Taj sukob na stadionu između navijača i policije, je, kako mnogi hroničari smatraju, bio inicijalna kapisla za početak raspada nekadašnje Jugoslavije. Boban je tako, pored fudbalskog, ušao i u istoriju političkog života i dešavanja na Balkanu. Na pitanje da li bi ponovo udario policajca, Boban je bez ustručavanja odgovorio.

- Apsolutno. Ali, nisam bio sam. Ja sam kao kapiten Dinama bio najzapaženiji i zato se toliko pričalo o tome. Ali malo je poznato da su i drugi mladi idealisti radili isto. Uradio sam to zbog idealizma, ali i zato što je policija tukla naše navijače. "Delije" su bukvalno uništavale stadion a njih nisu ni takli. Tada sam video kako policajac tuče mladog dečka i reagovao sam instinktivno... I ponosan sam na to - rekao je Boban.

Na pitanje da li se u tim trenucima osećao kao hrvatski vojnik, Boban kaže:

- Nisam ni hrvatski vojnik ni junak, nego normalna osoba s integritetom. Junaci su išli u rat a mi smo bili samo buntovnici. Hteli smo slobodu i želeli smo da imamo svoju državu. Uradio sam ono zato što mislim da svaka osoba mora da ima mogućnost da se slobodno izražava. S demokratijom smo dobili sve to, a srećan sam i što se odnosi između Hrvatske i Srbije poboljšavaju - rekao je Boban, koji je uspeo da završi fakultet i sada ima zvanje profesora istorije.

Boban, koji je rođen u Imotskom 1968. godine, još je govorio o tome da okolina smatra da je jako tvrdoglav čovek, da njegov otac nije verovao u komunizam kao i da Balkanci imaju urođeni gen za sport i da su zbog toga veoma uspešni. Boban je bio i deo mlade jugoslavenske reprezentacije koja je u Čileu 1987. postala svetski prvak.

- Nosim jako lepe uspomene iz tog perioda i ta sećanja ostaće večno u meni. Bili smo prava grupa prijatelja i imali smo sjajne igrače poput Prosinečkog, Mijatovića, Savićevića, Šukera. Posle toga sam igrao i za seniorski tim i poštovao sa taj dres. Ali, Jugoslavija mi nikad nije mogla zameniti u srcu Hrvatsku. Davao sam sve od sebe zbog saigrača. Ne zbog Jugoslavije - zaključio je na kraju Boban.

Boban je karijeru započeo 1985. godine u Dinamu iz Zagreba, ali je Većinu "radnog veka" proveo je u AC Milanu (1991-2001), s kojim je 1994. godine postao evropski šampion, uz četiri osvojene titule u Seriji A. Bio član jugoslavenske i hrvatske fudbalske reprezentacije za koju je nastupio 51 utakmicu i postigao 12 golova. Vodio je "vatrene" kao kapiten na EP u Engleskoj 1996. godine, kao i do najvećeg upeha u istoriji, osvajanja trećeg mesta na Mundijalu u Francuskoj 1998 godine.