Nekad je dovoljno izaći do radnje i priča se sama nametne. Vraćam se ja tako iz nabavke i ispred jedne zgrade zateknem grupu dece kako razgovaraju. Ništa ne bi bilo čudno da ta deca nisu razgovarala na stranom jeziku, francuskom tačnije, ali tu nije kraj iznenađenjima – to su naša, lokalna, srpska deca, koja vežbaju strani jezik. Pazite, ako je meni bilo čudno koja sam proputovala dosta toga i imam prijatelje sa svih meridijana (dobro nemam baš Eskima) kako li to tek čudno deluje drugima. Proletela mi je kroz glavu česta uskogrudost na koju nailazim svakodnevno, i kako bi na to reagovale neke naše komšije, prijatelji, politički čelnici (koje opet kao ovce slede neki sugrađani). Već čujem coktanje i raznorazne komentare: vežbaju tuđ jezik, umesto da pričaju na našem lepom srpskom, ako oni znaju francuski a nemaju ni 15 godina kakvi su im tek roditelji, oni verovatno znaju i više od jednog, možda dva a ne daj bože ćak tri strana jezika. A gde je đavo poliglotizma garantovano ima i nekih tuđih ideja i uticaja, ko zna možda su špijuni. Onda osuda komšiluka, umesto da “pričaju srpski i da ih ceo svet razume” oni načli tamo neki straNJski, potkopavaju ćirilicu dok nas sateruju u rezervat, a bela kuga vlada… Voleli mi da priznamo ili ne ali među nama se i dalje nalazi mnogo “Ilija” koji love balkanske špijune i rado bi da mogu organizovali javna pogubljenja. Pri tom u tom lovu vole sebe da nazivaju “patriotama”, zaboravljajući da mi imamo našu rec RODOLJUB, koju očigledno retko ko koristi jer je nisam skoro čula. Ti isti su oni ljudi koji poistovećuju selo sa jedinim pravim sprskim vrednostima a kosmopolitizam sa otuđenjem. Ljudi jedne knjige i oportunističkih krajnosti koji vole da za doručak, kupe srpski sendvič u bavarskoj kifli – tad im ne smeta što nema srpske lepinje. Ti isti, vole da se kite brendiranim stvarima (sve do jedne sa tog trulog zapada), ne videh da voze Zastavu i ne smeta im kada im u Zavičaj rođak iz Švabije ili Švice pošalje kintu, tad su te stvari i pare neukaljane. Mnogo toga ljudima ovde fali ali što je najgore fali u glavama. Biti rodoljub ne znači biti šovinista, nacionalista i primitivac, kao što ni biti zapadno orjentisan ne znači biti poturica, špijun i protivnik svoje zemlje. Ali ovde ljudi vole krajnost, vole da su u konfliktu sa najbližima (ali i sa celim svetom), najlakše optužuju druge za svoju nesreću i zaboravljaju da smo mali bili, mali ostali i da treba puno vremena, inteligencije, političke spretnosti, veštine i korektnosti da bi se od nečeg malog izrodilo nesto što i dalje malo može da stane rame uz rame sa velikima i moćnima. Moje je mišljenje da nemamo niti ćemo dugo imati, kao nacija, ništa od gore navedenog, osim što smo mali.