Da je živ Miloš Crnjanski, nas Srbe i ostale građane ove tužne zemlje verovatno bi oterao sve u majčinu i ponovo pobegao u London, kada bi video kako čuvamo njegov legat i sve rukopise koje je zaveštao Narodnoj biblioteci Srbije. Njegova pisma i neobjavljene rukopise držimo u raspadnutim kutijama za "navipovo crno" i u nekadašnjim kesama "Pekabete", popularnim u narodu  kao "kese lebare" (obična providna kesa za hleb, može i za glavu kad je kiša).

Njegov kofer sa ličnim stvarima revnosno nije očišćen od prašine 20 godina, a oko njegove doktorske diplome iz Londona bez reda se nakrcavaju nekakvi arhivski kompleti dnevnih novina, koje obično doručkuju i večeraju pacovi u tom podrumu punom vlage (to se kod nas zove depo), dva nivoa ispod zemlje.

Takva je situacija koju zatičemo u Narodnoj biblioteci Srbije. A Crnjanski i ophođenje prema njegovom legatu samo su jedan primer. I to, verovali ili ne, najblaži. Jer je biblioteka u nikad gorem stanju. Onom koje kulturu jednog naroda može da uništi i otera u smrt. Pa, da li je tačna skorašnja tvrdnja da je Narodna biblioteka u svojoj slavnoj istoriji dugoj 180 godina imala Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i Sretena Ugričića?

Ekipa Nedeljnika provela je nekoliko dana u Narodnoj biblioteci Srbije. U razgovoru sa zaposlenima na nekoliko spratova u jednom momentu smo se zapitali kako smo uspeli da postanemo gori ljudi od Hitlerovih sledbenika. Oni su bombardovali knjige iz vazduha, nisu gledali kako one gore, pa verovatno nisu imali vizuelni osećaj jednog genocida, jer kada bombarduješ nečiju biblioteku i tendeciozno spališ istoriju jednog naroda, to je genocid, to smo se svi složili, a možda i nismo u ovim novim i modernim vremenima, ko će ga znati više…

Mi smo, svi zajedno, kažu nam radnici biblioteke, koji više i nisu očajni već su, tvrde, u nekom gorem stanju bezdušnosti i apatije, možda uradili našoj nacionalnoj instituciji i goru stvar od bombardovanja. O tome su nam pričali.

U biblioteci se oni svakodnevno dovijaju na razne načine bez dinara, u to smo se uverili za ovih nekoliko dana kada su nas proveli kroz sve delove ove kulturne institucije i pokazali nam u kojim uslovima rade i kako pokušavaju da sačuvaju knjige koje su u katastrofalnom stanju.

Nije samo problem što više nemaju gde da se skladište, već je i velika muka što većina knjiga stoji na policama koje nisu ofarbane od 1972. godine i koje na mnogim mestima počinju da rđaju, većina knjiga, periodike, publikacija i novina potpuno je u neprirodnom položaju, tako da im se korice i stranice krive i dobijaju oblik tropskog voća. Tačnije, banana. U podrumima je vlaga, nema klimatizacije, miševi i pacovi nisu podstanari, oni su već odavno u biblioteci domaće životinje.

Tako nam se i dogodilo da, dok smo bili u trezoru, najznačajnijoj sobi biblioteke gde se čuvaju stari rukopisi i sve najvrednije što u Srbiji postoji, upravnik pita jednog od stručnjaka, potpuno normalnim tonom: "A jel' se onaj miš još pojavljuje ili smo ga konačno proterali, bar iz ove svete sobe?"

"Kako da objasnimo javnosti da je naš bivši upravnik Sreten Ugričić naredio da se za proslavu 180 godina biblioteke skuva 50 tomova srpske bibliografije izvađene sa polica te iste biblioteke i da se od njega u holu napravi umetničko delo? To je strašno, to je skaredno - bibliografija je najvažniji dokument, stub i kičma svake biblioteke, spisak svih izdatih knjiga ikada u jednoj državi i biblioteci. Na sreću, nije sve skuvano i samleveno, tačnije reciklirano, kako su to tada "umetnici" nazivali, konceptualno umetnički reciklirano", kažu zaposleni u biblioteci. "Taj upravnik naredio je da se to delo plati 10.000 evra, a svi znamo da u svojoj istoriji ova institucija nikada nije kupila niti jednu umetninu, već su umetnici uvek donirali, poklanjali i zaveštavali legate. Treba da se izvinimo svim velikim ljudima koji su zaveštali biblioteci svoja dela, legate i živote. Za vreme tog upravnika sve Lubarde, Konjovići, Meštrovići i još stotine njih koji su nekada krasili sve zidove i prostore biblioteke bačeni su u podrum, u mrak, u prašinu, u vlagu. I na kraju, kako da objasnimo da smo pored toga što smo ih kuvali, knjige i bacali pored kontejnera i davali zvanične izveštaje da je redovna procedura i u svetu da se stare knjige daju 'papir servisu'? Da li smo kolektivno svesni šta smo sebi i istoriji uradili", pitaju se u biblioteci.

Dok se šetamo hodnicima, saznajemo i da korisnici nikada nisu kročili u depoe Narodne biblioteke, što je običaj u ostalim bibliotekama sveta bar jednom mesečno i to je obično revijalnog karaktera. Deca iz osnovnih škola ni slučajno nisu dovođena u te iste depoe, a kamoli mnogi državnici, diplomate i gostujući upravnici stranih nacionalnih biblioteka, koji su sadašnjeg direktora mnogo puta molili da ih provede kroz trezor.

"Sramota me je da nekom kolegi koji gostuje kod nas pokažem šta je ispod zemlje, mada mu je sve jasno i kada vidi ovo iznad zemlje, kada vidi nameštaj koji je neuslovan i toliko ofucan. Došli smo do tačke da nas je sve sramota i od nas samih, tako da to obično izbegavamo. Trudimo se koliko možemo da sačuvamo ovo što nam je povereno. Ali veliki su problemi", govore.

Upravnik Dejan Ristić nam kaže i da su njegovu kancelariju nekoliko puta obijali i da to više nije novost. Zato u svom "ofisu" više nema kompjuter, već laptop, koji uvek nosi sa sobom.

"To su samo neki od problema. Nemamo novca za obezbeđenje. Jeste, miševe koji grickaju ostavštinu, legate i novine ne love zaposleni kao ranije, jer,u podrumima (stručno, depoima) nema svetla. Ima ga, ali sam strogo naredio da u svim depoima bude ugašeno, jer jednostavno na snazi su mere štednje. Račun za struju u zgradi mesečno prelazi i 800.000 dinara, što biblioteka ne može da plaća. Nemamo izbora. Snalazimo se kako znamo, ali to što nam se dogodilo poslednjih godina teško je ispraviti. Ne želim da pominjem ime svog prethodnika, ali sve što se događalo poslednjih godina u biblioteci skupili smo, sva dokumenta smo predali Ministrstvu kulture i videćemo šta će se na kraju dogoditi. Sve što pričamo nisu optuživanja i prazne priče, sve je dokumentovano, sve na šta ukazujemo može se svakog dana proveriti kod nas i za to smo otvoreni. Dođite u biblioteku i proverite, kažemo svim nadležnima, ali i svim građanima. I dalje molimo državne institucije da nam daju novac, ali nažalost, oni nam kažu da ga nema. Da su nam dali. Taj novac je uludo potrošen za renoviranje dela biblioteke koji je u tom momentu bio najmanje bitan. Ostalo je 70 odsto nerešenih problema. Mnogi ljudi rade maltene dobrovoljno."

Naši sagovornici, službenici biblioteke, pored upravnika Ristića, ukazuju nam da je voda koja je prodrla u depoe pre neku godinu, kada je postavljan plato ispred Hrama, uništila gotovo veliki broj knjiga, ali se bivši upravnik nije mnogo obazirao na to.  

"Uništeno je više od 1.000 knjiga, od kojih i nekoliko desetina veoma vrednih inkunabula, rukopisnih knjiga. Ugričić je, prema svim papirima, bio veoma neobičan čovek. Pored svoje, upravničke plate, za svaki poduhvat u biblioteci, za koji je već plaćen kroz platu, potpisivao je sa svojoj kućom ugovor o delu u kome je uredno sebi davao honorare. Tako je pre neku godinu, kada su nam Nemci simbolično vratili knjige u znak oproštaja za bombardovanje 6. aprila, Ugrićič sebi za 'koordinaciju projekta' nabacio honorar od 60.000 dinara. Mnogo je bilo takvih, njegovih honorara. Taj upravnik je zabranio da na zgradi bude istaknuta srpska zastava. Jeste, naredio je i da se skuva bibliografija. Ali naredio je i da se bacaju knjige pored kontejnera. Tako smo i bacili gomilu knjiga iz Dvorske biblioteke Obrenovića i Karađorđevića, koje smo mi zaposleni posle krišom vraćali u zgradu dok smo noćima čeprkali po kantama. Za sve to vreme, naš bivši upravnik bio je na nekakvim putovanjima. Uvek je bio na tim putovanjima. Verovatno je honorarno dobro zarađivao."

Zaposleni nam, uz dokumentaciju i dokaze, objašnjavaju u kom je trenutno stanju naše blago. Njihove reči se slažu sa Ristićevim.

"Pre neku godinu za obnovu biblioteke, koja je bila toliko očekivana, potrošili smo 4,2 miliona evra za najmanje bitnu stvar u tom momentu, jedne tako oronule kuće iz temelja. Rešili smo da te pare uložimo u šminkanje zgrade i u putovanja, raznorazne evropske projekte koji se nikad nisu realizovali. Tačnije, to je rešio Ugričić sa svojom svitom. Donosio je većinu odluka bez Stručnog veća biblioteke. Tako smo obnovili taj javni deo (samo 30 odsto), čitaonicu, a sve ostalo, knjige, depoe i sve službe u zgradi ostavili smo još u gorem stanju no što su bile. Tako nam se dogodilo da sada više nemamo gde da skladištimo knjige jer  su svi depoi Narodne biblioteke Srbije krcati. Tako nam se dogodilo i da nam je srce kuće, trezor biblioteke, goreg izgleda nego najgora ofucana novobeogradska garaža. U tom trezoru, gde čuvamo i Miroslavljevo jevanđelje koje je jedino u komori, više od 350 najvrednijih srpskih rukopisnih knjiga koje imamo, koje nisu samo naša istorija već i istorija sveta, poređane su po zarđalim policama u neadekvatnom položaju. U tom trezoru nemamo klimu. Ne, imamo, skoro smo nabavili jednu, onu najobičniju koja jedva radi. Od deset neonki, rade dve", opisuju stanje u jednoj od najznačajnijih srpskih ustanova zaposleni.

I tu nije kraj:

"Tu nemamo ni uređaje za vlažnost vazduha, koji treba da čuvaju te starine. Imamo u trezoru, kao i u celoj zgradi, samo običnu ventilaciju, tako da nam se događa da zimi rukopisne knjige budu maltene na temperaturi kolika je i napolju. Leti pak kroz tu ventilaciju ulazi vreo vazduh. Tako nam se te inkunabule i raspadaju pod promenama temperature, ali i ostali deo knjžnog fonda u depoima. Na te ventilacije stavljamo kutije iz prodavnica, koje mi zaposleni uredno donosimo, na svoju ruku, pa nekako uspevamo da zakrpimo da ne duva baš toliko. Naravno, protivpožarni sistem u trezoru ne radi već 40 godina, kao ni u čitavoj biblioteci, a sada više ne možemo ni da proverimo da li bar neki delovi rade, jer ga svih tih 40 godina nismo testirali nijednom!"

U zgradi nema ni priručnih aparata za gašenje požara.

"U celoj biblioteci nemamo dva ispravna, obična, ručna protivpožarna aparata. Na trezoru nemamo nikakva sigurnosna vrata, već obična limena, sa običnim ključem, a inače trezor se nalazi ispod nekoliko mokrih čvorova koji samo što nisu pustili fekalije od starosti. Čekamo kada će da popucaju instalacije pa da nam poplave i to malo rukopisnih knjiga koje smo sačuvali od bombardovanja 6. aprila. A kad je reč o 6. Aprilu, valja da se zna u javnosti da je upravnik Ugričić ukinuo taj datum kao Dan Narodne biblioteke. Istom odlukom iz svih holova biblioteke uklonjene su biste znamenitih Srba, kao i osnivača i graditelja biblioteke i svih upravnika od njegovog osnivanja", čujemo ovde.

"Doskoro nismo imali nijedan mantil ni rukavice za naše stručnjake iz arheografskog odeljenja, koji rade sa rukopisnim knjigama. Tek smo nedavno kupili nekoliko pari. Nismo kupili, dobili smo donaciju. Kada je reč o tim običnim limenim vratima na trezoru, to pominjemo jer nam je upravnik Ristić rekao da to može svako da obije, jer u zgradi nema dovoljno obezbeđenja, a isti nam je i napomenuo u razgovoru da su njegovu, upravničku kancelariju nekoliko puta obijali. Sva umetnička dela neprocenjive vrednosti, koja smo dobijali decenijama na poklon i koja su krasila biblioteku, po naredbi bivšeg upravnika Ugričića strpali smo u mrak naših podruma, depoa. Ali zato smo usred biblioteke otvorili dva kafića", kažu u biblioteci.

Doskoro oko zgrade nije bilo nikakve rasvete. U tom mraku je bilo i prostitucije, jedan se čovek tu i obesio. Već skoro godinu dana NBS pokušava da objasni vlastima da je Ugričić potrošio pare za trivijalne stvari, koje su mogle da dođu na red i kasnije. Ne vredi. Para više nema. I ko zna da li će ih i kada biti.

"Redovno pišemo svim institucijama da mi više jednostavno nemamo gde da skladištimo knjige i da samo prepakujemo, samo se time i bavimo, kako bismo zaštili i sačuvali sve što možemo i što nam svakodnevno stiže u zgradu. Objašnjavamo da mi zapravo samo skladištimo knjige, ali ih ne obrađujemo, tako da krajnji korisnici uopšte ne mogu doći do njih, jer nisu zavedene niti obrađene. Tako je u mnogo slučajeva. Zapravo, lagali smo i sebe i narod. Od 24.000 kvadrata renovirali smo samo 6.000. Najmanje bitnih. Ostalo je sve u mraku. Štedimo struju koliko možemo, dok nam grejanje gotovo i ne radi. Prvi put u istoriji biblioteke očistili smo tankove za mazut, ali za njega nemamo novca. Para za premeštanje te kotlarnice takođe nemamo, a ona se sa sve dimnjacima nalazi u centralnom delu zgrade, što je presedan u analima svetske arhitekture kada je reč o bibliotekama. Kotlarnici je, pride, istekao rok pre desetak godina, ali mi je i dalje koristimo. Može da se zapali i ove zime, kao što je mogla i prošle. Ako se zapali, gasićemo kofama jer nam hidranti u zgradi ne rade već 12 godina. U većini prostorija nameštaj nam je star više od 40 godina, tako da neki zaposleni nemaju gde da sede, često dolazi i do povreda na radu zbog propalih električnih instalacija..."

Priči kraja nema.

"Glavni kompjuterski program, bazu podataka biblioteke, radila je slovenačka firma, a mnogo puta smo ukazivali upravniku Ugričiću da to mogu naši klinci da urade i da to pre svega trebaju da urade naše službe. Sada je naša baza podataka u njihovim rukama. I to je nekakav aranžman bivšeg upravnika. Neki takozvani evropski projekat, koji je basloslovno plaćen. I ne samo to. Čini mi se da smo u obavezi i da mesečno tim Slovencima plaćamo nekakvo održavanje našeg sistema. Naravno, i za to je Ugričić potpisao honorarski ugovor. U biblioteci su se tih dana pojavljivali i neki ljudi iz američkih fondova koji su pokušavali da mikrofilmuju knjige, stare i retke knjige, karte.Angažovali smo potpuno bespotrebno neku agenciju iz Francuske, koja nam je za debele pare radila fototipska izdanja naših knjiga koje već imamo, pod izgovorom da su naša starih korica i da nam baš trebaju nova, lepša i bolja, a dobro se zna da nam to nije trebalo i da tih knjiga imamo u četiri primerka. Ta agencija, tačnije fotokopirnica, godinama je iz ove kuće potpuno fantomski izvlačila novac. Ugričić je i za to dobio honorar, jer on je bio koordinator tog projekta."

Priči, zaista, nema kraja.