Zemlja u kojoj ne možeš prebrojati mrtve. Zemlja u kojoj na svaku novorođenu bebu dođe barem hiljadu novih bombi. Od invazije na Irak 2003. godine broj poginulih premašio je milion - najvećim delom civili, pijačni prodavci, prolaznici, deca. Čini se da tu i bog dolazi u panciru. Ja sam krenuo - „ladom nivom".

Nije mi to bilo u planu. A kome je danas u planu letovanje u Iraku? Sunce zapeklo sa neba, a bombaši samoubice sa zemlje, pa se čini da su se i nebo i zemlja spojili i zajedno u bolu, gore.

Moja velika ljubav odavno su bila neistražena područja i ona u koja malo ko zalazi. Zato su se moje zenice raširile u čudu kada mi je stari Kurd u Turskoj tvrdio da je moguće da odem u Irak; štaviše da to moram da uradim.
Rekao mi je da se u Iraku nalazi „Kurdistan", obećana zemlja Kurda i njegova dedovina. Garantuje da mi tu neće nedostajati dlaka sa glave i da će se Kurdi uvek pobrinuti da me lepo dočekaju, a kao garanciju daje svoje ime i obraz. Njegove reči odzvanjale su kao prst sudbine. Dok smo ispijali redom turske čajeve, prihvatio je da se fotografiše. Mada je za fotoaparat čuo, nikad ga nije video, pa je dok sam pokušavao da ga fotografišem on uporno nastojao da viri u objektiv, ne bi li se dokopao tajni koje su možda skrivene u tom komadu stakla.

Nalazim se na samo tri stotine kilometara od granice. Da li da nastavim po planu ili da skrenem volan sa planiranog puta, da krenem na jug umesto na sever? Počeo sam da se raspitujem o situaciju kod meštana u kurdskim brdima. Potvrdili su da mogu i da treba da odem; želja da se pokori neistraženo je prevladala.

Prelazak granice - najveća avantura

Od meštana i jednog Amerikanca, Tonija, marinca koga sam slučajno sreo na putu, a koji je sad na odmoru rešio da obiđe region, dobio sam detaljna uputstva kako da se ponašam i gde da idem. Najveći problem u dolasku u Irak bio je prelazak granice; rekli su mi da spremim desetak kopija pasoša i drugih dokumenata, da ih kao liflete delim raznim kontrolama i čekpointima.

Na turskoj strani granice ne smem ni pod razno da kažem da idem u „Kurdistan". Za njih je to Irak i tu nema razgovora; može ceo svet i sam Irak da priznaju da je to Kurdistan, Turci će mi praviti ogroman problem ako taj naziv pomenem, verovatno me neće ni pustiti. To sam već osetio u Beogradu kada sam slučajno pred turskim zvaničnikom pomenuo da želim da idem u taj region: reakcija je bila brutalna, žena je skočila sa stolice kao oparena, samo što nije prevrnula sto. „Kurdistan ne postoji, samo Turska"! Eto kako se brane stavovi, pomislih, a kako lako smo se mi odrekli Metohije.

Pred granicom se nalaze horde dece i ne smem da usporim auto kada ih vidim, makar mi stajali na putu, jer će inače da okupiraju vozilo i neće me pustiti dokle god im ne dam prilično baškiša, a ponekad se to završi i otvorenom krađom i grabeži svega što mogu da dohvate iz kola u momentu kada otvorim prozor. Nažalost, nisam do kraja poslušao njihov savet. Uplašio sam se da dete ne udarim kolima, a to se završilo tako što je tinejdžer naskočio na prag kod vrata i, držeći se za krov, zahtevao da stanem i da dam baškiš, dok je ka kolima trčala još hrpa mališana svih uzrasta. Nisam stao; posle pedesetak metara mališa je naizgled vešto skočio, ali se sapleo i pao na glavu. Uplašio sam se da ne ubih dete, kako sam usporio iza mene je jurio kombi ablendujući mi i svirajući da idem dalje; u retrovizoru sam video kako klinac ustaje i, držeći se za glavu, skače ispred kombija čiji vozač bi ga, čini mi se, bez griže savesti pregazio. Na samom prelazu odmah su mi prišli i lažni graničari - nije ih bilo teško prepoznati jer su bili u običnoj odeći i veoma neuredni. Tražili su dva i po evra, dao sam im jedan i nastavio dalje. Pomislih, ako je ovako na ulazu u Irak, šta li me tek čeka sa one strane granice...

Nova država

Na severu Iraka stvorena je faktički nova država - Region Kurdistan. Naziv ume da prevari - to je „provincija" koja ima sopstvenog predsednika i vladu, vojsku i policiju, poštanske markice, granične kontrole i međunarodna predstavništva. Ono što me je najviše iznenadilo kada sam kontaktirao njihovo „predstavništvo" u Španiji jeste da izdaju sopstvene vize koje ne važe za ostatak Iraka, ali i da vize za Irak ne važe za Region Kurdistan!

Toni kaže da pouzdano zna da su za stvaranje kurdske „autonomije" koristili model Kosova. Irak je 2005. godine naglo pretvoren u federaciju i to takvu u kojoj jedan deo države, inače veličine kao Srbija, sa ogromnim zalihama nafte (šeste na svetu, procenjene na oko 45 milijardi barela nafte, milijarda gore-dole) može za čas da se pretvori u novu državu. Stara kurdska poslovica, s obzirom na to što žive uglavnom raštrkani po planinskim vrhovima, kaže da „nemaju prijatelja osim planina". Bogme, i Amerikanaca...

Ovde su Ameri dobrodošli i slavljeni kao heroji; Sadamovi tenkovi stoje slomljeni na trgovima kao spomenici bolne prošlosti. Kurdi su sa Sadamom ratovali još od sedamdesetih godina; iračko-iranski rat završio se tako što se Sadam usredsredio na Kurde, sa nadom da će barem njih moći da „privede pameti", a kasnih osamdesetih organizovao je genocid u kome je oko 182.000 Kurda ubijeno, zbog čega mu je kasnije i suđeno.

Kada su Amerikanci zauzeli Irak, znali su na koga mogu da se oslone i ko će im najlakše postati prijatelj. Ostvarili su kurdske snove - na zgražavanje arapske većine. Zauzvrat, Kurdi su u svom malom raju uveli striktna pravila i bezbednost je na neuporedivo većem nivou nego u ostatku Iraka. „Toliko je bezbedno da mi, američki marinci, odlazimo tamo na odmor, Kurdi nas uvek lepo dočekaju", kaže Toni.

Dve suprotne strane Iraka. Ali, linija bezbednosti je tanka. Čuva je kurdska vojska i policija koja je na svakom koraku - za nekoliko dana nekoliko desetina puta su proveravana moja dokumenta i razlozi boravka. Svi vojnici i policajci su izvanredno ljubazni i žele da mi pomognu. Retko viđaju strance, a posebno retko one koji nisu Amerikanci. Granica bezbednosti je opštepoznata, a nažalost neki od glavnih puteva i znamenitosti su sa „one" strane. Naime, granice Iračkog Kurdistana još nisu do kraja definisane, a oko toga se vode borbe, kako verbalne tako i fizičke. Samo u onim mestima koja su gotovo isključivo naseljena Kurdima može putnik još i dobro proći. Zato sam dobio mapu sa detaljnim opisom kuda smem da se krećem a kuda čak ni pogled ne smem da bacam.

Ko preživi vožnju, preživeće i bombe

U Iraku je svaki vozač samoubica. Vozi se toliko nemarno, brzo i suludo, da smatram da je najveći izazov i opasnost tokom mog boravka ovde predstavljao saobraćaj. Voze i pretiču sa svih strana, ne retko i u suprotnom smeru; dok voze često jedu, razgovaraju telefonom ili obavljaju druge važne poslove. Strašno su nestrpljivi i sviraju ako već nisi krenuo u zadnjim trenucima crvenog, a sa strane puta se često mogu videti olupine smrskanih automobila i kamiona. Ograničenja brzine na putevima su suluda - tamo gde jedva može da se vozi 50, po putu punom rupa i bez označenih traka, dozvoljena brzina je 100 na sat, uz upozorenja na prisustvo radara, jer Iračani po tim putevima čini se da voze i po 200... A iračka policija ne voli da kažnjava, radije samo upozorava ili uzima mito.

Pojedini delovi puta su minirani, pa na jednom delu - svega pet kilometara, upozoren sam da se sa obe strane puta nalaze minska polja i da ni slučajno ne napravim ni korak van makadama.
Iračani žive u strašnoj bedi i siromaštvu - procenjuje se da do 30 odsto dece gladuje. Pa ipak voze dobre i skupe automobile.

Mnogima je, pre nego hrana, automobil simbol prestiža. Tu se mogu naći kradeni modeli iz cele Evrope, a i šire. Meštani su se čudili „ladi" koja je često bila najlošije vozilo u nizu iračkih vozila.

U gostima kod Starca Ubice

Pored regularnog saobraćaja tu su i prave samoubice. Koriste veoma raznovrsne vrste oružja i napada (na primer bomba u turbanu), a ciljevi su im raznovrsni. Ubijaju se muslimani međusobno, šiiti i suniti, ubijaju Iračani Amere i sve one koje smatraju okupatorima, ubijaju Ameri, a kad oni krenu da pucaju, treba se dobro paziti da ne postaneš „kolateralna šteta". Ima i onih koji ubijaju iz zabave ili iz ludila. U jednom od mesta koja moram da obiđem okolnim putem, recimo, ima jedan zaludan deda koji sedi po ceo dan ispred džamije i čeka Amerikance da ih ubija; ali dok se objasni ko je koje nacije, možeš već da završiš na onom svetu. Što je najluđe, bio je profesor engleskog jezika i školovao se u Bostonu, ali od kad mu je američka bomba raznela kuću i ubila šest sinova i tri ćerke, profesiju profesora zamenio je radikalnijim zanimanjem. Meštani okolnih sela ga znaju i sažaljevaju, ali za svaki slučaj to selo obilaze u širokom luku.

Đavo mi nije dao mira. Dosta sam slušao hvalospeve o Americi; želim da čujem i suprotnu stranu. Zaustavio sam se u prethodnom selu, relativno blizu Mosula, i započeo razgovor sa meštanima. Usledila je porcija čaja, a na pitanje da li možemo da odemo kod Starca Ubice odgovorili su potvrdno, al' da mu prvo odnesu moj pasoš. Za Srbiju retko ko zna, ali Jugoslavija i Beograd vade stvar. Nekoliko puta sam čak sreo Iračane koji znaju srpski! Studirali su u Beogradu ili radili za jugoslovenske kompanije. Trebalo im je manje od pola sata da sa kopijom mog pasoša odu do starca i vrate se; prihvatio je da me upozna, ali ako ga lažem, neće mi glava iz njegove džamije izaći istovremeno sa telom. Baš lepa dobrodošlica, pomislih.

Džamija je bila niska, sa minijaturnim minaretom koji je izgledao kao deo svemirskog broda nakalemljen na zdanje od kamena i blata. Starac je držao u rukama pušku i odmah ju je uperio ka meni. Osećao sam se kao da me izvode na streljanje; gurnuli su me pred njega, a on mi je bajonet postavio pod bradu i pitao na engleskom: „Jugoslavija, je li?" Jeste, rekoh, i nama su Ameri braća po bombama, pokušah da ga oraspoložim. Upalilo je, zna za bombardovanje, mada Kosovo ipak priznaje za državu, ali nije baš bio momenat da dokazujem patriotizam i da mu protivrečim. Dopala mu se i „lada", kaže da je decenijama nije video.
Pita kako je u Beogradu, ima li Amerikanaca, da li ih lovimo... Ponudio mi je čaj i pušku - ako želim da dežuramo zajedno, mada kaže da već nekoliko godina slabo ko dolazi.

Poznato je da Iračani ne ubijaju goste, ali se ipak nisam prijatno osećao. Nije želeo da se fotografiše, insistirao je da se ja slikam sa puškom.

Vruće kao u paklu - to je opis avgustovskog dana u Iraku, a još je vrelije kada ste u gostima kod ovakvog čoveka. Ni ja ni „lada" nismo bili spremni za takav klimatski šok („lada" nema klimu). Nisam prestajao da se znojim i da pijem litre i litre vode, što je takođe problem jer je upravo počeo Ramadan. Noću ne mogu da spavam, a i „lada" sve teže podnosi vrućinu. Prvo je popustio ventilator, i to baš dok sam bio kod Starca u poseti. Od dva - jedan ni da makne, ali jedan nije dovoljan da rashladi vreli motor.

Zasukao sam rukave, spustio se ispod moje „lade", čeprkao po kablovima, dok je starac, ne ispuštajući pušku, znatiželjno zavirivao šta to radim. Negde su se kablovi prespojili - to mesto pronaći đavolski je težak posao, ali ipak sam posle nekog vremena uspeo. Taman što sam se pozdravio sa Starcem i nastavio put, kad je nešto ispod auta počelo da zapinje za put. O ne, nije valjda opet auspuh, na prošlom putovanju sam ga desetinu puta vario i uvek je od jačine rupa otpadao sve dok ga nisu skoro celom dužinom zavarili za pod. Nažalost morao sam da ga menjam, a u servisu u Beogradu su se kleli da ovo kako su ga pričvrstili ne može da otpadne tek za tri života. E, pa izgleda da sam proživeo sva tri na putu do Iraka - jedan držač od gume se istopio od toplote i metalni deo je kroz njega prorezao kao kroz sir... Marfijev zakon - zašto se uvek „lada" kvari u nezgodnim momentima? Zašto mi nikad auspuh ne otpadne dok se akam po Srbiji, već isključivo u Mongoliji, Kazahstanu ili Iraku?

Tu nije bio kraj „ladinim" mukama. Kako smo poskakivali po rupama, u susret su nam ludačkom brzinom dolazili irački automobili i kamioni. Mislim da je Mileva pokvasila donji veš od straha, tek u nekoliko navrata gomila kamenčića i kamenja koje je podiglo vozilo iz suprotne strane zasula je auto. Kad sam tek prešao granicu čudio sam se otkud tako puno automobila ima razbijenu šoferšajbnu... Čuđenju je došao kraj kada je jedna, pa zatim i druga naprslina počela da se širi po mom staklu.

Odjednom čuo se tresak, kao pucanj - otišao mi je far. Da li je u pitanju bio samo kamen ili metak, verovatno nikada neću saznati, niti želim da znam.

U sekti jazida

Tankom linijom bezbednosti išao sam gotovo uz samu granicu Iračkog Kurdistana kako bih došao do svetilišta Lališ, najveće svetinje verske sekte jazida, koja ima oko 600.000 članova, od kojih najveći deo živi u Iraku. Veruju u jednog boga i sedam anđela među kojima je glavni Melek Taus, paun koji je stvorio svet iz praistorijskog jajeta. Po legendi, kada je bog ovog pauna proglasio za vladara anđela, videvši sav bol i nesreće na svetu Melek Tauš je plakao sedam hiljada godina bez prestanka, dok njegove suze nisu ugušile vatre pakla. Dakle, u ovoj religiji ni pakao ni satana ne postoje - veruju da je celokupno zlo stvoreno među ljudima. Muslimani u Iraku ih najvećim delom smatraju za sledbenike palog anđela, tj. satane, pa su zbog toga više puta pokušavali da ih istrebe. Veruju u neku vrstu reinkarnacije, a Sunce je najviše otelotvorenje boga - mole se okrenuti ka Suncu, a u podne ka Lališu, mestu u koje sam upravo došao. To je čitav kompleks objekata, kućica, pećina i grobova. Svaki jazid barem jednom u životu treba da dođe ovde na šestodnevno hodočašće, dok oni koji žive u blizini to rade barem jedanput godišnje.

Veruju da su oni direktni potomci Adama, dok su svi ostali ljudi mešavina Adama i Eve. Da bi sačuvali čistotu svoje krvi i porekla vekovima su najstrože zabranjivali venčanja izvan svoje zajednice. U novije vreme to se promenilo, pa brak sa hrišćaninom može biti tolerisan, ali sa muslimanom - nikako. To je na svojoj koži pre svega nekoliko godina najviše osetila sedamnaestogodišnja devojčica Dual Kalil Asvad, zbog ljubavi sa suni muslimanom. Za taj „strašan zločin" kamenovana je do smrti, što je neko i snimio mobilnim telefonom. Odgovor muslimana bio je stravičan - niz terorističkih napada, najgorih od 11. septembra, u kojima je poginulo 800 i ranjeno 1.562 ljudi. Ceo Irak kao da je bio u plamenu - automobili su eksplodirali, jazidi su izvlačeni iz autobusa i ubijani. To je prokletstvo severnog Iraka - sve je tiho i mirno, ali ipak nikad se ne zna u kom sekundu neki incident može da pokrene čitav niz napada ili čak čitav građanski rat.

U Lališu se nalaze grobovi njihovih najbitnijih svetaca, s tim što se u celom kompleksu može hodati isključivo bosim nogama. Na plus pedeset stepeni nije nimalo lako pronaći dovoljno hladan beton ili kamen koji neće izgoreti stopala. Vode me u obilazak - ulazimo u pećine, tunele i hramove. U jednoj prostoriji nalazi se stotine ćupova raznih veličina koje su nekad služile za paljenje sveća; kušam sreću u bacanju marame na vrh nekog kamena, za ispunjenje želje. Poklonio sam se njihovim svecima ali i napravio ogromnu grešku - stopalom stao na prag! To je najstrože zabranjeno, prag se ljubi, na njemu se postavljaju sveće i novac kao dar onostranom. Kud svi Turci, tud i mali Mujo, poljubih i ja prag i prihvatih poziv na ručak.

U Lališ posebno dolaze neudate devojke, verujući da će im hodočašće znatno pomoći u pronalaženju životnog partnera. To je u većini slučajeva i istina jer devojke, nakinđurene, sa tonama pudera i kičastosvetlobleštećom odećom privlače i te kako pažnju gomile mladića, koji tu dolaze „u lov". Porodica koja me je pozvala na čaj i ručak imala je spremnu devojku za mene. Sijala je kao „zvezda Granda"; svetlucave zvezdice po odeći bleskale su na Suncu da se nije moglo gledati u nju.
Odveli su me da se upoznam sa njihovim sveštenicima, a zatim i na najveću čast - upoznavanje sa poglavarom njihove sekte.

Morao sam da krenem, ali su me uporno molili da ostanem, da sačekam tradicionalni ples. U međuvremenu je nekoliko dece i baba počelo da grize ostatke nekog stabla; objasnili su mi da to pomaže deci koja imaju problema sa spavanjem. Kada je ples nalik kolu - simbolu Sunca, započeo, stavili su me u sredinu, prvo da posmatram i fotografišem galeriju neobičnih likova, žena u tradicionalnoj odeći i dobroćudnih muškaraca. Neudate devojke su se poređale kao na izboru za mis i sve to posmatrale sa kvazipodijuma. Nečije ruke su me za čas povukle i našao sam se usred kola na jazidi način.

Vodopad Gali Ali Beg

Nekada je bio pravi podvig izgraditi put kroz nepristupačne planine i kanjone. Takvo čudo građevinarstva kroz prirodu dubokih provalija, brzih reka i čudesnih lepota izgradio je Novozelanđanin Arčibald Hamilton 1928. godine, naravno u korist kolonijalnih sila, kako bi se putem povezali gradovi na Mediteranu sa Persijom, Kaspijskim morem i Indijom.
Bog je u pojedine delove planete udahnuo više svog zlatnog daha; truda i lepote nije štedeo u ovom delu Iraka. U srcu ovih planinskih venaca - Hamiltonov put ih preseca bar pet - nalazi se vodopad Gali Ali Beg. Pored reke u kanjonu poređan je niz sklepanih šatora za noćenje, a voda iz jezerceta vodopada preliva se i teče po podu obližnjeg restorana sa gostima do članaka u zelenoj, hladnoj, kristalno čistoj vodi. To je jedna od najvećih turističkih atrakcija Iraka i nalazi se i na njihovoj novčanici; srećem gomilu turista iz Bagdada, Mosula, Iračane iz Nemačke i Holandije. Zaista, veličanstveno mesto za odmor, jednom će biti svetska atrakcija. Primam poruke od urednika Pressa da se zabrinuo šta je sa mnom; pozivam i njega da dođe ovde na odmor. Još uvek mi nije odgovorio.

U prestonici

Glavni grad Iračkog Kurdistana je grad Erbil, oko šezdesetak kilometara od Mosula, oko 170 kilometara od granice najkraćim putem. Obilazivši minska polja i opasne puteve prešao sam 280 kilometara da bih došao do njega.
Došao sam sa zapadne strane, prošavši pored rudnika iz kojih se između ostalog dobija ugalj, zlato, gvožđe, cink ali i gde se nalaze najveće zalihe sumpora na svetu.

Erbil je četvrti grad po veličinu u Iraku a bio je naseljen još pre osam hiljada godina. Pamti Sumere, Asirce, Persijance i čitavu enciklopediju ratova i sukoba, a pojedini istoričari tvrde da je to najduže kontinuirano naseljeni grad na planeti. Irak je oduvek blagoslovena zemlja za ljubitelje istorije i kulture; zato sam sa posebnim zadovoljstvom krenuo u obilazak muzeja i znamenitosti.

Od bogate istorije ostao je prilično skroman muzej i ogromna tvrđava u ruševinama. Iz daleka tvrđava izgleda magično, izgrađena na vrhu brda, deluje kao nasukana Nojeva barka a grad se oko nje širi u koncentričnim krugovima. Kao biser upao u svetu vodu postojanja. Unutar ogromne tvrđave bedno čami stotine razrušenih kuća, među kojima tumara nekoliko američkih turista. Tu je i muzej kurdskog tekstila u kome me je radnik dočekao na čistom srpskom - radio je u Bosni i u Subotici! Kaže, tražio je srpske firme u Iraku, čudi se zašto ih sad nigde nema...

Na kraju grada nalazi se mnoštvo novih zdanja - razna vladina ministarstva, a zatim novi park na sedam hektara sa baštama, statuama kurdskih junaka i spomenikom nastradalim u bombaškim napadima. Na tom mestu se pre manje od deset godina nalazio zatvorsko-kazneni centar Sadama Huseina. U ovom gradu je priređeno najveće slavlje kada je pao njegov režim - i danas se taj dan slavi kao dan oslobođenja.

Amadija - najlepši grad Bliskog istoka

Kao da je sagrađeno među oblacima, ovo naselje nalazi se na visokom platou planine na 1.200 metara nadmorske visine. Nekada davno u ovo mesto moglo se ući jedino uskim stepenicama koje vode duž strmih litica. Upravo tuda spustila su se iz grada tri mudraca koji su tu živeli u potrazi za novim kraljem Jevreja, prateći zvezdu koja je neumitno na nebu svedočila o rođenju Isusa Hrista.

U Iraku, domovini prvog pisma na svetu i točka, kolevci civilizacije, Amedija je najlepši preostali grad iz drevnih vremena. Vrata tvrđave koja vode u svet prošlosti stoje veličanstvena, iako su ostale zidine koje su opasavale grad skoro u potpunosti uništene. U centru naselja u četristo godina staroj džamiji odmaraju vernici. Zaspali po zelenim tepisima, pod krivim svodovima zdanja, kao vremena, uživaju u dremci dok napolju sunce prži svom jačinom, baš kao i pre više hiljada godina. Kolevka civilizacije je razbijena, ali i njeni tragovi dovoljno su veličanstveni da zauvek ostaju u sećanju.