Niko ne pita Novu Godinu kako je njoj. Šta ona zeli. Traje samo godinu a sve ostalo je istorija. Stičem utisak da sama sebi najteže pada i da se unapred rađa umorna od odgovornosti za tuđe nade, želje, odluke, promene na bolje. Verovatno je mrtva trka između nje i čuvenog Sledećeg Ponedeljka kada će neko nešto da započne. Ipak ništa se ne menja. Iz godine u godinu od te Nove godine, Prvog Januara i Sledećeg Ponedeljka ljudi očekuju previše, a to su, u stvari, dani koji sami po sebi ne znače mnogo. Želim da verujem da svi ljudi suštinski znaju to ali opet iščekuju i pripremaju se za to nešto NOVO. Kao da će im bolji život, sreća, zdravlje i uspeh zaista doći samim činom nastupanja Nove godine. Da ne bih previše nagađala rešila sam da porazgovaram sa Novom Godinom pre nego što dođe zvanično. Uveliko se priprema i nije bilo dovoljno vremena za sva moja pitanja ali evo šta mi je rekla.

Na prvom mestu unapred joj je svega dosta. Nervozna je i volela bi kada bi mogla da uopšte ne dođe. Ali ona po svojoj prirodi – kako sama tvrdi -  ne može da izostane. To ide u rok službe. Poučena iskustvom svojih prethodnica shvatila je da ljudi previše očekuju, ništa ne daju i ne čine a da na kraju kad je već istrošena i umorna od tih istih ljudi i njihovih zahteva, svi je okrivljuju i jedva čekaju da je zamene. Već vidi da će biti zaslužna za njihove neuspehe, neuslišene želje i neispunjena očekivanja. Takođe ne može da shvati zašto bar prvu polovinu svog javnog života ne provodi kao Nova godina to bi nekako bilo logično – uglavnom je nova nekih 15tak dana januara a posle toga sve se zaboravlja i sve se vraća na staro. I zna da će sve izgledati kao da i nije došla. Loše se oseća jer nikome ne može da dokaže da ponavljanjem istih postupaka nikako neće uslediti drugačiji rezultati. Ne zna kako da objasni da će biti onoliko dobra koliko su ljudi dobri, da će plodova dati onoliko koliko se ljudi potrude i da od nje zaista ništa ne zavisi, da je sve u rukama istih tih ljudi koji je željno iščekuju a samo se prvih nekoliko dana trude. Jasno joj je da su ljudi čudna bića i da im je potrebno da prenesu odgovornost i krivicu ali i pored toga želi svima sve najbolje i unapred oprašta.

Ima mnogo želja ali su one jednostavne. Želi da ljudi budu manje zli. Da više vole sebe nego što druge mrze. Da rade na sebi umesto što zavide drugima na uspehu. Da svoje živote uzmu u svoje ruke. Da ne prave kompromise zbog kojih će kasnije okriviti druge. Da snose odgovornost za svoja dela. Da im karakteri budu čvrsti a duše meke. Da svi ispune svoja obećanja koja olako daju svakog dana – sebi i drugima. Da budu dobri koliko tvrde da jesu. Da shvate da je život prekratak i da neki neće doživeti sledeće Nove Godine.

Na kraju, iako zna da ne može da mi ispuni ni jednu želju, pitala me šta je ono čemu se nadam. Rekla sam joj da je moja želja da uvek u sebi nađem snagu da istrajem u svemu onome što želim da postignem. To je moja iskrena i jedina želja za 2012. jer mislim da mi ponekad ponestane snage , da osećam umor i da mi je teško da skupim svu svoju energiju i usmerim je na ono što želim. I baš zato u Novoj godini radiću samo na sebi , menjati ono što ne valja a graditi ono što je dobro. Svet ne mogu da promenim ali mogu da razvijam sebe. Razvijajući svoj mikrokosmos možda cu nekog inspirisati da isto učini i sa svojim. A onda kao u zimskoj, snežnoj bajci - možda mi svi, neku buduću Novu Godinu iznenadimo i dočekamo je bolji, uspešniji, zdraviji, srećniji. To bi bila lepa promena i zaista nešto novo.