Kineski zvaničnik ministarstva trgovine Ven Džongliang izjavio je danas u Pekingu da se kineske investicije u Libiji procenjuju na 18 milijardi dolara i da su ugrožene sukobima u toj zemlji, ali da se nada da će saradnja biti nastavljenja pošto se ponovo uspostavi stabilnost u Libiji, prenela je agencija AP.
"Investicije Kine u Libiji, posebno investicije vezane za naftu, su od uzajamne ekonomske koristi saradnje za narode obe zemlje", rekao je Ven.
Ruskim naftnim kompanijama neće se dozvoliti da obnove proizvodnju u Libiji, ukoliko pobunjenici i NATO svrgnu Gadafijev režim, prenosi agencija Rojters pozivajući se na izjavu predsednika rusko-libijskog poslovnog saveza Arama Šegunca.
"Libiju smo definitivno izgubili. Neće nam dati 'zeleno svetlo' i ako neko misli drugačije, u velikoj je zabludi", tvrdi Šegunc.
Ruske kompanije, kao što su "Gasprom", "Gasrpomnjeft" i "Tatnjeft" su uložile na stotine miliona dolara u osvajanje nalazišta nafte i gasa u Libiji.
Istovremeno italijanska kompanija "Eni" poslala je ekipu tehničara u istočnu Libiju, kako bi se što je pre moguće osposobili naftna postrojenja, označavajući početak trke za naftom, u kojoj vodeću poziciju, posle prvog kruga, ima Italija.
Osim italijanske kompanije, ugovore sa Muamerom Gadafijem imali su "Britiš petroleum", francuski "Total" i austrijski "OMV", kao i nekoliko američkih kompanija, ali su vojni uspesi ustanika doveli u pitanje vrednost tih ugovora, piše Njujork tajms.
Cena sirove nafte porasla je danas u Aziji na preko 85 dolara za barel, pošto su libijski pobunjenici zaustavljeni u potpunom zauzimanju Tripolija, a još nema informacija gde se nalazi libijski lider Moamer Gadafi, javljaju svetske agencije.
Pre rata, Libija je proizvodila oko 1,6 miliona barela sirove nafte dnevno, što je bilo bezmalo dva odsto svetske produkcije.
Sukobi u toj severnoafričkoj zemlji od februara ove godine, smanjile su eksploataciju naftnih izvorišta na maksimalnih 60.000 barela dnevno u vrednosti od 1,5 miliona evra, dok je naftna infrastruktura u toj zemlji velikm delom tokom sukoba oštećena.

Tripoli pada, ko posle Gadafija

-Pobunjenici će morati da brzo popune vakum vlasti i naciji ponude rešenje kojim će nadomestiti čvrstu ruku kojom je Gadafi držao zemlju ujedinjenu.
-Slike slavlja s ulica Tripolija sigurno će biti vetar u jedra mnogim Arapima i potvrda da ni jedan autokratski režim nije nepobedljiv.
Sada kada je Tripoli pred padom i odlazak s vlasti pukovnika Moamera Gadafija neizbežan, sve češće se postavljaju pitanja da li pobunjenici mogu sprečiti da Libija ne klizne u haos i da li ona može da posluži kao inspiracija za druge arapske zemlje.
Gadafi, koji je došao na vlast vojnim udarom pre 42 godine, svakog trenutka samo što nije postao treći arapski vladar koga je odneo cunami "arapskog proleća".
Ali dok su tuniski predsednik Abidin Ben Ali i egipatski Hosni Mubarak skinuti s vlasti relativno mirnim demonstracija koje su trajale samo nekoliko nedelja, pobunjenicima u Libiji je trebalo šest meseci i izdašna pomoć bombi NATO avijacije da ulaskom u Tripoli učine odlazak "vođe nacije" izglednim.Kada konačno ode, pobunjenici će morati da brzo popune vakum vlasti i naciji ponude rešenje kojim će nadomestiti čvrstu ruku kojom je Gadafi držao zemlju ujedinjenu.
Međutim, glavna grupa pobunjenika, stacioniranih u Bengaziju, koji uživaju podršku Zapada, sastoji se od bivših odmetnutih vladinih funkcionera, opozicionara i intelektualaca, sa različitim političkim idejama, među kojima ima raznih arapskih nacionalista, islamista, demokrata, socijalista i poslovnih ljudi.
I vojna pesnica pobunjenika daleko je od čvrste sprege s obzirom na šaren sastav, od bivših vojnika i slobodnih strelaca, samoproklamovanih patriota, bandi iz kvarta i članova islamskih radikalnih grupa koje je Gadafi razbio 1990-tih.
Izazovi koji su pred novim vlastima su ogromne. Privreda je tokom sukoba zaribala i praktično ne postoji, naftna postrojenja oštećena, komunikacije prekinute, javni servisi ne funkcionišu, a poznavaoci prilika kažu da ni mnoge oružane grupe neće tako lako predati dobijeno oružje.
I do sada je vođstvo pobunjenika imalo teškoća u upravljanju teritorijama koju su kontrolisali. Podeljeni plemenskim uticajima i frakcionalizmom privremeni savet je s dosta problema obezbeđivao red u oslobođenim gradovima.
Analitičari ističu takođe da neke grupe pobunjenika u drugim delovima zemlje neće ništa da imaju sa privremenim vlastima iz Bengazija. Zato je razumljivo nastojanje Zapada da se izbegne drugi Irak i da dođe do brzog političkog prenosa vlasti bez unutrašnjih podela i frakcija.
Tome bi najviše pomogla brza pobeda u Tripoliju i silazak Gadafija sa političke scene. Time bi se, kako se veruje, popravila i politička klima u redovima pobunjenika, podigao moral i povećale šanse za miran oporavak zemlje uz pomoć zapadnih saveznika.
Anti-Gadafijeva revolucija u Libiji, mogla bi da posluži kao inspiracija drugim Arapima, ali je malo verovatno da će je ponoviti još neko u arapskom svetu i izvesti oružanu pobunu uz pomoć strane vojne intervencije.
Slike slavlja s ulica Tripolija sigurno će biti vetar u jedra mnogim Arapima i potvrda da ni jedan autokratski režim nije nepobedljiv.
"To je važan događaj jer pokazuje da ima različitih načina na koje arapski režimi mogu da odu. To samo pokazuje da kada u pravo vreme dođe do kombinacije narodne volje za promenama i regionalne i međunarodne podrške, ni jedan režim tome ne može da se odupre", kaže bejrutski analitičar Rami Kuri.
Gadafijev pad, saglasni su analitičari, zavisio je najvećim delom od vojne intervencije Zapada, koja, po njihovom mišljenju, neće biti ponovljena u Siriji, ili negde drugo, jer su opterećene dugovima i privrednim problemima zapadne sile zaglavljene u Avganistanu i Iraku i nemaju želje za otvaranjem novog fronta u arapskom svetu.
Neki, međutim, strahuju da bi "islamski ekstremisti" mogli pokušati da otmu libijsku revoluciju, dok francuski analitičari brinu i od kasnijeg stranog mešanja u Libiji.
"Zemlje koje su vojno intervenisale u Libiji, pozivajući se na humanitarne razloge, bacile su oko na to tržište, kao i na učešće u rekonstrukciji" te naftom bogate zemlje, ukazuju oni.
Libija će tako osim ekonomske cene, platiti i političku i vezati se za Zapad, što već najavljuju predstavnici pobunjenika da ruske naftne firme verovatno više neće moći da rade u Libiji.