Avgust je pri kraju, godišnji odmori i raspusti su uglavnom iskorišćeni – a neki su ipak uspeli da letovanje umesto u kadi ili na adi provedu na moru i da se bar malo osole. Lepo je to: sunce, more, plaže,  pesak, talasi… ALI KAKO??? Para je sve manje, nezaposlenost je sve veća a ipak u ovoj godini, do sada, Srbi su potrošili preko 400mil eur na letovanja a predviđanje je da će do kraja 2011. godine taj iznos biti oko 800 mil eur. Da li mi to krizu u stvari ne osećamo, ili samo pokušavamo da budemo kao i sav normalan svet pa preko svojih mogućnosti a ispod svakog turističkog nivoa idemo za suncem i morem. Dakle – Šta je za nas Srbe letovanje – odmor ili statusni simbol – raj ili pakao sa kamatom? Ali to pitanje za kraj, na koje svako za sebe treba da odgovori logično i iskreno ali onda kada se sagledaju odluke koje nas dovode do toga da se odlučimo na letovanje.  Mozda grešim ali ne vidim ništa pohvalno u tome da platim 12 dana letovanja i da posle provedem godinu dana otplaćujući kredit, vraćajući dugove, nemajući da jedem ništa osim ‘leba a od izlaska mogu da priuštim šetnju koju ću zarad sopstvenog zdravog razuma objasniti kao romantičnu, opuštajuću šetnju na čistom vazduhu.

Evo kako izgledaju samo neke od mogućih kategorija prosečnih srpskih turista.

-          Prsli smo i treba nam odmor po svaku cenu

-          Prsli smo i hocemo da budemo ko sav normalan svet, po svaku cenu

-          Prsli smo, pare ću potrošiti kako god bolje da ih potrošim na letovanje, bilo kakvo.

-          Prsli smo nemamo ništa od života mogu valjda da odem na to more jednom u 5 (10) godina

-          Prsli smo deca nikad more nisu videla, stisnucu se da ih bar jednom odvedem ko što roditelj i treba.

Ima još kategorija ali koliko god da ih nabrajam, na žalost, sve se mogu završiti pakleno i u većini situacija letovanje može da košta više od para:

Ide se preko jeftin(iji)h neproverenih agencija, lošim prevoznim sredstvima za koja ni ne znamo jesu li prošla tehnički pregled, odseda se u problematičnim i neproverenim hotelima, putuje se u nesigurnim i poluispravnim kolima. Čak i ako se ispružite za avionsku kartu čekanje na aerodromu može pojesti i do 2 dana (računajuci odlazak i povratak). Ako se žalite jer usluga ili nešto od dogovorenog i plaćenog nije baš kako treba, pitanje je koliko treba da se cimate da bi isterali svoje a šteta je već načinjena, tu ste gde ste, sad nema nazad a vama ostaje da progutate servirano i da se nadate da će se na tom jednom incidentu stvar završiti.  Putničko osiguranje pod uslovom da ga uopšte imate, nije baš da rešave sve probleme, pogotovu kad je problem u sred noći. Dolazite u situaciju da tek kad stignete tamo negde, shvatite koliko vam je budžet limitiran i da ste onda kao siromah ispred poslastičarske radnje… mozete samo da gledate ali ne i da konzumirate što je dodatna frustracija, jer sada ste na odmoru i opet se stiskate.

Vraćate se sa odmora, malo ste preplanuli, osoljeni ste… vitamin D, fotke za društvo i rodbinu i ostalo što ide u paketu i recimo da je tamo sve proslo iole pristojno – povratak u realnost se uvek svodi na finansije, treba otplatiti odmor, treba sračunati čega se odreći ili sad po povratku vidite rezultate odricanja da bi se na odmor otišlo. Realno kada ste se poslednji put prepustili odmoru bez razmišljanja o mogućim problemima i posledicama –  ako ništa drugo bar o tome kako ćete vratiti ili zaraditi potrošene pare.

Surova je istina da se u većini slučajeva letovanje u Srbiji vraća sa debelom kamatom. A možda Srbija zaista ne oseca krizu, a cela priča o nemanju kinte i krizi je ovde samo pokriće da drugi ne bi provalili kako mi u stvari plivamo u parama. Ili sam možda ja ipak u zabludi, možda Srbi vole rizik, dok se nekom krntijom starom 20 godina vozikaju do Crne gore, vole “paradajz turizam, jer zive “paradajz zivotom”.

Šta god da je odgovor realno je reći da smo navikli da ne živimo, već da preživljavamo i da nam je to normalno stanje još se time i ponosimo, snalažljiv smo mi narod. Zato su i naša letovanja jedna velika šarena laza -  mi ne letujemo vec evociramo uspomene na neka bolja vremena tešeći se da smo još uvek normalni, živeci u iluziji da smo normalni i da možemo da se snađemo, da izmuvamo letovanje.  A duboko u sebi znamo da pretačemo iz šupljeg u prazno i da to u većini slučajeva nije prava stvar.