Кад је почела љубав?
- Не сећам се ниједног периода свог живота у коме нисам био потпуно свестан те љубави. Не сећам се тренутка када сам почео да навијам за Звезду као што се не сећам оног у коме сам почео да једем или да се купам. А заиста не разумем питање „Зашто Звезда”. Како зашто? Да сам партизановац, онда бих морао да објашњавам и да се правдам.

Прва утакмица.
- Ишао сам на сваку Звездину фудбалску, кошаркашку и рукометну утакмицу. Некад и на одбојку. Све у Београду, а више пута сам био и на гостовањима. Не сећам се много људи из моје генерације који су одгледали више утакмица.

Север.
- Морам да признам да сам на Маракани ишао на Запад. То је био договор са родитељима - они су ме пуштали на све утакмице - али на запад. На север сам ишао само када се играло на стадиону ЈНА.

Максимир.
- Утакмица у Максимиру је била један од преломних момената у мом животу, због последица које је имала на његов даљи ток. Ја нисам планирао да се селим у иностранство, где су живели моји родитељи. У том тренутку, био сам средњошколац. Договор је био да завршим средњу школу у Београду. А онда је дошла та утакмица. Био сам на њој. Отпутовао сам тамо са навијачима. Возом, наравно. Моји родитељи нису знали да ћу ићи. Претпостављао сам да ме не би пустили, а нисам могао себи да дозволим да не одем на ту утакмицу. Тамо се десило све што се десило, а моји родитељи су накнадно сазнали да сам био у Загребу. После тога сам био приморан да им се прикључим у Енглеској, што није био план. Али не верујем да бих студирао на Кембриџу, а после тога на Харварду да се нисам тада одселио, односно да није било те утакмице на Максимиру. Никад је нећу заборавити. Није тамо било пријатно, баш као ни наређење родитеља да им се прикључим. Јако сам патио што сам отишао из Београда. И због пријатеља, и зато што више нисам могао да идем на Звездине утакмице.

Бари.
- У Барију нисам био, јер сам добио упалу плућа и морао сам да останем у
кревету. Али до дана када, ако Бог да, будем добио дете, у мом животу не верујем да ће бити срећнијег дана од Барија. Он је, вероватно, најзначајнији
моменат у спортској историји Србије. Једино што би можда могло да се са тиме упореди је дан када је Новак Ђоковић постао број један на свету. То је
за Србију и њен углед у свету јако значајно. Јер цео свет је знао те 1991. ко
је првак света, као што цео свет зна ко је број један у тенису.

Омиљени играч из те генерације.
- Мени је то био Дејо Савићевић. После селидбе у иностранство, престао
сам да пратим спорт онако како сам га до тад пратио, дакле фанатично. Прва ствар ујутру био је „Спортски журнал”. Да ме питаш за тенис, одбојку, ватерполо, све сам знао. Онда сам отишао у Енглеску, и то је била велика промена.

Енглеска.
- Ми као звездаши имамо посебан однос са Манчестер јунајтедом, али је
моје друштво у Енглеској навијало за Тотенхем, за који је тада играо Клинсман, а пре тога Гаскојн. Зато и дан-данас волим Тотенхем, а Манчестер је део Звездиног наслеђа. Нисам ишао на утакмице, тамо је то било много скупо, а нисам баш био при парама док сам студирао. Од других светских клубова, наравно, Олимпијакос. Пре свега јер је црвено-бели, братски клуб, али има још једна ствар. Ја сам на Харварду био на стипендији Сократеса Кокалиса, односно његове фондације. Он је власник Олимпијакоса, чак сам са њим био и на неколико утакмица тог клуба. На Харварду сам се доста дружио и са Петросом Кокалисом, његовим сином, који је касније био директор Олимпијакоса.

Дипломате и фудбал.
- Огромна већина људи које сам сретао у дипломатском послу по разним
меридијанима су знали за Звезду - од Уругваја до Јапана. Нема много даљих тачака света од Београда него што су Токио и Монтевидео. У укупном смислу, само је још Новак Ђоковић толико познат појам. За Звезду знају сви који прате фудбал, а то је велика већина. У Америци је Ноле већа марка од Звезде, јер тамо не играју фудбал толико. Али Звезда је по много чему стуб, симбол ове земље и народа.

Путин.
- Када је Путин дошао, имао је званичне састанке са државним врхом, а после је отишао у Храм Светог Саве, па на „Маракану”. То су места која су врло важна за дефиницију националног идентитета Србије. И природно је било да Владимир Путин посети баш та два места.

Лоши резултати, па Роби.
- Роби је неко ко је по много чему обележио тај наш најславнији период. Одлично је кренуо ове сезоне. Звезда и Србија су, по мени, два јако блиска и повезана појма, и у неку руку деле судбину. Прошли смо кроз ужасно тежак период, и као Србија и као Звезда. Пошто сам ја оптимиста и надам се да Србију чекају бољи дани, то важи и за Звезду. Немам много прилика да одем на стадион. Посао ми је такав да три четвртине времена проводим ван земље, напросто не стижем. Али, оптимиста сам. Кад се вратимо као држава, као народ, на место које нам припада, након година голготе, апсолутно сам сигуран да ће ренесансу Србије пратити и ренесанса Звезде.

Звезда Србија.
- Како би другачије могао да се зове ваш магазин?

Страст.
- Генерално, све што радим у животу радим са потпуном посвећеношћу. Нисам човек који може да гледа неку утакмицу, а да не навија, ко год да игра. Јако се нервирам када гледам спорт и врло сам гласан. Али, утакмица која ми је најтеже пала је реванш против Келна у Немачкој. Тада сам плакао. Као киша. Било је страшно.

Баскет.
- И баскет је важан, мада је било другачије. Тај спорт нам је мало рана.

О ривалима.
- Да ли зато што радим ово што радим, морам да признам да сам данас мање радикалан. Пре сам принципијелно навијао за свакога ко игра против Партизана. Укључујући и Фљамуртари. Сада сам омекшао, можда и сазрео. Када Партизан игра са странцима, навијам за њих. Тако некад није било. Данас ми је Владе Дивац добар пријатељ. Он је председник ОК, и МСП им даје велику подршку. Дивац је био шокиран када сам му признао. Рекао сам му „Владе, ти си велики спортиста, али морам да ти признам, као пријатељу, да сам навијао за Југопластику против вас.”