Tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, generala Perišića, Tribunal je osudio na 27 godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja zločina nad Muslimanima i Hrvatima u Sarajevu, Zagrebu i Srebrenici, 1993-95. U izdvojenom i suprotnom mišljenju, sudija Moloto ocenio je da generala Perišića valja osloboditi krivice za pomaganje i podržavanje zločina u Sarajevu i Srebrenici.
Predsedavajućeg Molotoa iz Južne Afrike su, pri donošenju presude, preglasali članovi pretresnog veća, Francuskinja Mišel Pikar (Mićelle Picard) i Argentinac Pedro David.
U suprotnom i izdvojenom mišljenju, sudija Moloto je ocenio da je "to što je general Perišić dostavljao pomoć VRS suviše udaljeno od zločina počinjenih u ratu da bi bilo okvalifikovano kao pomaganje i podržavanje tih zločina".
"Zaključiti suprotno, kao što je uradila većina sudija, znači kriminalizovati vođenje rata, što nije zločin prema statutu Tribunala", naglasio je predsedavajući sudija.
On je postavio i pitanje "gde je granica", odnosno da li bi se i "proizvođač koji snabdeva armiju oružjem kojim se zatim čine zločini u ratu mogao smatrati krivično odgovornim".
"Vredno je pomenuti da, uprkos brojnim prilikama, nijedan nadređeni oficir nije pred Tribunalom bio optužen za pomaganje i podržavanje zločina njegovih vojnika samo zato što im je dao oružje i poslao ih u rat, a oni su počinili zločine. Za razliku od tog primera, general Perišić nije snabdevao svoje vojnike, već vojnike druge vojske, što ga još više udaljava od zločina", podvukao je sudija Moloto.
Po njegovom izdvojenom mišljenju, "budući da nije bio optužen nijedan nadređeni oficir koji je snabdeo svoje vojnike oružjem, nije trebalo da bude optužen ni general Perišić, koji je snabdevao drugu vojsku".
Prihvatajući da je Vojska Republike Srpske u značajnoj meri zavisila od VJ, sudija Moloto je "neprimerenim" nazvao zaključak iz presude da je Perišićeva pomoć, stoga, "imala značajan efekat na počinjenje zločina".
Sudija Moloto je istakao da je tužilaštvo moralo dokazati da je Perišić pružao pomoć direktno usmerenu na počinjenje zlocina, a da tokom suđenja za to nije bilo dokaza.
Uz prihvatanje da je suđenje Perišiću "prvi put jasno pokazalo direktnu vezu između SR Jugoslavije i zločina počinjenih u Srebrenici i Sarajevu", sudija Moloto je podsetio da je individaulna odgovornost, a ne odgovornost država, fundamentalni princip krivičnog prava.
Imajući to u vidu, po izdvojenom mišljenju sudije Molotoa, ne može se ignorisati činjenica da se "odnosi među državama često učvršćuju dostavljanjem značajne vojne pomoći".
Delovanje mnogih armija u svetu zavisi od te pomoći, a ako se prihvati zaključak većine sudija iz presude - uz zanemarivanje da ta pomoć mora biti direktno usmerena na činjenje zločina - vojni i politički lideri koji je, širom sveta, dostavljaju, po sudiji Molotou, mogu biti optuženi za pomaganje i podržavanje.
"Iz navedenih razloga, ja sam mišljenja da Perišić nije individualno krivično odgovoran za zločine počinjene u Sarajevu i Srebrenici", naglasio je predsedavajući pretresnog veća.
Pretresno veće Tribunala proglasilo je generala Perišića (67) krivim za pomaganje i podržavanje artiljerijskih i snajperskih napada na civile u Sarajevu sa položaja VRS 1993-95; ubistva oko 7.000 Muslimana i premeštanja stanovništva Srebrenice u julu 1995. godine, kao i raketnih napada na Zagreb sa polozaja snaga Republike Srpske Krajine (RSK) u maju 1995. Prema presudi, Perišić je srpskim vojskama u Hrvatskoj i BiH pružio ključnu personalnu i logističku podršku, iako je znao da su one u svojim operacijama počinile teške zločine.
Prema presudi, Perišić je individualno odgovoran za pomaganje i podržavanje ubistava, nehumanih akata (ranjavanje civila), napade na civile i progon nesrba u Sarajevu i Srebrenici. Ta dela kvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.
Presudom je, međutim, utvrđeno da on nije komandno odgovoran za te zločine, zato što "nije dokazano van razumne sumnje da je između njega i počinitelja zločina u Srebrenici i Sarajevu postojao odnos nadređenog i podređenog".
Veće je, međutim, utvrdilo da su oficiri VRS predvođeni komandantom Ratkom Mladićem u vreme zločina bili pripadnici VJ, koje je Perišić na službu BiH uputio preko 30. kadrovskog centra generalštaba u Beogradu.
"Premda je general Perišić sarađivao sa Mladićem i značajno podržavao njegove operacije, dokazima nije utvrđeno da je on imao efektivnu kontrolu nad Mladićem, niti nad bilo kojim drugim oficirom VJ na službi u VRS", naglasilo je veće u sažetku presude koji je pročitao sudija Moloto.
Perišić je, jednoglasnom odlukom, oslobođen krivice po optužbi za pomaganje istrebljenja Muslimana u Srebrenici, zato što su sudije zaključile da nije bilo dovoljno dokaza da je on mogao predvideti da će VRS sistematski ubiti hiljade ljudi.
Za artiljerijske napade na Zagreb u maju 1995, Perišić je proglašen komandno odgovornim, pošto je imao komandu i kontrolu nad oficirima SVK. On je, po presudi, stoga kriv što nije sprečio i kaznio počinioce.
Pretresno veće je utvrdilo da je Peršić "nadgledao dostavljanje obimne logističke podrške VRS i SVK...koja je uključivala velike količine pešadijske i artiljerijske municije, goriva, rezervnih delova, kao i obuku i tehničku pomoć".
Premda je pomoć upućivana i pre njegovog dolaska na čelo VJ 1993, Perišić je učinio "centralizovanijom i koordinisanijom".
Pored toga, general Perišić je stvorio posebne kadrovske centre GŠ VJ â 30. i 40. - preko kojih su oficiri VJ upućivani na službu u VRS i SVK, a zatim i plaćani iz Beograda, ostvarujući sva svoja statusna prava u VJ.
Kako se navodi u sažetku presude, ti oficiri su na taj način "zadržali status pripadnika VJ".
Zločine u Srebrenici i Sarajevu, naglašava se u presudi, "nisu počinili vojnici van kontrole koji su delovali nezavisno", već su zlodela bila "deo duge kampanje koju su nadgledali najviši oficiri VRS na platnom spisku VJ, uključujući generala Mladića. U presudi su navedeni Mladićevi saradnici koje je Tribunal osudio za zločine u Srebrenici i Sarajevu.
U decembru 1993, po presudi, oko 7.000 pripadnika VJ bilo je na službi u VRS, a Perišić je, prema zapisnicima sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ, zapretio da će oni koji odbiju da idu u BiH "biti otpušteni na ovaj ili onaj način". Perišić i članovi VSO na čelu sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem nastojali su da to "sakriju" od međunarodne zajednice.
O zločinima u BiH, koji su bili posledica namere VRS da "cilja muslimanske civile", "ne praveći razliku između civilnih i vojnih meta", general Perišić je bio obavešten iz više izvora, piše u presudi.
Perišić je "bio upozoren na činjenicu da VRS sprovodi kampanju snajperisanja i granatiranja civila tokom opsade Sarajeva", od septembra 1992. od novembra 1995., tokom koje je "ubijeno na stotine, a ranjeno na hiljade civila".
Takođe, Perišić je "znao da je veoma verovatno da će VRS nasilno proterati bosanske Muslimane i počiniti ubistva i druga zlodela na diskriminativnoj osnovi, kada Srebrenica padne u njene ruke", iako nije mogao predivdeti da će hiljade Muslimana biti sistematski ubijene.
VRS je, po presudi, tokom operacija u Sarajevu i Srebrenici "u značajnoj meri zavisila od logističke i personalne pomoći koju je nadgledao general Perišić".
"Pošto su te operacije uključivale sistematske zločine nad civilima, delovanje generala Perišića imalo je značajan efekat na počinjenje tih zločina što znači da ih je on pomagao i podržavao", naglašava se u presudi.
General Perišić je, prema presudi, "u više navrata iskorištavao svoja ovlašćenja da pruži personalnu i logističku pomoć koja je omogućila da VRS vodi rat, iako je istovemeno bio svestan da operacije VRS uključuju teške i sistematske zločine nad muslimanskim civilima".
Značaj te pomoći, u presudi je ilustrovan rečima generala Mladića i predsednika RS Radovana Karadžića da bez pomoći Srbije i SRJ, VRS ne bi mogla da ratuje. Citirane su i reči predsednika Srbije Slobodana Miloševića da je "sve tamo (u BiH) postignuto zahvaljujući Srbiji i Armiji".
Donoseći presudu, veće se oslanjalo na obimnu dokumentaciju VJ, kao i zapisnike sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ.
Proglašavajući Perišića komandno odgovornima za dva raketna napada na Zagreb sa položaja snaga Republike Srpske Krajine, veće je utvrdilo da je on "imao efektivnu kontrolu nad oficirima VJ koji su u SVK služili preko 40. kadrovskog centra" GŠ VJ.
Iako je protiv počinilaca pokrenuo disciplinske mere, on je propustio da ih kazni, iako su u SVK njegove naredbe smatrane obavezujućim, piše u sažetku presude.
U napadima na Zagreb, poginulo je sedam, a ranjeno više od 100 civila.
Generalu Perišiću u kaznu će biti uračunato nešto više od 1.000 dana koje je proveo u pritvoru Tribunala.
U završnoj reči, tužilaštvo je krajem marta zatražilo da generalu Perišiću bude izrečena kazna doživotnog zatvora zato što je "pomagao i podržavao počinioce" najtežih zločina, uključujući i komandanta VRS Ratka Mladića.
Odbrana je, nasuprot tome, zatražila da Tribunal oslobodi Perišića krivice.
Suđenje generalu Perišiću počelo je pred Tribunalom 2. oktobra 2008, a tužioci su izvođenje svojih dokaza završili u decembru 2009. Dokazni postupak odbrane okončan je 11. januara ove godine, a završne reči održane su krajem marta.
General Perišić dobrovoljno se predao Tribunalu 7. marta 2005, godine, na dan kada je optužnica protiv njega obelodanjena, a dva dana kasnije je u prvom pojavljivanju pred sudijom izjavio da nije kriv ni po jednoj tacki optužnice.
Od jula te godine bio je na privremenoj slobodi u Srbiji, a u pritvor Haškog tribunala vratio se 18. septembra 2008. Perišić je više puta na privremenu slobodu bio puštan i tokom procesa.