Zašto je Aleksandar Vučić postao najpopularniji srpski političar

Piše Dragoljub Petrović

Nekada je dobro živeti na Kosovu & Metohiji. Kada živite na Kosovu ne može vam se desiti da vam iznenada zazvoni telefon i sa druge strane žice čujete krunsko pitanje: "Da li podržavate Aleksandra Vučića?" A vi taman ukucavate ekser u zid. I klepite se onim čekićem po prstima. I viknete: "Aaaaa!!!" A onaj nepoznati glas vam se ljubazno zahvali što ste učestvovali i prekine vezu. Sutradan, avaj, pročitate u novinama članak: "U telefonskoj anketi na reprezentativnom uzorku od 1024 punoletna građana Srbije, bez Kosova i Metohije, utvrđeno da čak 73 posto ispitanika podržava Aleksandara Vučića". Nezgodna situacija. Jer, koga sad vi da pozovete i objasnite mu da tog dana niste rekli: "Daaaa!!!", nego: "Aaaaa!!!" I da ste bili pod dejstvom čekića.

-Nema veze. Važno je da niste bili pod dejstvom alkohola - kazaće vam ljubazna sekretarica Agencije za ispitavanje javnog mnjenja DRPU (skr: Dobijate Rejting Po Uplati), koju ste našli preko broja 988. I još će vam objasniti da vaš cenjeni demanti ne menja ništa: "I bez vašeg 'daaaa' rejting gospodina Vučića ostaje na neverovatnih 72,9 procenta, jer je čak 734 ispitanika na isto pitanje odgovorilo potvrdno".

Ostajete zapanjeni, mada čvrsto ubeđeni da je tog istog dana čak 734 građana Srbije, bez Kosova i Metohije, ukucavalo ekser baš u trenutku kad su ih zvali da pitaju: "Da li podržavate Aleksandra Vučića?" I svi su složno odgovorili: "Aaaaaa!!!"

-Ali, gospođo - zovete ponovo, još ljući, ljubaznu sekretaricu Agencije DRPU - "nemoguće da niko od 1024 građana Srbije, bez Kosova i Metohije, nije vaše anketare oterao u 3LPM, gde bi ih oterao i ja, da nisam rekao sporno 'aaaaa'?"

-U pravu ste gospodine - cvrkuće ljubazna sekretarica - "ali zamislite našta bi ličila naša anketa kada bi u njoj pisalo: U telefonskoj anketi na reprezentativnom uzorku od 1024 punoletna građana Srbije, bez Kosova i Metohije, na pitanje - da li podržavate Aleksandra Vučića, 73 posto ispitanika je reklo da, dok je 27 posto ispitanika odgovorilo: terajte se u 3LPM. I zalupilo slušalicu".

Hm, sad je i vama jasna kompleksnost tog anketarskog posla. Iako je za sedam meseci nove Vlade od 120 vaših prijatelja i poznanika samo njih šest i po bezrezervno podržalo A.Vučića, shvatate da je problem u vama. Družite se, brate, sa nereprezentativnim uzorkom našeg društva. I to će vam kad-tad doći glave. 

Onda uveče uvatite da gledate "Utisak nedelje" i vidite Nebojšu Krstića zvanog Krle, bez čekića, ali s kravatom, kako na isto pitanje vešto izbegava da kaže "da", ali vešto izbegava i da kaže "ne". Ko veli - meni je svejedno, ja sam lekar i muzičar, ne razumem se u politiku, keve mi. Vesna Pešić, Nikola Samardžić & Nenad Prokić većinu intervjua daju bez da ukucavaju eksere, i uvek kažu "daaaa". I Đilas, bog te mazo, ponekad kaže "daaa". Bar 80 odsto slučajno uzorkovanih TV voditelja neverbalnom, a ponekad i verbalnom komunikacijom kaže "daaaa". Ružica u Vučiću prepoznaje Đinđićevu energiju. Prodavac krompira na pijaci u Vučiću prepoznaje Slobinu nergiju. A onaj sa susedne tezge u Vučiću prepoznaje Koštuničinu energiju. Nekadašnji funkcioner DS autorizuje intervju za jedan beogradski dnevnik i dopiše dva pasusa najsluzavijih pohvala Vučićevoj teslijanskoj genijalnosti. Otprilike je dopisao: "Ne samo što je mudar, šarmantan, visok, plav, energičan, pametan, đinđolik, pošten, Bred Pit, pravedan, neustrašiv, seksi, skroman, načitan, erudita, smiren, duhovit, zelenook, mišićav - nego je i lep ko Mišel Obama". 

Bar 60 posto srpske javnosti liči na onog štrebera iz prve klupe koji kad god na čas uđe nastavnica matematike, obavezno primeti: "Baš vam je lepa frizura... A tek cipele". Ko da su svi kolektivno dali oglas: Lajkujemo Vučića povoljno!

Stvari se opasno usložnjavaju, kapirate vi polako - i pitate se u sebi, a sve više naglas: "Pa, dobro, ljudi - koji vam je?"

Analiza je složena. U tisućvekovnoj istoriji istraživanja javnog mnenja, naime, nikada se nije desilo da na pitanje: "Da li podržavate borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala?" neko od ispitanika odgovori sa: "Ne". Istina, pre par meseci, svedoče pedantni anketari, bio je jedan slučaj:

-Halo, dobar dan, izvinite na uznemiravanju, da li biste mogli da nam odgovorite na jedno pitanje...

-Jeste vi iz tužilaštva? - pita mamuran muški glas.

-Ne nismo. Mi smo iz agencije za sondiranje javnog mnjanja...

-Dobro, ajd pitajte! Samo brzo, žurim nešto...

-Ne brinite, pitanje je kratko i jednostavno: "Da li podržavate borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala?"

Tišina je trajala 12 sekundi, po slobodnoj proceni anketara.

-Naravno da ne - kaže mamuran muški glas. Ladno.

-Izvinite, možete li da ponovite, nešto krči...

-Kažem - naravno da ne podržavam borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala! - viče mamuran muški glas.

Tišina je opet trajala 12 sekundi.

-Ali, gospodine, dobro razmislite, možda niste razumeli pitanje. Dakle da ponovimo, pitam vas: "Da li podržavate borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala?"

-Ne!   

Anketar šokiran. Ćuti. Češe se po nosu.

-Dobro. Možda je bolje da odmah pređemo na drugo pitanje: "Da li podržavate Aleksandra Vučića?"

-Ne!

-Pa dobro, gospodine, evo ljudski, privatno da vas pitam, ovo neće ući u zapisnik: zašto, pobogu, ne podržavate ni borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala niti Aleksandra Vučića?

-Oćete da vam kažem zašto? - ljut je mamuran muški glas: "Prvo, zato što me zovete u sedam ujutru, drugo - zato što ste dobili porodicu Mišković i treće - zato što mi paralelno sa vašom anketom u kuću nadire SBPOK...

Okolnosti su dakle jasne - ako danas kažete da ne podržavate borbu protiv org. krim. & korp. vi ste garantovano Mišković, a ako ne podržavate Vučića, onda ste garantovano Miroslav Mišković.  

Ankete zato imaju veoma zanimljive rezultate - čak 71 odsto građana Srbije, recimo, veruje u ispravnost mleka, a 73 odsto u ispravnost Vučića. To samo pokazuje da građani Srbije lako zaboravljaju toksičnost. A zašto veruju u ispravnost Vučića? Zato što, kako on i sam kaže, neko konačno hoće da od Srbije napravi normalnu zemlju. Dobijamo veoma zanimljiv fenomen - bar 40  posto građana Srbije najpre je 16 godina podržavalo napore Aleksandra Vučića & kompani da Srbija postale nenormalna zemlja, a sada svi oni, plus još neki, složno podržavaju napore Aleksandra Vučića da Srbija postane normalna zemlja. Op, cvrc, gevezen zajn - što bi reko Cane Kurbla iz Otpisanih na nemačkom. Jeziku koju upravo marljivo počinje da uči i Vučić.

I tako smo umesto Kancelarije za brze odgovore dobili kancelariju za brzu popularnost. Nekadašnji "Šešeljev potrčko", kako je Vučića okarakterisala profesorka Zaga Golubović, sada je postao opštenacionalni potrčko. Ništa tom nije teško i razume se u sve kad je mother Serbia u pitanju - Vučićev period vladavine u istoriji će se zvati: od Silvane do Nirvane. U njegovom opusu interesovanja je sve - od hapšenja, Egzita, vojske, Zvezde, diplomatije, stranih investicija - pa nije isključeno da će uskoro preuzeti brigu i za Beosong, BITEF, Dragačevski sabor trubača, Krčedinsku bućku, Rumenačku pihtijadu, BEMUS, Bijenale akvarela malog formata, Rakijadu u Kovilju, Osmomartovske susrete planinara, Sajam kozmetike "Lepše lice Niša", Međunarodni festival podvodnog filma i Bajern iz Minhena. Uz sve - stiže da uređuje i bar dva tabloida. Dečko je, dakle, fin, kulturan, opšteobrazovan i neustrašiv,  da bi ga - što kaže naš narod - svaka tašta poželela. Ne samo tašta - svaki birač bi ga poželeo. A od srpskog birača neme boljeg primača.

Fanatični zagovornik svih radikalskih budalaština, kakvih je, bogu hvala, bilo na pretek, sada je postao redak glas razuma - u pozi budističkog monaha, tonom umornog suflera, on brine o svim aspektima srpskog naroda. Vučić je praktično pokazao da vlast menja čoveka - ali nabolje. Tačnije, čoveka najbolje menja drugi dolazak na vlast. Što je, istina, u Srbiji teži poduhvat od drugog dolaska Gospoda Isusa Hristosa na zemlju. S tim što ne postoje podaci da je Isus tokom onog prvog boravka na zemlji bio istaknuti član Centralne otadžbinske uprave. I to mu može biti otežavajuća okolnost, za razliku od Vučića.

Zato nije ni čudo da je srpski narod teže prihvatao Vučića onakvog kakav jeste - nego sada, kada ga svi oduševljeno prihvataju onakvog kakav nije. U pitanju je čovek koji sa istom strašću brani dijametralno suprotne ideje. Sa istom strašću kojom je zagovarao neulazak u Evropsku uniju, sada zagovara ulazak u istu. Čak su mu i rečeničke konstrukcije iz perioda kada je bio velikosrpski nacionalista i sada kada je evroatlantski fanatik  ponekad slične - "Kosova ne smemo da se odreknemo (2005)", "Puta u Evropu ne smemo da se odreknemo (2011)", "Amerikanci hoće da nas okupiraju (2003)", "Amerika hoće da nam pomogne (2012)", "Za jednog Srbina ubićemo sto muslimana (1995)", "Gadim se svih Srba koji su činili zločine (2010)"...  I sem što smo dobili apsolutnog šampiona političke šizofrenije, shvatili smo da je Đinđić odavno opisao Vučića kada je rekao: "Kome je do morala neka ide u crkvu".  

E, tu smo. Sličnost Đinđića i Vučića, o kojoj svi tako dirljivo govore, velika je. Slični su otprilike ko Arapin i pokretne stepenice. Ta smehotresna potreba da se nađe neverovatna mitološka podudarnost između savremenih i istorijskih lidera ko u onoj pesmi: "Karađorđe ustao iz groba sad ga zovu Milošević Sloba", uža je specijalnost srpskog naroda, a pogotovo  intelektualaca ovdašnjih. Ovih dana, kada se sećamo Đinđića, dovoljno je uporediti bilo koji njegov TV nastup sa poslednjim gostovanjem Vučića u "Utisku nedelje", pa da shvatite jedno - ne samo da među njima nema ni četiri S od sličnosti, nego vam gledajući Vučićev stepen foliritisa često biva neprijatno do bljuvanja. Ko kada je počeo da priča kako je njemu, jelte, presuda već napisana zato što hoće da napravi normalnu Srbiju, te ga je Bećković Olja, onako dorćolski sasekla (samo što mu nije rekla "ajd ne s..., majke ti") u razvijanju potresne ispovesti kojoj je falila samo muzička podloga iz: "Ne daj se Ines". Eto, recimo, za razliku od Vučića, Đinđić nije pričao da mu je presuđeno čak ni kada ga je Bagzi presekao kamionom kod Hale "Limes". Čovek je tad ljudski rekao: "Mislim da je to bio nesavestan vozač koji uči da vozi na autoputu, a pošto smo mi impulsivan narod, ljudi često na svoju štetu rade neke stvari i on, imesto da u svom dvorištu vežba vožnju, to je radio na autoputu. Mislim da bi bilo preterano to smatrati činom ugrožavanja moje bezbednosti. To su normalne životne situacije, mi smo jedna mediteranska zemlja, gde se ljudi malo komotnije ponašaju, a to ima i dobre i loše strane".

Malo kasnije, Đinđić je rekao čuveno: "Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem". Ta izjava, u Vučićevom slučaju izledala bi ovako: "Ako neko misli da će mene zaustaviti...(a onda ga je prekinula Olja Bećković i najavila reklame)".

Tu bi se mogla staviti tačka na besmislenu usporednu analizu Đinđića i Vučića. Uz jedan dodatak: Đinđić nikada nije bio popularan političar jer je radio nepopularne stvari. Vučić jeste popularan političar zato što radi popularne stvari. Đinđić je imao veliku energiju. Vučić ima tu energiju jedino kada ga gledate u svih 10 priloga Dnevnika 2 RTS, izuzev vremenske prognoze koja osobito zimi ne donosi nikakve političke poene (ali sad kad počne lepo vreme možemo očekivati da će sunčne dane najavljivati Vučić lično),  i onda na kraju očajno kažete: "Čoveče izađi mi iz aure". 

Dok PR magovi širom sveta ubeđuju svoje klijente iz politike da naočare zamene kontaktnim sočivima, Vučić je neočekivanu državničku ozbiljnost stekao tek kada je ufasovao dioptriju. Interesantno - to se desilo baš u vreme ulaska u Nemanjinu 11, instituciju gde slepi progledaju, kljakavi prohodaju a siromasi se obogate.

Od naočara, međutim, važniji je bio izlazak iz senke "malog od palube" (ili što bi braća Romi rekli "malog od šoferšajbne") obe partije u kojima je hiperaktivno sudelovao. U pitanju su bile veoma demokratske stranke - članstvo je uvek racionalno moglo da bira da li će podići levu ili desnu ruku. Mogućnost izbora na nivou. Sa takvim političkim pedigreom, pak, nije ni čudo da ga oni malobrojni koji u međuvremenu nisu odlepili (za Vučićem) - smatraju diktatorom. To je, opet, prvi slučaj u historiji političkih sistema da "diktator" postane neko ko nije ni kralj, ni car, ni predsednik. Politokologija beleži fenomen - prvog "diktatora" koji je formacijski četvrti čovek u državi.

Zamislimo ovu situaciju - sede predsednik Toma i prvi potpredsednik Vučić. I predsednik Toma kaže prvom potpredsedniku Vučiću: "U kakvog diktatora rasteš". A potpredsednik Vučić kaže predsedniku Tomi: "U kakvu babu rasteš". Pa, gde to ima, drugovi i drugarice - zapita se prosečan nezaljubljivi Srbin - da ovaj koji ima sve prerogative da postane dikator, postane baba, a ovaj koji je tu da bi imao ko da sedi desno od premijera na sednicama Vlade - pljunuti diktator.

Šta će tek biti kada Vučić za koju godinu postane predsednik malene ali ponosne Aleksandrije. Dotle ćemo, valjda, svi već naučiti složno da lajemo: A.V., A.V., A.V., A.V., A.V.!!!