Javna tajna o kojoj niko u Vašingtonu ne želi da priča jeste da uvaženi predsednikov potpis na privatnim pismima, knjigama ili na nekim dokumentima koji stoje uramljeni na zidu kako bi ih svi videli, možda predsedniku nikada nisu ni došli pod ruku.
Sada se prvi put desilo da je i jedan zakon tako stupio na snagu, ali o tome u Beloj kući ne žele da pričaju.
Uvek čujem da je autopenkalo druga po redu najčuvanija stvar u Beloj kući, odmah posle predsednika, kaže za Asošiejted pres Džek Šok, koji je koristio tu spravu za potpisivanje pisama i poruka predsednika Bila Klintona.
Džim Čikoni, koji je bio zadužen za korišćenje autopenkala predsednika Džordža Buša starijeg, priseća se da su se plastični modeli potpisa za mašinu, kojih je bilo više od jednog, habali od duže upotrebe.
Ronald Regan je, tako, imao 22 primerka svog potpisa, među kojima i neke nadimke, kako bi ojačao utisak autentičnosti, kaže Stiven Košal, stučnjak za potpise koji je napisao vodič za korišćenje autopena.
Barak Obama je upotrebu te sprave podigao na novi nivo. Kada je u maju bio na putu po Evropi, naložio je svom osoblju u Vašingtonu da upotrebe autopenkalo da bi se potpisala neka ovlašćenja zakona za borbu protiv terorizma. Zakon je usvojen u Kongresu u poslednjem trenutku i nije bilo vremena da dokument nose u Evropu da bi ga Obama potpisao, a bilo je potrebno da odmah stupi na snagu.
Veruje se da je to prvi slučaj da je predsednik SAD autopenkalom potpisao neki zakon.
Zbog toga je 21 republikanski kongresmen tražio od Obame da ga potpiše ponovo, ali se Bela kuća poziva na pravnu analizu njegovog prethodnika Džordža Buša mlađeg, u kojoj se konstatuje da je i takav lažni potpis u skladu sa ustavom.
Ari Flajšer, sekretar za štampu Bele kuće prethodne administracije, kaže da je Buš mlađi, više kao test, razmatrao mogućnost da koristi autopenkalo da bi potpisao neke manje značajne odluke, ali da je nastavio da ih sam potpisuje. Autopenkalo je koristio za rutinsku korespondenciju i potpisivanje fotografija, ali nikad za nešto važno.
Za razliku od članova osoblja Bele kuće iz ranijih administracija, sadašnji ne žele da o tome uopšte govore.
Šok za njih ima razumevanja i kaže da oni žele da očuvaju predstavu da se do predsednika može dopreti. Ali činjenica je da kada imate 10.000 pisama dnevno, on sam ne može da savlada svu tu prepisku.
Još manje je spreman da priča Bob Olding, čija kompanija Damilik proizvodi autopenkala, koja koštaju između 2.000 i 10.000 dolara. On samo priznaje da kada dođe do promene vlade, narudžbine porastu.
Te mašine mogu da potpisuju pisma brzinom od 500 potpisa na sat. To je nešto brže od ljudske ruke koja može da potpiše 200 dokumenata na sat.
Košal kaže da se autopenkala koriste od vremena predsednika Dvajta Ajzenhauera, krajem 1950. godina, a u velikoj meri koristio ih je Džon Kenedi. Pored toga, mnogim predsednicima su njihovi sekretari potpisivali dokumenta.
Starije verzije autopenkala izgledale su kao pisaći stolovi i bile toliko velike da nisu mogle da prođu kroz vrata. Novi modeli, sa mikroprocesorima i digitalnom kontrolom, mogu same da stanu na sto.