Prema navodima ovog dnevnika, Tito bi, čim bi dobio neku nekretninu, odmah tražio da se upiše u vlasništvo neke od tadašnjih saveznih, republičkih ili partijskih institucija, pa tako u njegovoj ostavštini nema kuća, vila, stanova, već su tamo samo njegove lične stvari, umetnine, razne zbirke, odeća.
Sve to ne znači da stvari ostale iza Tita nemaju veliku vrednost.
Najdetaljniji, mada nepotpun, popis imovine ostale iza Tita sadrži hiljade predmeta različite vrednosti - od onih neprocenjivih, poput kozačke sablje sa zlatnim koricama optočenim dijamantima, poklon Josifa Visarionoviča Staljina, preko tuareške vladarske sablje iz 17. veka, ručne izrade, sa zlatnim koricama optočenim dragim kamenjem koju mu je 1977. darovao Moamer Gadafi do egzotičnih darova.
Samo u jednoj stavci popisa Titove imovine, označenoj kao "sitni stari novac u numerisanim kovertama", nalaze se 1.683 različita komada novca. Tu je i impresivna količina zlatnika, među kojima su i pravi rariteti. Tito je bio strastveni kolekcionar i imao je vredne numizmatičke, a posebno filatelističke zbirke, kao i bogate kolekcije značaka, mahom, zlatnih, koje su mu darovane u različitim prilikama.
Posebno je fascinantna njegova kolekcija ordena iz sedamdesetak zemlja koje je primao odlazeći u državničke posete.
Impresivna imovina, nastala tokom gotovo 40.godišnje Titove vladavine, pedantno je pobrojana na 379 gusto kucanih stranica i u ogromnom je spisku Prvog osnovnog suda u Beogradu na kome Jovanka Broz, sin Mišo i četvoro Titove unučadi vode ostavinsku raspravu da bi podelili imovinu nekadašnjega predsednika Jugoslavije.