Ako su tačne najave da bi se, u okviru akcije borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, srpsko pravosuđe ove nedjelje moglo ozbiljnije pozabaviti pojedinim „krupnim ribama“ političkih i poslovnih voda Srbije, onda bi to sigurno moralo imati uticaja i na predstojeće izbore za novog predsjednika Demokratske stranke. Naime, dvojica najozbiljnijih kandidata za mjesto šefa DS – Boris Tadić i Dragan Đilas – već su formirali predizborne timove u kojima sjede visoki funkcioneri stranke i dojučerašnji ministri čijim se poslovnim aktivnostima svakodnevno bave ne samo beogradski tabloidi, nego i policija i Tužilaštvo.

Zašto je Demokratska stranka – ta „nacionalna institucija“, kako ju je jednom nazvao Boris Tadić – nakon poraza na majskim izborima izgubila status i ugled koji je imala u srpskom društvu? Da li je logično to što DS – ulovljena u sopstvenoj mreži laži, obmana, podmetanja, pljačke i korupcije – danas djeluje tako pogubljeno i obezglavljeno?

Ali, hajde da pokušamo da odgovorimo na pitanje kojim se Srbija ovih dana intenzivno bavi: kakve su šanse da Boris Tadić 10. Novembra izađe kao pobjednik u duelu sa svojim stranačkim zamjenikom i gradonačelnikom Beograda, Draganom Đilasom? Ako je vjerovati medijima, vrlo male. Zašto? Pa zato što se – ruga se beogradska čaršija – za razliku od Josipa Broza Tita, Boris Tadić nije na vrijeme obračunao sa svojim Đilasom. Pored toga – po starom običaju – oni koji su se do juče „do imbecilnosti“ divili svom „lepom i pametnom predsedniku“, koji su nalazili opravdanje za svaku Tadićevu nerazumnu odluku, koji su se oduševljavali njegovom duhovotišću („mac, mac“) , naglo su preletjeli u Đilasovo jato, optužujući Tadića i za stranački i za slom države. Što je najgore, ne griješe mnogo.

U međuvremenu, i bivši predsjednik srpske Vlade, partijski zamjenik i jedan od najbližih saradnika Zorana Đinđića, Zoran Živković, najavio je kandidaturu za novog lidera demokrata.

„Uprkos činjenici da za to nisu obezbeđeni elementarni demokratski uslovi, odlučio sam da se kandidujem za funkciju novog predsednika Demokratske stranke“ – kaže Zoran Živković.“Nažalost, siguran sam da će i proces kandidovanja i proces izbora biti organizovan kao i prethodnih osam godina…“

* Šta to znači?
To znači da će biti blago rečeno – sumnjivi. Pre osam godina, recimo, delegati Demokratske stranke bili su privođeni u takozvane delegatske jedinice, u kancelarije gde su najpre morali da pokažu kog su kandidata zaokružili, pa tek onda da svoj listić ubace u glasačku kutiju; 2010. Je uveden elektronski sistem glasanja koji se, zamislite, pokvario baš u trenutku kada je Vuk Jeremić – u to vreme kandidat za potpredsednika stranke – počeo da dobija podršku veću od one koju su pojedini funkcioneri DS – a bili unapred zacrtali. Predstojeću stranačku Skupštinu će, siguran sam, pored političkih, obeležiti i brojni tehnički problemi.

* Koji?
Prvo, Glavni odbor je raspisao Skupštinu, a da prethodno nije usvojio pravilnik o kandidovanju; tu obavezu je – nestatutarno – preneo na Predsedništvo koje je to odmah prebacilo na Organizacioni odbor. Znate, u vreme dok sam bio zamenik predsednika Demokratske stranke, Zorana Đinđića, Organizacioni odbor je imao zadatak da brine o tome kako će biti okićena sala u kojoj se održava stranačka Skupština, ko će obezbediti ketering za kasniji koktel i koji hor će da peva. Bez obzira na to što još uvek nema propisanih pravila, dvojica kandidata za predsednika DS – Boris Tadić i Dragan Đilas – sa svojim čaušima idu po Srbiji i specifičnim metodama ubeđuju ljude da glasaju za njih.
* Kakvim metodama?
Glasaj za mene, znaš šta sam za tebe uradio; ili – ako pobedim, postaviću te za člana GO. Uz to, koriste se raznim vrstama pritisaka…

* Kako vi to znate?
Javljaju mi ljudi sa terena. Ne zaboravite da sam, zajedno sa ostalima, učestvovao u stvaranju i političkom profilisanju Demokratske stranke… A evo: kao mogući kandidat za novog predsednika, juče sam od partijske centrale zatražio da mi dostavi adrese članova GO kojima sam hteo da pošaljem pismo sa obrazloženjem sopstvene kanidature, programom, ciljevima. Međutim, od sekretara DS sam čuo da takvu informaciju ne mogu da dobijem sve dok se ne oformi Organizacioni odbor. Čekajte, šta to znači?! Jesu li članovi GO DS – a Jedinica za specijalne operacije, pa njihov identitet mora da se krije?! Ili su zaštićeni svedoci?! Naravno da postoji način da do tih podataka dođem, ali sam naprosto hteo da pokažem da poštujem proceduru.
* I vi mislite da je izbor predsjednika Demokratske stranke toliko važan da se svi mediji, cijela javnost danima samo time bavi?
Važan je. Kada je Demokratska stranka osnovana i kada je njen uticaj bio neuporedivo manji, bilo je veoma važno da li će za prvog lidera biti izabran Dragoljub Mićunović ili Kosta Čavoški. Ne samo zbog partije, nego i zbog građana Srbije koji, od njenog osnivanja, DS prepoznaju kao stožera proevropske, moderne Srbije.

* Tako je prepoznaju i danas?
Uprkos svemu, verujem da prepoznaju. Nije tajna da je Demokratska stranka odavno upala u žabokrečinu iz koje je teško izaći, da su članovi njenog GO pristali na bespogovorno klimanje glavama svakoj gluposti i budalaštini svog lidera, da odavno sebi ne postavljaju pitanje zbog čega tu sede, šta rade, ko to plaća, zašto su saučesnici i nemi posmatrači poraza i svoje stranke i Srbije. Da su ti ljudi pročitali Program i Statut stranke, znali bi, recimo, da, bez saglasnosti Skupštine, niko nema pravo da potpisuje bilo kakvu deklaraciju sa bilo kim; e, tu bi se onda otvorilo pitanje Deklaracije o pomirenju koju je Boris Tadić potpisao sa Ivicom Dačićem i koja je svima nanela ogromnu štetu.

* Kada već spominjete Deklaraciju, ovih dana bivši funkcioner DS – a, Goran Vesić, u privatnom pismu koje je odnekud objavio Danas, savjetuje Dragana Đilasa da razmišlja o ujedinjenju sa Socijalističkom partijom Srbije. „Da se ne uplašiš“ – kaže Vesić, „o tome je Đinđić razmišljao još 2003.  na našem poslednjem viđenju pred ubistvo pričao mi je kako kada se SPS reši balasta Miloševića, među nama skoro da nema razlika! U tom smislu, Tadić je bio u pravu kada je 2008. napravio istorijsko pomirenje dve stranke.“
U vreme dok je Zoran Đinđić bio predsednik Demokratske stranke a ja njegov zamenik, Goran Vesić se bavio tehničkim pitanjima; dakle, nije učestvovao u bilo kakvim strateškim i političkim odlučivanjem, nije se bavio ideologijom… Hoću da kažem da je mogućnost razgovora Zorana Đinđića sa Vesićem o budućnosti Srbije ili budućnosti DS – a na nivou fantastike. Priča o ujedinjenju demokrata sa Miloševićevim socijalistima je najobičnija glupost! Tvrdim da Đinđić nikada o tome nije govorio, čak ni u šali. To što su se neki miloševićevci odvojili od SPS – a i krenuli da trče za nama tražeći novog gazdu, to je druga stvar; mi sa tim nismo imali ništa.
* Iako ste svih ovih godina bili žestok kritičar politike Borisa Tadića, nedavno ste rekli kako je, u tom izboru između „dva zla“, Dragan Đilas ipak gore rešenje. Zašto?
Zato što se aktuelni gradonačelnik Beograda i zamenik predsednika Demokratske stranke pokazao bezobzirnijim čak i od Borisa Tadića. Moguće da su te Tadićeve osobine – nepoštovanje procedure, nepoštovanje stranke, programa, ta nadmenost i bahatost, ta bezobzirnost u komunikaciji sa saradnicima – ublažili njegovi nedavni politički porazi. Ali, činjenica je da su i predsednik DS i njegov zamenik – kao jedno telo sa dve glave – zajednički i gotovo do temelja uništili i DS i srpsko društvo.

Nije nepoznato da se Tadić, sa mesta šefa države, antiustavno mešao u poslove koji nisu bili u njegovoj nadležnosti – od vlade, sudova, medija pa do čega hoćete. Uostalom, to je nedavno i sam priznao: kao predsednik države je, kaže, „pomogao stranci Tomislava Nikolića da se profiliše kao proevropska“. Čekajte, da li je to nadležnost šefa države? Ko je on? Mesija? E, taj nedostatak svesti o svojim kapacitetima i ulozi koju ima u društvu, taj lažni autoritet koji je stvarao u javnosti, Tadića su koštali statusa i u stranci i u Srbiji. Da se razumemo: sa pozicije gradonačelnika Beograda, isto je radio i Dragan Đilas. Sećate se kada je rekao kako je svesno prekršio zakon? Obrazloženje je bilo – nema veze, platiću kaznu. Gde ste videli da vlast tako nešto poručuje građanima? Baš me briga za zakon, za inspekciju, za Državnu revizorsku instituciju?! Šta onda da rade drugi? Takva bahatost, do pre osam godina, nije bila obeležje DS…

* Hoćete da kažete da, iz današnje perspektive, tzv. Čedina zebra i afera „Bodrum“ djeluju suviše naivno?
Ta nesretna Čedina zebra – pešački prelaz ispred Skupštine Srbije – danas zaista izgleda smešno. A sećate se kakva je galama zbog toga dignuta u medijima. Ili Đinđićevo preseljenje na Dedinje: ko sve o tome nije imao mišljenje… Kada je reč o aferi Bodrum – toj zloupotrebi poslaničkih kartica prilikom glasanja u Skupštini – za nju su odgovorni ljudi koji danas sede u vrhu Demokratske stranke. Između ostalih, i tadašnji šef poslaničkog kluba DS…

* Bojan Pajtić, predsjednik vojvođanske Vlade?
Tako je. O glasanju u skupštini tuđim karticama saznao sam iz medija, za to postoje svedoci. Ali, pustimo… Kada sam govorio o Đilasu kao lošijem rešenju, mislio sam na to da je u pitanju čovek neuporedivo bahatiji od Borisa Tadića koji ne poštuje ni jedno demokratskim putem donešeno rešenje, čovek sklon svakoj vrsti manipulacija u kojima je, pokazalo se, mnogo veštiji od Tadića. Zapravo, Đilas je sve ono što je loš Tadić želeo da bude, a nije uspeo da ostvari. Ako je, recimo, Tadićev cilj bio da Ivicu Dačića opere od ratnih devedesetih, Đilas će isto pokušati da učini sa Aleksandrom Vučićem. I nije u pitanje samo opstanak na mestu gradonačelnika Beograda, što zavisi od Vučića…
* Šta je u pitanju?
Na mnogim mestima isprepleteni poslovi i interesi. Uostalom, sačekajte i brzo ćete se uveriti da sam u pravu. Nažalost, pitanje je ima li Srbija više vremena da čeka. Zar već nije mnogo toga izgubljeno u zabludama i nekritičkom veličanju različitih „istorijskih lidera“, „novih voždova“ ili vođa? Boris Tadić je osam godina bio na vlasti; od tih osam, Srbija je šest godina bila slepo u njega zaljubljena, doživljavala ga kao srećni spoj Georgea Clooneyja, Aristotela, Zorana Đinđića, koga sve ne; verovali su da su na čelo države dobili posvećenog apsolutistu koji će Srbiju povesti napred. A danas kažu – ne valja, sve je uništio, pokrao, ništa nismo radili… Hoću da kažem da više nemamo vremena za pravljenje nove iluzije – Dragana Đilasa – koji bi, je li, trebalo da bude novi Zoran Đinđić. U tu svrhu, čovek je naprasno promenio nadimak: od Đilasa je postao – Điki, iako ga tako niko nikada nije zvao. Zoranov nadimak Đilas danas besramno koristi u svojoj izbornoj kampanji.

* Mediji pišu da bi Ružica Đinđić mogla da podrži Đilasa…
Politički, Ružica Đinđić je potpuno nebitan faktor. Da vas podsetim: Ružica Đinđić je udovica Zorana Đinđića. Član Demokratske stranke je postala četrdeset dana posle Zoranovog ubistva; ja sam je učlanio. Jeste, bila je odana supruga, ali nije nikakav politički faktor. Niti je to bila u Zoranovo vreme, niti je danas. Gospođa Đinđić ima pravo na svoj stav, na svoje opredeljenje, ali to, u političkom smislu, ne znači ama baš ništa.
* Kada kritikujete politiku bivšeg državnog vrha, šta najviše zamjerate predsjedniku Demokratske stranke i njegovim najbližim saradnicima?
Pored uvođenja jedne vrste diktature, gušenja slobodne reči, stavljanja gotovo svih medija i takozvanih nezavisnih analitičara pod svoju kontrolu, Tadić i njegovi saradnici će ostati zapamćeni i po tome što je za četiri godine apsolutne vlasti i prethodne četiri godine kohabitacije sa Vojislavom Koštunicom u Srbiji korupcija dostigla neshvatljive razmere. U vreme Miloševića, korupcija je bila katastrofalna; danas je duplo gora. Najveće građevina DS u nije most na Adi, nego sistem korupcije. Ekonomsko i socijalno beznađe je stravično. Najzad, u vreme vlasti Borisa Tadića, Crna Gora je napustila državnu zajednicu, a Kosovo proglasilo nezavisnost. To su činjenice.

* Da, ali je tada Vojislav Koštunica bio na čelu Vlade.
A Boris Tadić sa njim u kohabitaciji… Da se razumemo: nemam ništa protiv razlaza sa Crnom Gorom, to je bila volja njenih građana; ali imam protiv načina na koji je to ovde dočekano. Srbija je permanentno u nekoj vrsti hladnog rata sa Crnom Gorom. Šta je sa Kosovom? Naravno da Tadić nije doveo do proglašenja kosovske nezavisnosti, ali je činjenica da je to urađeno tokom njegovog mandata. Ovde je osam godina vođena politika konstantnog zaglupljivanja građana, neka vrsta Pink – politike. U Srbiji svi, bre, pevaju! Glavna stvar je ko bolje peva. Peva Tadić, peva Dačić, peva Šutanovac, peva Toma Nikolić… Pa, oni kao da su se spremali za hor Bečkih dečaka, a ne za ozbiljne državne poslove.

* Spomenuli ste sistem korupcije; vidite da su mediji puni afera dojučerašnjih ministara i visokih funkcionera Demokratske stranke. Nekako ispade da su svi bili pošteni, a da su samo oni iz DS – lopovi!
Uvek sam za to da se ljudi koji su radili protivno zakonu, bez obzira na kojoj su funkciji, privedu pravdi. A to što se procesi protiv nekih ljudi otvaraju na ovakav tabloidni način, to su, oprostite, demokrate same skuvale. Oni su kroz iste te medije blatili ljude, dizali hajke, presuđivali… E, sada je đavo došao po svoje. Danas se pojedini bivši ministri zgražavaju zbog toga što tabloidi o njima pišu petnaest dana i što se malo ko sa njima solidariše; o meni su 2010. Ti isti tabloidi, u kojima je suvlasnik visoki funkcioner Demokratske stranke, pisali ravno trideset dana, a da niko od njih nije rekao ni reč protiv. Umesto toga, negde dvadesetitrećeg dana hajke, iz Tadićevog kabineta je stiglo saopštenje kako bi svi trebalo da rade po zakonu i da bi se, u tom smislu, mogla ispitati imovina Zorana Živkovića.
Srećom, ispitali su je veoma temeljno i našli da je sve što radim i što sam radio u skladu sa zakonom. Jedini u Srbiji imam dokaz da sam čist. Međutim, zar ne bi bila prirodna reakcija da predsednik DS danas kaže isto, pa da vidimo kako to Boris Tadić sa blizu šezdeset godina, pored knjiga, nema ništa. Kako to da nije zaradio ama baš nikakvu imovinu? Ili, hajde da se neko pozabavi time kako je mag advertajzinga, mostograditelj Dragan Đilas, uspeo da baš u periodu dok je DS bila na vlasti svoje prohode uosmostruči. Isto važi za Srđana Šapera i Nebojšu Krstića. Kako ih je to baš krenulo u periodu dok su vedrili i oblačili Srbijom? Kako to da je firma oca i brata Olivera Dulića, bivšeg ministra ekologije, dobila posao čišćenja deponija?

Znate, svi mi imamo rodbinu, kumove, prijatelje, ali ovo je, izvinite, prešlo svaku meru. Pa, dok nije ubijen, Srbija nije ni znala da Zoran Đinđić ima sestru. A ovde, od dvadeset ministara, svi su se negde ušemili. I to ne važi samo za DS; važi bukvalno za sve. E, mene boli moja stranka.

* Šta vi nudite?
Nudim povratak Demokratske stranke programu, ulozi koju je imala u srpskom društvu. Dakle, naša dužnost nije da skrivamo probleme, nego da se sa njima suočavamo, da ih markiramo, da se uhvatimo u koštac. Naš zadatak je otvaranje teških pitanja, borba protiv zabluda i zaostalosti, edukacija ljudi… Kada je o spoljnoj politici reč, jedini spas za ovu zemlju je EU…

* Po cenu…
Po bilo koju cenu primerenu DžDžI veku. Ma šta ko o tome govorio, jasno je da Kosovo ne možemo da izgubimo jer ga već trinaest godina ne kontrolišemo. Kako možete da izgubite ono što nije vaše? Dakle, potrebno je uvažiti realnost i pokušati dobiti najveću moguću autonomiju za preostale Srbe na Kosovu, očuvati kulturno – istorijske spomenike i na valjan način postaviti pitanje imovine. To sve piše u programu DS…

Potrebno je otrežnjenje, ljudima reći direktno, u lice: mi smo krivi za sve što se dešava. I kada nas NATO bombarduje, i tada smo sami krivi jer se ni po koju cenu ne smeš upustiti u rat koji gubiš, uz ogromne ljudske i materijalne žrtve. Pamet, hrabrost i patriotizam se ne pokazuju time da svi poginemo, nego da, ako možemo, mi pobedimo. Ako ne možemo, onda ne ulazimo u tu bitku. Dosta je mitova, nebeskog carstva… Današnja deca imaju potpuno izvrnut sistem vrednosti. Ko su njihovi heroji?! Naravno, to nije samo krivica Tadića i Đilasa, ali je dominantno njihova. Umesto da ga spreče, oni su, kao bi se održali na vlasti, to ludilo podgrejavala. O tome govorim.

* I, kakve su vam šanse?
Realno – male. Ali, kandidaturu smatram svojom obavezom. Ako ne uspem, izaći ću iz Demokratske stranke i naći način da politički delujem. U Srbiji postoji ogroman prazan prostor koji je, igrajući se demagogije i trčeći za popularnošću, za sobom ostavila DS.

* To znači da biste mogli osnovati novu partiju?
To znači da sam siguran da u Srbiji dovoljan broj pametnih i sposobnih ljudi koji su, tokom ovih godina, razočarani politikom koja je vođena, izašli iz partija i koji su spremni da se ponovo aktiviraju kako bi pokušali da ostvare one ciljeve za koje smo se borili 5. oktobra.

Izvor: Dani (Sarajevo)