Šurc i Zgaga nedavno su dobili specijalno priznanje Centralnoevropske inicijative (CEI) i Medijske organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO) za istraživačko novinarstvo za prvu od tri knjige u kojima se otvoreno i dokumentovano govori o trgovcima, ucenama i oružju koje je Slovenija prodavala braniocima Hrvatske i BiH.
Knjige pored ostalog spominju i zaplet oko policijskog helikoptera, koji je vlada BiH pre rata naručila i platila preko Slovenije, ali ga je Slovenija na ime duga za oružje zadržala, što i danas opterećuje odnose dve države.
U razgovoru za Betu jedan od dvojice autora, novinar Radija Slovenija Matej Šurc opisuje situaciju u Sloveniji devedesetih godina kada se i "rodila ideja o prodaji oružja Hrvatskoj i BiH". On kaže da se tada "Slovenija ozbiljno spremala na osamostaljenje i na moguće okršaje s JNA" i da je "zbog toga u inostranstvu kupovala naoružanje".
"Dok 20.juna 1991. u Koper nije stigla prva velika pošiljka oružja brodom iz Bugarske, Slovenija se nije usudila da formalno započne proces osamostaljivanja", priča Šurc.
On smatra da je uvoz oružja bio "nužan i sasvim legitiman" jer je "omogućavao odbranu od brojnije i nadmoćnije JNA", ali podseća da su "oružani sukobi slovenačkih teritorijalaca, policije i JNA završeni za deset dana" i da je "oružja, naravno, bilo previše".
Višak oružja preprodavan je Hrvatskoj i delom BiH od čega su se, kako objašnjava autor, dobro obogatili "neke vojno-političke strukture i pojedinci u Sloveniji".
Šurc to detaljno opisuje u drugoj knjizi svoje trilogije, a iz objavljenih dokumenata proizlazi da je za preprodaju oružja glavno bilo Ministarstvo odbrane čiji je ministar od maja 1990. do marta 1994. bio Janez Janša, a operativno je zadatke provodila Vojna obaveštajna služba, koju je tada vodio Andrej Lovšin.
Šurc tvrdi da je Slovenija uprkos zabrani UN prodavala oružje i da je s tom činjenicom bio upoznat i slovenački državni vrh.
"U suštini državni vrh odnosno Predsedništvo koje je vodio Milan Kučan i vlada kao izvršni organ kojoj je ma čelu tada bio demohrišćan Lojze Peterle, ne samo da su bili upoznati, već je Predsednišrvo usvojilo i odluku da se s oružjem pomogne Hrvatskoj, koja je tada bila napadnuta", rekao je.
Šurc međutim navodi da su se "dobre namere izrodile". "Gledano današnjim očima napravljena je bila greška, jer nisu tačno definisali ko bi se time trebao baviti i naročito ko će prodaju oružja evidentirati odnosno kontrolisati... Zato ni danas nije poznato kamo je otišao njaveći deo novca od prodaje oružja nekadašnje JNA".
Šurc kaže da je u BiH glavni čovek u trgovanju oružjem sa Slovenijom bio "Hasan Čengić, zamenik ministra za odbranu" koji je kasnije u slovenačkom parlamentu ispričao brojne detajle o trgovini oružjem između Slovenije i BiH "čime se priča kao bumerang okrenula protiv Janše".
Na pitanje kako su BiH i Hrvatska plaćale oružje Sloveniji, Šurc kaže da je Ministarstvo odbrane za vreme Janše zvanično tvrdilo da se prodaja oružja Hrvatskoj vršila preko kompenzacija za naftu, ali je "na kraju Janša pritisnut dokazima ipak priznao da se radilo i o gotovini".
Šurc navodi da ima "vrlo malo dokumenata na kojima se mogu videti cene pojedinih komada naoružanja" ali se, kako dodaje, "ipak može zaključiti da su bile često i po pet-šest puta više nego što je Janša tvrdio u svom zvaničnom izveštaju". "Dakle, Slovenci su iskoristili ratove na Balkanu početkom devedesetih i dobro su 'drali' i Hrvate i Bosance", dodaje autor.