilanovačka ulica. Uzani put sa jednom kolovoznom trakom koja ne vodi nikuda i tri male kuće kriju dom najpoznatijeg i najodanijeg navijača Crvene zvezde, Miodraga Milosavljevića, devedesetogodišnju starinu, koga čitava bivša Jugoslavija i veći deo Evrope, poznaju pod "umetničkim" imenom - Mile Srbin.
Seda proređena kosa i slabašna konstitucija u sebi kriju ogromno crveno - belo srce koje već šezdeset šest godina kuca u ritmu Zvezdinih uspeha i neuspeha.
- Tri puta sam sebi pokušao da oduzmem život. I to nije šala, da me nisu sklanjali sa pruge, i da nisu krili žilete od mene, ko zna gde bih ja sada bio. Nisam nikako mogao da prebolim poraze od Partizana 1957. Ispadanje od Panatinaikosa, i finale Kupa UEFA protiv Borusije iz Mehengladbaha. Sada znam da bih zažalio, jer da sam istrajao u svojoj nameri, ne bih doživeo da moja Zvezda bude šampion Evrope i sveta. U novembru, tačnije 13, punim devedeset godina, i nemam za koga da živim osim za moju Zvezdu - kaže na početku Miodrag, koji je još pre nekoliko godina odlučio da sve što ima pokloni Zvezdi.
- Vidite gde živim, nije neka raskoš, ali od srca sam je zaveštao mom voljenom klubu.

Mile je rođen 1921. godine, u selu pored Jagodine, i moglo bi se reći da spada u kategoriju onih koje život nimalo nije štedeo. U Beograd je došao pet godina pre Prvog svetskog rata, snalazio se prodavajući novine, konkretno "Pravdu" čiji je i danas verni čitalac.
- Svako jutro ustanem, spremim se i na trafiku po "Pravdu", "Sport"... Kada iščitam štampu, doručkujem, i popijem jednu do dve rakije. To mi je mera, popodne pijem samo pivo - otkriva tajnu dugovečnosti čovek koji je sa Zvezdom bio na svim utakmicama uperiodu od 1954. godine, pa sve do nekoliko leta unazad. - Promenio sam šest pasoša, prvi sam izvadio četvrtog aprila pre 54 godine. Nema gde nisam bio. Veoma sam srećan što sam neke istorijske trenutke kluba doživeo na mestu događaja. Hvala i predsednicima i igračima, mnogi od njih su mi i danas prijatelji, ali znate kako, brzo se živi, pa se ređe viđamo.
Preturio je Srbin mnogo toga preko glave - logor na Banjici, u kome je tamnovao skoro tri godine - smrt ćerke i sina, a malo posle njih i supruge.
- U zatočeništvo sam poslat jer sam bio nepodoban komunistima. Za to vreme prvo mi je preminuo sin 1942, a samo nekoliko meseci kasnije i ćerka. To je bilo strašno. Nakon završetka rata kada sam pomislio da se mojim mukama bliži kraj, preminula mi je i supruga, i ostao sam sam na svetu. Razočarao sam se u život i više se nikada nisam ženio, celog sebe sam posvetio Zvezdi - priča o svojoj golgoti sićušni dekica, dok jednom rukom namešta šajkaču, a drugom nazdravlja sa čašicom domaće šljive.
A u kući - na stotine slika, poklona, monografija, trofeja. Kravata koju je dobio od Vladimira Cvetkovića, slika sa peharom Kupa evropskih šampiona, sa tribine u Bariju, sa Džajom, Duletom Savićem, Robijem, Mihom... Ma, nema koga nema!

- Sa svima sam bio dobar i sve sam ih podjednako voleo. Teško mi pada što smo u maloj krizi poslednjih godina, ali verujem da će nas Lukić izvesti na šampionski put. On je mnogo dobar dečko, poznajem ga dvadeset i više godina, i mnogo voli Zvezdu. Sada je i Robi došao, koga isto mnogo volim, napraviće on od ovih momaka šampione - priča Milosavljević, kako kaže iz "iskustva".
Pamti Mile i Šekularca i Boru Kostića, i Rajka, Pižona, ali tvrdi da boljeg od Džaje nema.
- Kakav je to igrač bio, pa u njegovo vreme smo imali najviše uspeha i igrali smo najlepši fudbal. Često smo se družili na slavljima i proslavama kojih je u to vreme bilo mnogo. Kasnije, kada je postao direktor, Cvele i on su bili neponovljivi tandem. Kad Vladimir uzme muziku, cela kafana skače na noge, znao je da napravi odličan štimung. A i sam je odlično pevao.
Ipak starost je uzela maha, pa Mile nekada ne uspe da dođe na stadion, što mu veoma teško pada.
- Idem kad mogu, utakmice nekada počnu kasno, pa ne mogu kući da se vratim, ali mislima sam uvek na Marakani, meni je Zvezda sve u životu. Odelo je tu, zaštitio sam ga od prašine i moljaca i na svaku svečanost i utakmicu ga oblačim. I tako punih četrdeset godina. Dosta toga sam i zaboravio, zato sam ovako ukrasio zidove uspomenama. Da me podsećaju. Pre je bilo lepše, bilo je više para, živelo se opuštenije. Bilo je i žena, naravno, ja sam se često družio sa crnkama, njih sam preferirao.

Kaže Mile da ga svi znaju i - što je važnije - vole. Nikada nije doživeo nikakvu neprijatnost, zaustavljaju ga na ulici, pitaju za zdravlje, slikaju se sa njim.
- Evo, malopre mi je bio komšija, svratio na čašicu, malo smo se ispričali... Volim društvo, i smeta mi što su se ljudi generalno otuđili. I ja se borim, penzija mala, jedva 18.000, ali nekako uspevam da platim režije i hranu. Ne treba meni puno, nekad mi i pretekne, pa onda za taj novac odem na stadion i učlanim neko dete u klub...