Ko je pravi patriota?

Šta je danas patriotizam? Ko je srpski patriota? Kako smo ponovo podeljeni na rodoljube i nacionaliste, kada se po brojnim definicijama i jedno i drugo zove patriotizmom? Ko ima pravo da meri bilo čiji patriotizam i kako se to radi? Da li se pod tim podrazumeva samo spremnost da se za otadžbinu položi život? Može li se govoriti o novom patriotizmu i šta bi ga činilo: putevi bez rupa, pomoć nemoćnima, ugroženima i manjinama svih vrsta, očuvanje životne sredine...

Najčešće je tumačen kao pozitivno osećanje prema sopstvenom narodu, državi, kulturi, istoriji. Rus Vladimir Dalj u 19. veku kaže da je patriotizam „cilj i rezultat vaspitanja mladih, ljubav prema otadžbini“. Gi de Mopasan je smatrao da je to „jaje iz kog se legu ratovi“, a Englez dr Samjuel Džekson da je patriotizam „poslednje utočište hulja“.

U Srbiji se u predvečerje odsudne diplomatske bitke za Kosovo u javni govor ponovo vraćaju kletve o izdajnicima i veličanje patriota. Možda se ovom prilikom treba podsetiti i poslednjeg predavanja dr Zorana Đinđića, održanog 21. februara 2003. u Banjaluci. On je tada rekao: „Ako pogledate Francusku, Englesku, Nemačku, Austriju, videćete veći stepen nacionalizma nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam.“

Dakle, šta je danas patriotizam i ko su ljudi čiji primer treba slediti.

Nedeljnik je ovim povodom ustupio prostor nekima od nauglednijih domaćih ličnosti da odgovore na pitanje „Ko je pravi patriota?“

Novi patriotizam je reći narodu istinu u oči

Piše Ivica Dačić

premijer Srbije

Palma, moj koalicioni partner Dragan Marković, rekao je 2008. godine, uoči formiranja prethodne vlade Srbije, da se patriotizam ne sipa u traktor. Ta rečenica bila je najcitiranija te godine, iako autor zapravo nije definisao patriotizam, ali je u prevodu kazao čemu služi, gde se traži i najbolje ostvaruje u savremenom svetu. Tada je jasno bilo naše opredeljenje da je mesto Srbije u Evropskoj uniji i tim magistralnim pravcem, bez namere da se isključi na nekom kraku i izgubi vitalne nacionalne interese, ide sada i Vlada Republike Srbije čiji sam ja predsednik. U tom pravcu zapravo pokušavam da pronađem odgovor na domaći zadatak Nedeljnika: šta je to novi patriozam? A dodajem i pitanja: čemu služi i ko su njegovi nosioci? I da li se samo govori ili se ogleda u posledicama dobro odrađenog posla za svoj narod gde god da se on nalazi?

Ako posmatram lično, kao predsednik Vlade Srbije i lider SPS-a, za mene je najveći patriotizam, koliko god da paradoksalo zvuči, sesti za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem i kroz pregovore boriti se za interese Srba na Kosovu, poboljšati međunarodnu poziciju Srbije, ubrzati evrointegracije, dokopati se investicija i boljeg života za građane Srbije. Suočavanje sa Tačijem je odgovornost koju sam morao da preuzmem iako sam bio svestan rizika da će me po povratku iz Brisela sačekati parole da sam izdajnik. A mogao sam da smislim nekoliko vatrenih parola o Kosovu, da zapalim široke narodne mase porukama da mi ne pada napamet da pričam sa ratnim zločincem, izvređam pola Evrope, stavim Tačijeve i Haradinajeve slike kao poternice na sve granične prelaze, iako svestan da na Kosovo ne idu ni preko Horgoša, ni preko Batrovaca. I šta bih time postigao? Kratkoročno bih podigao lični i stranački rejting, zaustavio ionako mnoge usporene procese, učinio da se naša deca, za deceniju-dve, pitaju zašto su samo oni gori i izolovani od ostatka Evrope. Nismo i nećemo biti.

To ne znači da ćemo priznati Kosovo. Ali je vreme da kažemo šta hoćemo jer mi uvek znamo šta nećemo. Patriotski čin je narodu reći istinu. I ništa ne košta, osim možda gubitka političkih poena. Naš narod je vrlo inteligentan i svako potcenjivanje će kazniti. Svestan je koliko je godina Kosovo gubljeno i da svi koji su bili u vlasti u poslednje dve decenije snose deo odgovornosti. Dobro znam šta piše u Ustavu Srbije i toga se ne odričemo, ali takođe znam da u svoj rodni Prizren ne mogu tek tako da odem na vikend. Tako je i narodu jasno da đaci ne mogu na ekskurzije u obilazak Pećke patrijaršije, kao što obilaze Oplenac ili fruškogorske manastire.

Razgovori sa Hašimom Tačijem nisu prijatna premijerska delatnost, ali sam morao da prihvatim odgovornost. Problem Kosova opterećuje generacije decenijama unazad, a nadam se da ćemo dolazećim generacija ostaviti u amanet razrešenu situaciju, razvojnu šansu i perspektivnu Srbiju.

Investicije, uz rešavanje kosovskog problema i pristupanje Evropskoj uniji, svakako su patriotski zadatak prvog prioriteta. Ko u ova teška vremena u privatnom sektoru otvori radno mesto, zaposli nekoga, pošteno plati državi sve dažbine, taj je rodoljub visokog ranga. A ko uspe da dovede stranog investitora, bez skrivenih namera, taj je i rodoljub i domoljub i srboljub. I koji god još sinonim postoji.. S obzirom na to da za investicijama vape sve okolne zemlje, pa čak i one mnogo bogatije od nas, Srbija mora šire da otvori investitorima vrata i stvori povoljniju investicionu klimu, jer je kriza u celom svetu, a onaj ko ima novca da ulaže može da bira i diktira.

Ostaje da se vidi ko su prave patriote novog doba. Oni koji interes svoga naroda stavljaju ispred lične koristi. Oni koji mnogo vole svoju zemlju i naciju, ali su sposobni da naprave distinkciju od nacionalizma, koji, kako je primetio irski pisac i zaljubljenik u ćirilicu Džo Bernard Šo, počinje kada mržnja prema drugim narodima premaši ljubav prema sopstvenom. Videće se to najbolje u rešavanju kosovske priče, priključivanju Evropskoj uniji, unapređenju života građana. Ko bude radio više za sopstveni interes ili rejting, a manje za budućnost naše dece, taj neće imati pravo da priča ili piše o ovakvoj temi. Ja sam svoj život, a usput i funkciju, stavio na raspolaganje.

Tvrdim i znam da patriota u Srbiji i među Srbima ima mnogo. Kao ministar unutrašnjih poslova znam da su policajci pravi rodoljubi, koji obavljaju najsloženije zadatke često rizikujući život. Nedavno je jedan mladić u Vlasotincu dao život, a prethodne decenije devetorica, dok je čak 3.000 povređeno. To su patriote i heroji koji postanu poznati tek kada se tragedija dogodi. Ima Srbija i mladih naučnika koji se uprkos brojnim ponudama vraćaju u svoju zemlju da šire znanje, baš kao i sportista, kojima bi najmoćnije svetske države rado dale svoj pasoš i dres. Takav je svakako Novak Đoković, najpoznatiji Srbin, inače vrlo ponosan na svoje poreklo, koji je učinio da pominjanje Srbije više ne asocira na ratove i sankcije, već na talenat, uspehe i druželjubivost.

Ako Srbija ne iskoristi šansu koju ima, ne reši kosovsko pitanje, ne zakači se na voz za Evropsku uniju i ne podigne se iz ekonomske stagnacije, nekih sledećih godina neće biti ni novih ni starih patriota. Biće samo odgovornih za upropašćenu budućnost generacija koje dolaze.

Zbog toga je enigma šta je to novi patriotizam. To je zaista pitanje čiji odgovor vredi mnogo milijardi dolara neophodnih Srbiji, a zapravo nema cenu. U njemu se nalaze i Kosovo, i EU, i bolji život građana Srbije. N

Patriotizam

su za mene i

Novak i Emir

Piše Milorad Dodik

predsednik Republike Srpske

Da li uopšte postoji nekakav „novi patriotizam“?! Ili postoji samo patriotizam koji je isti za sve i svugdje i koga se niko u svijetu ne odriče pa ni mi. Koji jasno pokazuje, prije svega, pozitivan odnos prema domovini, borbu za jačanje i napredak svoje domovine (u našem slučaju Republike Srpske) da sačuvamo sebe kao naciju, poštovanje naše istorije i tradicije, očuvanje identiteta, duhovnih vrijednosti našeg naroda, osjećaj ponosa na dostignuća u obrazovanju, kulturi, sportu... pozitivan odnos prema drugima. Patriotizam je i slobodna manifestacija svega toga bez ikakvog stida.

Oni koji nam godinama pokušavaju nametnuti svoju volju stalno nam nude i predlažu redefinisanje, svima kristalno jasnog pojma - patriotizam. Otuda i njihova priča o nekom „novom patriotizmu“ koji bi valjda trebalo da predstavlja redefiniciju postojećeg patriotizma, što bi u prevodu opet značilo odricanje od mnogo čega što je naše, od svog nacionalizma koga se, uzgred rečeno, danas u svijetu takođe niko ne odriče i koji je za nas predstavljao motiv u borbi za svoja ubjeđenja i vrijednosti, za napredak naše domovine na svim nivoima.

Za naš patriotizam nije potrebno redefinisanje, već više razumjevanja. Ako malo bolje pogledamo, upravo oni koji se pozivaju na potrebu redefinicije patriotizma i koji vode rat protiv tradicionalnih vrijednosti kod tuđih naroda čvrsto se drže svog tradicionalizma. Gotovo svaki prosječan Amerikanac, Italijan, Francuz, Nijemac danas ima zastavu svoje zemlje ponosno istaknutu na krovu ili prozoru svoje kuće, s ponosom i iz sveg glasa pjevaju svoju himnu.... U našem slučaju patriotizam, odnosno nacionalizam označavao je pitanje opstanka naše zajednice. U našem patriotizmu su tolerancija, dijalog i pluralizam uvijek bili prisutni, više ili manje, u zavisnosti od perioda borbe za naš opstanak i očuvanje naše autonomije.

Šta je to patriotizam možda bi nam najbolje mogli objasniti danas potomci onih koji su dali svoje živote ili oni koji su dali dijelove svoga tijela za Republiku Srpsku, Srbiju... Rat je za nama i željeli bismo da naš patriotizam danas obitava bez neprijatelja i bez rata. On nam danas pomaže da bismo opstali u svijetu u kome se vrši jednoobrazno uniformisanje duha i tiha duhovna i kulturna okupacija. Odbrana naših tradicionalnih vrijednosti pred naletom raznih kulturnih ideologija iziskuje da ojačamo svoj patriotizam, pogotovu Republika Srpska kao mlada i mala zajednica, koje želi da održi svoje mjesto pod suncem sa svim svojim osobenostima i svojom autonomijom. Naš patriotizam u Republici Srpskoj nije uperen ni protiv koga, on nas lično čini boljim, odgovornijim, moralnijim, državi i napretku društva posvećenijim. Vrhunski čin patriotizma i nenametljiva odbrana tradicije za mene je, recimo, i kolo koje je naš sportski velikan Novak Đoković odigrao u najpopularnijoj američkoj TV emisiji Džeja Lenoa, liječeći nam tako komplekse, ili Andrićgrad, koga Kusturica gradi u Višegradu.

Andrićgrad je priča o patriotskoj predanosti velikog umjetnika Emira Kusturice, koji je svu svoju snagu, ideje i raskošnu umjetničku kreativnost slio u ideju Andrićgrada, koji će sa svojim sadržajima biti centar i stožer očuvanja naše kulture, tradicije, identiteta, u kome će naša omladina moći da se duhovno nadograđuje i jača, ali i da vodi ravnopravan dijalog sa svijetom i da se takmičimo sa većim od sebe.

Saga o patriotizmu popunjava se i kroz humanost dva mladića iz Foče, Draže Vuković i Nevena Krnjojelca, koja su prošle zime samoinicijativno rizikovali svoje živote da bi spasli veću grupu u smetovima snijega zavejanih ljudi, čiji su životi bili ugroženi. Ili mnogi talentovani matematičari, fizičari, sa svetskim nagradama, mnogi znani i neznani građani Republike Srpske-Patriote. Oni su primjer da je patriotizam odgovoran i savestan odnos prema sebi i svojoj državi. Takvih primjera tog istinskog patriotizma danas je u Republici Srpskoj napretek.

Da li nas je, pored teškog života, u pojedinim momentima na pojačani patriotizam natjeralo i ne baš prijateljsko okruženje, vjerovatno da je sve moguće. Ali to je bilo pitanje opstanka. Patriotizam je pozitivan odnos prema domovini, svom narodu, tradiciji, prema kulturi, identitetu, ali koji ne isključuje i ne zatvara vrata istinski vrijednim dostignućima modernog svijeta. Očuvanje identiteta i tradicije u svakom slučaju ne znači arhaičnost i gubljenje ritma sa duhom vremena. Naprotiv to samo znači našu spremnost da budemo subjekt u odnosima sa svijetom. To što se tom istom svijetu ponekad nije sviđao naš čvrst stav u odbrani i očuvanju nacionalnog identiteta, bio je samo naš odgovor na pritisak agresivnog neoliberalizma koji je postao prijetnja svima koji bi da sačuvaju suverenitet i identitet.

Patriotizam je osnova i mog djelovanja, kao predsjednika Republike Srpske, kao što treba da bude i za svakog odgovornog političara koji je izabran da stvara budućnost za svoj narod. Patriotizam a ne demagogija i svakako etika odgovornosti.

Radio sam i gradio zajedno sa svim građanima Republike Srpske. U teškim trenucima naše sudbine preuzeo sam odgovornost za Republiku Srpsku. To nije bilo jednostavno, nije bilo lako. Preuzeo sam Republiku Srpsku koja je bila skoro potpuno razgrađena. Trebalo je braniti njenu policiju od ukidanja i sve njene institucije. Da Republika Srpska ne bi bila prošlost, moji saradnici i ja uložili smo maksimalan napor da je sačuvamo i ojačamo. Uspjeli smo. Republika Srpska je danas neupitna i nezaobilazni faktor u svim dijalozima i dogovorima. Kako smo uspjeli? Bili smo najjači tamo gdje smo se pojavljivali, jer nismo htjeli da se odreknemo našeg načina života. Borili smo se jer smo imali viziju šta je najbolje za Republiku Srpsku i od toga nismo htjeli da odustanemo. Saslušali smo i zahvalili svima koji su nam nudili svoju verziju boljeg života za Republiku Srpsku, ali smo sami odlučili kako treba da se ponašamo i šta da radimo dalje. Nismo htjeli da se odreknemo naše istorije, naše tradicije, duhovnih vrijednosti našeg naroda. Patriotizam je iznad svega bio temelj našeg djelovanja i snaga sa kojom smo uspjeli da očuvamo Republiku Srpsku.

Danas sam ponosan na patriotizam građana Republike Srpske. To će pomoći mojim saradnicima i meni da Republika Srpska bude sve jača, da bez većih posledica prebrodi ekonomsku krizu koja je zahvatila cijeli svijet, da ojačamo samopoštovanje.

Uprkos različitim pokušajima tumačenja, patriotizam je jedan jedinstven i znači isto u cijelom svijetu.

Patriotizam je i kada odolite pritiscima raznih bjelosvjetskih diplomata ili kada se izborite da, recimo, Ketrin Ešton dođe u Banjaluku umjesto da idete na razgovor sa njom u Sarajevo.

Patriotizam je i kada se himna pjeva punim glasom, patriotizam je i suza za Kosovom i Metohijom. Patriotizam je i kada svaku noć liježete i ustajete u mislima na Republiku Srpsku. N

Patriotizam

je poslednja

linija odbrane demokratije

Piše Čedomir Antić, istoričar

Kaže jedan od poglavica takozvane druge Srbije: „Patriotizam i šovinizam su isto.“ Naravno, zaboravio je da precizira - samo u Srbiji i u slučaju Srba. Patriotizam je ideologija demokratije. Danas ne postoji demokratska država čije društvo nije prvo ujedinjeno snažnim i jasnim osećanjem za zajednicu, za državu. Patriotizam nisu izmislili Hitler ili Musolini. On nije neizostavno povezan ni sa „nacijom“, koja se pojavila krajem 18. veka. Patriotizam je simbol i zajednica rimske vrline (svih pet rimskih vrlina), koja je u temelju savremene evropske i svetske državnosti. Kada se podsmehuju ograničenim i budalastim tipovima koji su najupornije branili metaforu o „nebeskoj Srbiji“, ne treba da zaborave da je to samo nevešta intelektualna pozajmica „nebeskog Jerusalima“. Kada se narugaju našim kosovskim mučenicima, treba da znaju da je još u antici - na Termopilima i kod Farsale - bilo „slatko i slavno za otadžbinu mreti“.

Nikada mi nije bilo jasno kako je moguće da ono što je dozvoljeno Nemačkoj, i to posle Dahaua i Aušvica, mora biti uskraćeno Srbiji i Srbima. Zbog Srebrenice, a uprkos Jasenovcu i Jadovnu. Nema tu naravno mnogo da se razume, zato što zlo ne može biti objašnjeno.

Za kakvu se građansku državu ti kritičari patriotizma zalažu kada su u borbi za nju u savezu sa hrvatskim i drugim nacionalistima? U svetu u kome, bez obzira na globalizaciju i polumrtve evropske integracije koje entuzijazam plaćaju stotinama miliona evra, nacija doživljava novi procvat. U kome u mislima marketniških mogula upravo tih imperijalnih zaštitnica navodne demokratije i tobožnjeg kosmopolitizma, od savremenih Srba i Rusa polako nastaju regionalni potomci davno izumrlih Dioklijana, Ilira, Dardanaca, Gepida, Pelazga, Skita, Gota...

Neko se u srpskoj eliti etabliran usuđuje da kaže da je Sveti Sava „prevaziđen svetitelj“, a knez Lazar nekrofilni nerazumnik?! O tome pišu novine iza kojih stoje ogromni kapitali i malobrojni čitaoci. Na to se pozivaju fonadacije koje u Srbiji troše milione uverene da će ako već ne uspeju da pridobiju, na kraju podmititi i karijerom pomutiti čitava pokolenja... Da li možemo očekivati modernost i evropejstvo od autoritarnih tipova, koji pomoću ko zna čijih fondova, „dekontaminiraju“ srpsku kulturu (a mogu da se setim samo jedne ideologije koja je svoje neistomišljenike dekontaminirala)? Toliko su se zaneli da ih albanski kosovski pisci, očekivano šovinizmom zgađeni nad sadašnjom Srbijom i Srbima, nazivaju „ambasadom Republike Kosova“.

Patriotizam i nacionalni identitet važni su za modernu državu. Tezu da je nacija umrla širile su države čije su nacije u potpunosti afirmisane, dok same imaju imperijalne težnje prema drugim malim, nestabilnim državama i nacijama. U Srbiji su im poverovali jugoslovenski i komunistički epigoni koji su opravdano kajanje zbog greha očeva potisnuli divljom agresivnošću. Pomodne kukavice što bi Srbiju, nakon što su je oglodali, bacili na đubrište. Ološ, koji veruje da se ljubav i vernost plaćaju... U vreme kada je uspon savremenog američkog i nemačkog nacionalizma na vrhuncu, kada je prethodni francuski predsednik organizovao javnu anketu radi kreiranja novog francuskog nacionalizma, kada na Balkanu i Evropom trijumfuju pokreti za stvaranje ili obnovu nezavisnih država, od Srbije se očekuje da radi kredita i evropskih integracija postane novi Kurdistan?! Ako projekat otimanja severnog Kosova, gašenja Republike Srpske i osamostaljenja AP Vojvodine uspe, a izvesno je da će u narednih deset godina iskušenja po tom pitanju biti velika, većina srpskog naroda živeće izvan rasute, obespravljene i opustele centralne Srbije.

Zato je danas patriotizam u Srbiji u stvari okosnica odbrane demokratije i slobode. Šta je danas srpski patriotizam? Danas je naš cilj da zaštitimo prava i jedinstvo srpske nacije. To jedinstvo u decenijama trijumfa poraženih u dva svetska rata podrazumeva pre svega investicije u kulturi, prosveti i privredi. Preduslov svega toga je zaustavljanje ekonomije destrukcije koja je u našoj državi dominantna još od vremena komunističke diktature. Nama treba budžetski i spoljnotrgovinski suficit. Bez toga će nam u zamenu za preskupe kredite uzeti narod i državu. Temelji srpskog identiteta su naša istorija i svest o njoj - takva kakva je, ali istinita, kakva je uspostavljena još u 19. veku, a ne lažna kakvu su udelili pojedinim našim nesrećenim susedima. Naša pravoslavna crkva, ali ne kao politički faktor kakva je bila u vreme osmanskog jarma ili jugoslovenskih država. Naš kralj, jedan i jedini - sin čukununuka obnovitelja Srbije i unuk ujedinitelja srpstva - Aleksandar Drugi. Naši univerziteti i naša škola. Raznolikost srpskih zemalja. Konačno, srpske veze sa evropskim kulturama i naše bratstvo sa Rusijom, Rumunijom i Grčkom.

Patriotizam -

demistifikacija stereotipa

Piše Vladika Grigorije

Postoji mnogo pojmova i riječi u našem jeziku o čijoj semantici i etimologiji malo ili uopšte ne razmišljamo, a upotrebljavamo ih često, ponekad i svakodnevno. Etimološki, patriota je (nlat. patriota, grčki - patriotes, zemljak - od pbtrios - ocima ili precima naklonjen) onaj koji voli otadžbinu, rodoljub. Riječ patriota, nimalo slučajno, u svom korijenu sadrži imenicu pater - otac, onaj koji se nalazi na čelu porodice i koji je najodgovorniji za svoje bližnje, kao što je i Otac naš Nebeski neizrecivom ljubavlju najodgovorniji za sve nas.

Bez obzira na njegovo etimološko porijeklo, čini se da je patriotizam jedan u nizu pojmova čije je izvorno značenje od pretjerane upotrebe - većinom u pogrešnim kontekstima - izblijedilo, politički „zamagljeno“ i zloupotrebljeno. Prosječan čovjek na prostorima bivše SFRJ patriotizam nerijetko izjednačava sa nacionalizmom, nacionalnom ostrašćenoćšu i šovinizmom. Da je između ovog prvog i potonjih izraza često uspostavljen znak jednakosti - najbolje se pokazalo u posljednjem ratu devedesetih godina prošlog vijeka. Ukratko, mnogi od nas ne razumiju pravo značenje riječi patriotizam ili je pak upotrebljavaju u iskrivljenom kontekstu. U takvim slučajevima patriotizam jeste jednako busanje u prsa, zaklinjanje u srpstvo, hrvatstvo ili neku drugu narodnost i halabuka i vikanje iz „sveg glasa“ na nekom masovnom skupu. U ekstremnim okolnostima, kakve su ratovi, ova opšta opijenost egoističnom samodovoljnošću pretvara se u krvavi pir o čijim posljedicama nije potrebno posebno govoriti.

S druge strane, imamo dijametralno suprotne primjere - novi, „progresivni talas“ prosvjetski i globalistički nastrojenih pojedinaca (da me pogrešno ne shvatite, kao hrišćanin i čovjek nemam ništa protiv Evrope niti ostatka svijeta jer im, na kraju krajeva, i mi geografski i civilizacijski pripadamo) - patriotizam i njemu slične odrednice smatra prevaziđenim, „zatucanim“ kategorijama, a bilo kakvo nacionalno opredjeljenje i pripadnost (pogotovo, ne daj Bože, kulturno i ekonomski zaostaloj srpskoj naciji) - deplasiranim. To je nešto čega se treba odreći i potražiti utočište u emancipovanom, bližem ili daljem geografskom i kulturnom okruženju, u kojem se možete predstavljati za bilo koga ili se deklarisati kao „čovjek svijeta“, čime, konačno, prevazilazite „uske okvire“ svog nacionalnog postojanja i potiskujete sjećanje na opanke i moravsko kolo.

Negdje u procijepu između ove dvije krajnosti - pogrešno shvaćenog nacionalizma i odlučnog odbijanja i preziranja bilo čega što nosi predznak „nacionalno“ i „otadžbinsko“ - leži suštinski problem i samog poimanja patriotizma. Za ovu bipolarnost u našem narodu ne možemo kriviti ni jednu ni drugu stranu jer smo svi mi dio istog organizma i snosimo podjednaku odgovornost, bar u onim slučajevima u kojima ovo pitanje zavisi od našeg ličnog djelovanja.

Za moje shvatanje patriotizma nesumnjivo je bilo presudno nekoliko činjenica i događaja iz djetinjstva i mladosti. Odrastao sam u blizini multinacionalnog i multikonfesionalnog grada Vareša u srednjoj Bosni. Ostao sam rano bez oca i djed po majci je podizao mog starijeg brata i mene. Djed je bio odžaković, mudar čovjek i gorštak svikao na težest života u nimalo lagodnim okolnostima. Za mog brata i mene dao je sve što je imao, a najdragocjenije nasljedstvo bilo je to što nas je naučio šta znači biti Čovjek, kako se, dostojanstveno i uzdignute glave, nositi sa nedaćama u životu. Naučio nas je i da jednako poštujemo i rimokatolike Hrvate i muslimane Bošnjake, ali i da slavimo slavu, čuvamo spomen na svoje pretke i štitimo i volimo jedan drugog kao sami sebe. Njegove posljednje riječi na umoru bile su: „Sačuvajte očevinu.“ Poslije djedovog upokojenja, tragajući za smislom života, došao sam u Beogradsku bogosloviju.

Nedugo zatim počela je i čuvena studentska „revolucija“ ranih devedesetih. Nažalost, ni oni protiv kojih je podizana ni oni koji su je podizali - nisu oličavali patriotizam kojem sam htio da služim. Zato sam se, nedugo zatim, povukao iz svijeta i zamonašio. A onda mi je Gospod, u svojoj milosti, pružio priliku da živim sa istinskim patriotom - vladikom Atanasijem, tadašnjim episkopom zahumsko-hercegovačkim i primorskim, koji je - ono što izvorno značenje ove riječi obuhvata - uistinu bio otac i patriota, Božji čovjek koji je danonoćno pomagao svojim bližnjima: hranio i pojio izmučene izbjeglice i dopremao pomoć za svoje sugrađane iz svih dijelova svijeta. I pomagao je svima, bez razlike koje su vjere, nacije ili političkog opredjeljenja; bez obzira na to da li su vjerujući ili ne. Tu, u grotlu rata, vidio sam da istinski patriotizam znači pomagati onima kojima je pomoć potrebna: nahraniti gladne, napojiti žedne, sahraniti postradale. Na drugoj strani, bilo je i ostrašćenih umova kojima je rat služio kao prostor za projavu sopstvenih izvitoperenih namjera i nagona. Suvišno je postavljati pitanje ko je je u svemu tome svjedočio patriotizam.

Danas - kao vladika zahumsko-hercegovački i primorski - trebalo bi da se brinem za povjereni mi narod i eparhiju, koliko mi dopuštaju snaga i vjera koje mi je Gospod darovao. Svjestan sam da nisu sve moje odluke uvijek bile ispravne, ali nastojim da na sopstvenim greškama učim i nastavim koračati dalje, onako kako su me poučavali moj djed, vladika Atanasije i - prije svih - kako me uči vladika nad vladikama, Gospod naš Isus Hristos. Trudim se da ne izdam svog oca i Oca našeg Nebeskog. Iako plačem kada čujem himnu „Bože pravde“ - ne smatram sebe dobrim patriotom, ali se nadam da ću, jačanjem svoje vjere u Boga i nade u bolju budućnost - poslužiti drugima. Zato se već treću godinu nalazim u Mostaru jer jedan od zadataka koje je Gospod u ovozemaljskom životu postavio pred mene i taj da sa svojom sabraćom obnovim pravoslavni život i Sabornu crkvu u ovom gradu, u spomen na naše oce - Serafima Perovića, Leontija Radulovića, Šantića, braću Ćoroviće i sve one koji su živjeli i postradali za ime koje danas nosimo; za ono što danas jesmo i za ono što će naša djeca biti u budućnosti. Čini mi se da je to moj prevashodni patriotski zadatak i dug zemlji naših otaca. Za pravoslavne hrišćane, Srbe, prisustvo vladike i obnova Saborne crkve u ovom ratom razorenom gradu znači nadu u povratak i sigurniju budućnost. Tamo gdje je narod kojem služim - tu su i moj dom i moja porodica. Vjerujem da se samo onaj koji pokaže svoj dom, svoju porodicu i sposobnost da živi sa drugima, u zajednici - može nazvati patriotom. To je, dakle, za mene patriotizam i ljubav prema otadžbini.

Nikada ne smijemo smetnuti s uma da patriotizam nije busanje u prsa niti glasato eksponiranje po kojekakvim političkim tribinama, zaklinjanje u svog vođu ili slijepo demonstriranje nečije političke ideologije. Takav patriotizam treba demistifikovati. Patriota nije čovjek koji sa nožem u ruci i mržnjom u očima juri da posiječe svog brata. Patriota nije čovjek koji, čineći drugima zlo, na tuđom krvlju i suzama natopljenoj zemlji gradi svoj dom. Patriota nije ni onaj koji gromoglasno slavi pojedince iz svog naroda koji su ubijali i protjerivali pripadnike drugog naroda i vjere, kao što smo nedavno imali prilike da vidimo na ulicama hrvatskih gradova. Sve to zajedno nije patriotizam. To je pseudopatriotizam, ultranacionalizam i šovinizam. Patriotizam - nipošto.

Ali ne možemo se složiti ni sa drugom krajnošću, sa drugom stranom kojoj je odbojna svaka vrsta patriotizma, pa i onog istinskog, u izvornom značenju te riječi. Patriotizam i otadžbina su uvijek relacionog karaktera: čija je otadžbina ako nema svoje sinove i kćeri, i ko su oni koji nemaju otadžbinu? Otuda i prijeka potreba biblijskog jevrejskog naroda za otadžbinom; otuda i naša potreba za Kosovom i Metohijom. Zbog toga je u jelinsko doba progonstvo iz otadžbine smatrano strašnijom kaznom čak i od smrti. Napuštajući otadžbinu, u želji za stapanjem i asimilacijom sa civilizacijski „naprednijim“ nacijama, svi oni koji to čine zaboravljaju da svako ko se odriče svog porijekla i korijena - odriče se samoga sebe. Jer kako možemo voljeti druge ako ne volimo sebe i kako možemo voljeti sebe ako ne volimo druge? Zaboravljaju i da se svijet kojem hrle u susret ne stidi svoje narodnosti, niti prećutkuje svoje porijeklo i korijene. Gospod nas je stvorio da budemo različiti i da se, kao takvi, međusobno nadopunjujemo. I zato teško onoj otadžbini iz koje ljudi dobrovoljno žure u progonstvo.        

To je razlog zašto srpski patriotizam mora biti povratak u naručje Ocu, otadžbini i vraćanje jednih drugima. Za ovo nam je potrebna sloga duha iz koje će proisteći sposobnost uspostavljanja zajedništva u našem narodu. Sve dok živimo u neslobodi, neljubavi, partijašenjima i podjelama na „ovu“ i „onu“ Srbiju - tu nema i ne može biti mjesta patriotizmu niti bilo kakvom obliku zajedništva.

Stoga je patriotizam, najjednostavnije rečeno, kada - po uzoru Božjeg postojanja - ljubimo jedni druge kao sami sebe, starajući se za svoj dom i bližnje, svako po snazi kojom ga je Gospod obdario. Ako tu, u okrilju porodice i na mikroplanu, postavimo stvari kako valja - one će se, prirodno, prenijeti na cijelu Vaseljenu koju nam je Otac naš Nebeski darovao Duhom Svetim kroz Sina svoga, koji je sa Krsta prigrlio sve nas svojom žrtvenom ljubavlju kao najveći Patriota svijetu ikada objavljen.

Šampioni

naknadne pameti

ampioni

naknadne pameti

Piše Čedomir Jovanović

lider LDP-a

Ne postoji novi i stari patriotizam. Samo život je zakon. Jedina meni prihvatljiva mera iskrenosti i poštenja prema sopstvenoj zemlji je spremnost da se priznaju stare greške, izađe iz slatke i opasne zablude izvitoperenih mitova i ponudi održiv politički program. To je obaveza političara i samo o takvom patriotizmu se usuđujem da razmišljam i govorim.

Da li se može uopšte pričati o „novom“ u zemlji u kojoj predsednik toliko malo zna o njoj, pa rutinski kaže da je Vuk bio učitelj Dositeju, a da ne zna da li bi nas i Vuk i Dositej danas prepoznali.

Siguran sam da bi nas prepoznali, strašno razočarani. Da bi nepogrešivo znali da su u istom onom društvu u kome su se jednom rugali zbog fizičkog nedostatka i bolesne noge, a drugog osuđivali za zapadnjaštvo, modernizatorstvo i zbog toga što je u Srbiju doneo krompir.

Dositej bi video da se srpski patriotizam, stari ili novi, i dalje često svodi na zvona i praporce, vrlo retko na knjige. A i kako bi se oslanjao na knjige, kada jedan od etalona starog-novog patriotizma danas zauzima mesto direktora „Službenog glasnika“.

Novi patriotizam bi značio da nijedan političar u Srbiji, premijer, vicepremijer i ministri posebno, nikad više ne pomisli da vodi jednu politiku u Briselu, drugu u Beogradu, treću na Andrićevom vencu, četvrtu u Nemanjinoj, a petu između Jarinja i Kosovske Mitrovice. Patriotizam nije zlatotisak na memorandumu i fascikli ako je unutra platforma koja nema podršku ni sopstvene vlade.

Patriotizam je da, kao LDP 2005. godine, kažeš da Koštunica i Tadić ne mogu da sačuvaju Kosovo grejući se na maliganima patriotskog guslanja, da 2007. tražiš da Ahtisarijev plan iskoristimo kao osnov za prava Srba i Srbije na Kosovu, da u februaru 2008. godine kažeš da jednostrano proglašena nezavisnost nije rešenje jer će samo traumatizovati region, dok u Beogradu na državnoj bini u megafon srbuju skoro svi, dok se moleban pretvara u paljenje prostorija LDP-a, ambasada, svakog zapadnjačkog izloga ili nepodobne pekare.

Nije novi patriotizam kada Srbija ima 1.000 škola sa poljskim toaletom. Nije novi patriotizam kada 95 odsto prosvetnog budžeta odlazi na plate nastavnika i profesora, koje su svakako bedne. Novi patriotizam nije odelo sa flekom na mestu gde je donedavno bio bedž, nije ni značka koja po potrebi može da se okrene tako da bude povremeno srpska, a povremno ruska.

Novi patriotizam bi bio da u Srbiji ne bude sramota zarađivati novac, a da kažnjiva sramota bude da se novac poreskih obveznika razbacuje na sumnjive dotacije i beskrajne subvencije vulgarno partizovanim javnim preduzećima.

Pravi patriotizam bi značio da se ne priča jedno u kampanji, a radi potpuno suprotno kada se krpi bledunjava klin čorba od koalicije posle njih. Da se ne junači isprazno pred izbore kičastim „njet“ MMF-u sa partijske sedeljke u Vranju, a da se onda posle izbora za milost moli prolazna tehnička misija te iste organizacije. Nema ni novog ni starog patriotizma ako se za pet meseci Vlada zaduži više od dve milijarde evra da bi servisirala nezasitu državu.

Patriotizam su institucije. Patriotizam je Ustavni sud, koji se ne ponaša kao jeftini tabloid koji čeka da vidi ko su i kako su raspoložene gazde posle svakih izbora.

Patriotizam je da Srbija u 2013. godini počne ozbiljno da se dogovora o tome kakav joj Ustav treba. Patriotizam je da je sedam odsto uvek sedam odsto i da količina novca za Vojvodinu, koji moraju da prate tačno utvrđene nadležnosti i obaveze, ne zavisi ni od fascikle republičkog premijera, ni od otpornosti na pritiske predsednika pokrajinske vlade.

Jedini patriotizam je da se ne isteruje prostakluk i nazadnjaštvo time što se srpstvo dokazuje tako što se Novom Sadu zabranjuje da se zove glavnim gradom Vojvodine, a od predstavništva regiona u Briselu pravi provincijski šalter koji ničemu ne služi.

Patriotizam je da u Srbiji budu zabranjeni, prezreni i kažnjeni svi suludi i opasni spiskovi koji se prave uz tihu podršku nove vlasti. Patriotizam bi bio da se pomoćnik ministra kultur, koji spisak objavljuje u novinama, odmah najuri uz ukor, a ministar pravde, koji „nevino“ mitinguje uz koreografiju i podršku Obraza i 1389, odmah smeni.

Patriotizam je da nikada više ne bude one histerije krajem septembra i početkom oktobra i da više nikome ne bude zabranjeno da šeta svojim gradom. Patriotizam je da napravimo zemlju u kojoj će biti nemoguće da godišnje odlazi pola milijarde evra za Kosovo, a da se novac za izgladnele ljude na njemu skuplja u SMS akcijama.

Novi patriotizam značio bi da raskrstimo sa starim. Da o njegovim strašnim zabludama i žrtvama progovorimo, da se niko ne pretvara da je dovoljno da posle 20 godina žrtvovanja zemlje promeni omot, ali ne i ploču.

Patriotizam je da konačno priznamo sebi da smo šampioni naknadne pameti i da to nikada više ne budemo. Šta bismo danas dali za Rugovine zahteve iz devedesetih. Da smo sa Rugovom razgovarali, kao što sada pričamo sa Tačijem, ne bi bilo rata. Da smo u Rambujeu pristali na ono što sada radimo, niko ne bi stradao i mi bismo živeli drugačijim životom.

Naša generacija mora razmišljati o budućnosti. Previsoku cenu smo do sada plaćali zbog nespremnosti lidera ne da se pomire sa realnim životom, već da nas izvedu iz slepe ulice.

Jedini pravi patriotizam je onaj koji bi nam omogućio da kao sav normalan svet praznike dočekujemo praveći svoje lične i porodične New Year’s Resolutions, umesto beskrajnih kosovskih rezolucija koje nas stalno guraju u blato.

Patriotizam je da napravimo zemlju u kojoj nam deca neće živetu u grču. Ova zemlja nema nikog osim nas, a tek neće imati nikog boljeg ni u generacijama posle nas ako nastavimo da budemo toliko sebični prema sopstvenoj budućnosti.

Patriotizam danas

Piše Stanislava Pak

viši savetnik za medije

predsednika Nikolića

Novo vreme generiše novu formu patriotizma, koja je možda okvirno različita od tradicionalnog, ali je suština ista. Da li se uopšte može govoriti o tome da se značenje pojma patriotizam menja vremenom? Patriota je po definiciji onaj ko voli svoju domovinu. Tako je danas, tako je bilo kroz vekove. Menjaju se samo manifestacije ispoljavanja ljubavi prema toj svetinji. Domovina se branila sa pesmom na usnama i onda kada je to izgledalo nemoguće, kada se činilo da je sve izgubljeno, pisale su se i pevale rodoljubive pesme, odgajala deca da vole, brane svoju domovinu. Ne sumnjam da je u mnogo čemu i danas tako. Neguje se ta ljubav i u porodici, u svakodnevnim aktivnostima. Međutim, zbog bitno drugačijeg načina života, naročito pod uticajem velikih promena koje je donela sa sobom informatička revolucija, patriotizam se danas ispoljava drugačije. Slike sa sportskih stadiona na kojima se vije zastava domovine i svira njena himna obilaze ceo svet. Mladi koji učestvuju na raznim takmičenjima ulažu najveće napore da bi poslali vest da su pobedili. Na brojnim međunarodnim i regionalnim skupovima učesnici brane interese svoje zemlje na najbolji mogući način. Više nije najveći dokaz ljubavi prema domovini bespogovorna spremnost da se ona brani oružjem, već da se svojim znanjem i umećem doprinese promociji domovine. Ona se pre svega brani uspehom, svakog pojedinca. To je samo novo shvatanje patriotizma, a ne dokaz da se sa patriotizmom nešto loše događa. Pravi patriota je onaj ko iskreno voli svoju domovinu i kome ne smetaju drugi koji takođe vole svoju.

Patriota se danas u Srbiji doživljava na razne načine. Iskonsko osećanje u srpskom narodu da je patriota onaj ko je u funkciji službe otadžbini, danas uzmiče pred pretnjama onih koji se bore protiv nacionalizma u najgorem značenju te reči, a u stvari se bore protiv srpskog patriotizma, koji je legitiman isto toliko koliko je to engleski, francuski, nemački ili bilo koji drugi. Ta borba, koja se vodi uz podršku nekih medija, uz korišćenje iskrivljene slike o prošlim ratovima, ide tako daleko da se bilo kakvo izražavanje pripadnosti srpskoj naciji smatra retrogradnim i dostojnim svakog prezira. Dok druge zemlje nisu nikada prestale da neguju patriotizam - koristeći sve prednosti savremenih sredstava komunikacije, programima u školama, odvajanjem sredstava za razvoj nauke i kulture, u Srbiji je nažalost drugačije. Naši udžbenici često ne daju minimalnu osnovu patriotskog vaspitanja, zato što smo uplašeni da će to biti protumačeno kao nacionalizam

Naš patriotizam je, čini mi se, doživeo katarzu kroz istorijsku golgotu. Od manipulacije patriotizmom devedesetih, zloupotrebe patriotizma na početku novog milenijuma, do promena koje imaju za cilj da se obnovi zdanje ljubavi prema domovini, čišćenjem ruševina, postavljanje čvrstih temelja, pre svega iskorenjivanjem koruptivnog materijala i stvaranjem sistema novih vrednosti, poverenja u državu i nadgradnje koja će obezbediti bolju budućnosti naše dece.

Srbija je, čini mi se, prevazišla fazu u kojoj je ideja o patriotizmu lažna i predstavlja poslednje utočište nitkova.

Kada prođete sve faze posvećenosti nekom ubeđenju, preispitujete sebe da li ste pogrešili, prođete fazu negacije sopstvenog ubeđenja, neminovno se vraćate na početak; na suštinu te pojave kakva je bila u antičkoj Grčkoj kada je ta reč drazumevala zajedničke ideale jedne populacije koja podrazumeva jezik, tradiciju, religiju, etiku, pravo i posvećenost zajedničkim humanim vrednostima. Sokrat je na filozofski način artikulisao pojam patriotizma, rekavši da patriotizam ne zahteva da se slažete sa svim što vaša zemlja radi, već da konstantno na analitički način preispitujete težnju da se zemlja unapredi na najbolji mogući način. Patriotizam je u antičko doba bio percipiran na plemenit i dostojanstven način i čini se da je pravo vreme da se ti atributi pripišu patriotizmu u Srbiji danas.

Što se tiče patriotizma u Evropi, imamo nemali broj evroskeptika koji zastupaju ideju da Evropa predstavlja skup različitih i specifičnih nacija i da je ideja o evropskoj naciji unapred osuđena na propast. Međutim, ima mišljenja da je evropatriotizam moguć i poželjan put rešavanja sukoba među evropskim narodima koji su trajali vekovima.

Diskusija o patriotizmu nužno uključuje razmatranje o tome gde je linija razgraničenja između patriotizma i šovinizma. Često retorika u različitim istorijskim kontekstima od patriotske prelazi u šovinističku. Od različitih filozofsko-socioloških razmatranja distinkcije patriotizma u odnosu na šovinizam, najviše mi se sviđa Orvelova, koji je osnov za razlikovanje video u domenu agresivnog prema odbrambenom. Šovinizam se vrti oko moći; želi za sebe da prigrabi što više moći i benefita za sopstvenu naciju u koju se utapa bilo kakva naznaka individualnosti. Naravno, mi smo u tom kontekstu patriote, a oni su šovinisti.

Rizikujući da ispadnem patetična, mislim da se razlika između patriotizma i šovinizma nalazi u ljubavi. Patriotizam je ljubav prema domovini, a šovinizam je mržnja prema drugoj/drugim nacijama. Ljubav ne traži ništa zauzvrat, ona je bezuslovna, iskrena i najlepša je kada se daje. Zato da bismo voleli svoju domovinu, treba da volimo sebe, porodicu, prijatelje, kolege, čak i one koji nas ne vole. To je ono što nas čini ljudima, koji su dobri i sebi i drugima, i komšijama i drugim narodima.

Hajde da više ne budemo pripadnici prve, druge, treće ili neke kvaziintelektualne (elitističke?!) Srbije. Svako od nas je poseban na svoj način. Zajedno smo ništa manje posebni. Pokušajmo da budemo zajedno, gde god da smo. Pametni, izuzetni prijatelji, dobrodušni domaćini. Svako od nas, na individualnom i kolektivnom nivou, ko koliko može, neko manje neko više, može da doprinese da se Srbiji vrati ugled, čast, dostojanstvo. Hajde da budemo kao Srbi u dijaspori: najbolji i najcenjeniji u svakom smislu. Pokušajmo da umesto kritike radi kritike uradimo nešto konstruktivno.

Nije lako. Neće biti lako. Hajde da legat našoj ljubljenoj deci bude ponos zato što pripadaju svojoj domovini...

Biti uz svoj narod

Piše Miša Đurković

Institut za evopske studije

Moj šurak uskoro puni četrdest. Ima dvoje dece, i on i žena rade, nema kredite, pristojno živi. Ali veoma je nezadovoljan. Nekad ga malo popusti, a sad ga je, bogami, ponovo ozbiljno uhvatilo. Potpuno je sluđen ovim što vidi u novinama i preko televizije. Hapse Miškovića, predaju Kosovo, deca će biti gladna bez Evropske unije, opet Dinkić priča kako će uskoro biti bolje...

„Šta je bre ovo?“, pita me.

„A šta je. Isto što i pre samo još gore“, odgovaram.

„E jebeš ti ovakvu zemlju. Treba čovek da ide negde dok može. Evo, na primer, Norveška.“

Šurak i žena mu, inače, imaju kumu koja već desetak godina živi u Norveškoj. Ne rade mnogo, rešili su finansijska pitanja, žive mirno i opušteno. Nije baš sve idealno. Kuma npr. ima ambicija i zbog dobrog rada su je unapredili u prodavnici u kojoj je zaposlena. Domaće kolege je sad baš i ne vole, pošto nisu neki ljubitelji stranaca, naročito kad imaju ambicije. No, drugi su to problemi u odnosu na Srbiju i stoga šura sve više mašta da ode u Norvešku.

„Eto, kaže, odeš tamo, radiš svoj posao i baš te briga. Imaš kuću, lepo živiš, ne brineš ni o čemu. A ne ko ovde. Nemaš pojma dokle će firma da ti traje i šta ćeš posle.“

I šurak i žena inače rade u firmama koje se bave osiguranjem. Obe su privatizovane, obe imaju probleme, a ceo posao osiguravanja je kao i sve ostalo kod nas - na silaznoj putanji. Plata im je I dalje redovna, ali se on istinski brine da i jedno i drugo mogu da ostanu bez posla u narednih šest meseci. E, a u Norveškoj ima mnogo para i lako nađeš novi posao.

„To je u redu“, kažem. Ali gde god odeš napolje, znaj da si otišao trajno i da ti deca neće biti Srbi.“

„Kako neće?“

„Lepo. Oni tamo rastu kao Norvežani, Amerikanci, Nemci itd. Naviknu se na drugačiji sistem života, drugačije potrebe i probleme. A Srbija im ostane negde u nekom maglovitom sećanju kao mesto gde im žive babe i dede i gde povremeno odu. Već njihova deca ne će imati ni toliko osećaja i veze sa ovom zemljom.“

„Pa dobro, što moraju da budu Srbi? Nek bar žive srećno i normalno.“

„Prvo, druže, ni tamo ne žive svi srećno i normalno. Narkomanija, pedofilija, alkoholizam, masovna popularnost pederastije i slično dolaze baš iz tih ‘srećnih’ zemalja. Drugo, meni je nekako baš stalo da moja deca budu isto što sam i ja, dakle Srbi, a to mogu samo ako ostanu da žive ovde. Treće, ne može svih sedam miliona Srba da se preseli u Norvešku, Nemačku ili bilo gde. Tek jedan deo može da ode, a daleko najveći broj ostaje da živi u svojoj zemlji.“

„Dobro, ali bar ti i moja sestra možete. Ti si doktor nauka, oboje znate po tri-četiri jezika... Što se lepo ne pokupite i odete negde, da vas bog vidi?“

„Vidi, pristojan čovek ima i neke obaveze prema državi i narodu koji ga je odgajio. Ja sam od ove zemlje u vrlo teško vreme dobio besplatno vrhunsko obrazovanje. Omogućeno mi je da se dugo usavršavam, da stalno učim, da postanem deo intelektualne i društvene elite. Neću da preteram, ali znam da nas nema mnogo ovakih. E baš zbog toga imam dužnost i obavezu da to svojoj zemlji vratim. Ona nije ulagala u mene da se pokupim i zbrišem sa dvoje zdrave dece, već da u njoj živim, da u njoj podižem porodicu, da radim svoj posao najbolje što mogu, da svojim primerom utičem i na decu i na ljude koje srećem, da u javnim nastupima kritikujem ono što ne valja i pokazujem bolja rešenja, da tumačim svet u kome živimo i da pre svega budem dobar i pošten čovek.“

Šurak inače misli da ja nisam baš „čist“ čim kritikujem svaku vlast. Pametniji ljudi, mnoge tvoje kolege, kaže on, trude se upravo obrnuto - da budu uz svaku vlast i time obezbeđuju i svoje unučiće.

„Pa dobro, nije ovo prvi put u našoj istoriji da se materijalno isplati biti hohštapler, izdajnik, lopov itd. I nije prvi put da se upravo oni koji bi trebalo da budu elita (političari, bogataši, intelektualci) ponašaju najgore, a onda se i narod lako sludi.“

„Ko da nam je narod bolji...“, kaže on.

„U pravu si, i narod se dosta pokvario, ali teško ga je kriviti pored ovakve elite i pored ovakvih pritisaka spolja. Pa vidi šta nam rade na svim poljima, bombarduju nas, rasturaju državu, planski i sistematski guše prosvetu, kulturu, medije, sve ono što od naše dece umesto pristojnih ljudi danas pravi divljake. Ali upravo zato baš ljudi poput mene imaju obavezu da još više i bolje rade svoj posao, da popravljaju šta mogu, da na rasulo odgovaraju sabiranjem, na haos stvaranjem.“

„A šta ćeš za dvadeset godina, kad se ovde opet zarati? Imaš sina...“

„Imam. I on, ne daj bože rata, ima da uzme pušku i da ide da brani zemlju. To su mu radili i otac i deda i pradeda, pa nek radi i on. Jer ako nismo spremni da branimo svoju zemlju, onda je i ne zaslužujemo pa će je uzeti neko drugi.“

Biti rodoljub danas znači pre svega biti uz svoj narod kad mu je najteže i raditi za njega i kad vam se čini da on to ne zaslužuje. N

„Antisrpski

konsenzus“

Piše Profesor Vladimir Božović predsednik UO Matice Srpske

u Crnoj Gori

Vodeći činilac koji određuje političku i društvenu stvarnost u Crnoj Gori je „antisrpski konsenzus“ vladajuće elite. Istina je da je su subjekti tog pervertiranog političkog ugovora imali različite motive prilikom njegovog sklapanja, ali to ne abolira njegove tvorce od odgovornosti za krajnje ozbiljne istorijske posledice koje on proizvodi.

U trenutku kad je Milo Đukanović birao saveznike za stvaranje privatne države, kao jedinog sredstva ličnog obezbeđenja od narastajućih izazova, preuzeo je od njih i već zasnovanu ideologiju. Ta ideologija nije imala za cilj samo ostvarenje samostalnosti Crne Gore, već i „čišćenje“ države od srpskih identitetskih naslaga, nastalih u njenom dugom istorijskom tarajanju. Na Đukanovićevoj strani našla se poslovična snishodljivost i „ideološka fleksibilnost“ ogromnog činovničkog aparata, desetak procenata tradicionalnog antisrpskog biračkog tijela pravoslavnih Crnogoraca (pravoslavnih samo u nekom najširem tradicionalističkom viđenju), kao i nekih dvadesetak procenata biračkog tijela koje pripada nacionalnim manjinama. Sve ostale, nenabrojane kategorije unutar suverenističkog bloka, prisutne su na statistički zanemarljivom nivou. Bez obzira na početne pobude, ciljna rezultanta ovog političkog saveza bilo je razaranje državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Nacionalne manjine su prihvatile da svoje legitimne zahtjeve „oroče“ na određeno vrijeme, u nadi da će Đukanović sistemima državne represije i ekonomskog iscrpljivanja riješiti „srpsko pitanje“. Uporedo, SDP je uz svesrdnu pomoć vrlo zainteresovanih struktura iz okruženja radila na „dubinskom“ čišćenju identitetskog prostora Crne Gore od njene srpske „prepoznatljivosti“. Jedan od karikaturalnih izraza ove savremene političke groteske je i zakonsko utvrđivanje istorijskih „činjenica“. Naime, u zakonu koji tretira prava potomaka dinastije Petrović uvršten je stav po kom je Srbija 1918. okupirala Crnu Goru.

Dakle, sasvim uporedivo sa nekim bližim i daljim istorijskim primjerima, korišćenjem različitih represivnih metoda, režim u Crnoj Gori pokušava da utjeruje standarde novog „patriotizma“. Ti standardi su zapravo „simbolička azbuka“ promjene identitetskog koda istorijskog bića Crne Gore. Međutim, ako je suditi prema popisnim rezultatima, ova usiljenost i sirovost nije dala očekivane rezultate, pa su kreatori identitetskog inženjeringa posegli i za nekim instrumentima „meke moći“. Preko sporta, muzike, ostalih kulturnih i supkulturnih instrumenata, a uz disciplinovanu i ideološki uniformisanu kampanju kontrolisanih medija.

Pravoslavna većina, koja je Crnoj Gori davala komponentu istorijske žilavosti, nažalost, trajno je podijeljena na dva nepomirljiva pola. U svakodnevici to se prelama kroz dramu i tešku omrazu u životu ogromnog broja porodica. Tako uspostavljene strane nekad jedinstvenog nacionalnog bića, po šablonu tragične balkanske istorijske inercije, od pogleda preko nišana dijeli možda samo nekoliko generacije. I to je, izvjesno, najkardinalniji i najtragičniji segment Đukanovićeve zaostavštine. Beskrajno poražavajuća činjenica ove priče je to što je to samo sredstvo za održanje privatne, feudalne imperije. Teške, istorijske posledice su već sastavni dio života skoro svake porodice, a one najradikalnije će se desiti nakon što mine život, a time i samodovoljnost i pohlepa Mila Đukanovića.

Samo fizički na „tribinama“ Crne Gore Srbi žive u svom duhovnom i kulturnom koordinatnom sistemu. Među svojim simbolima, jezikom, istorijom, kulturom. Čitaju knjige srpskih pisaca, prate programe srpskih televizija, raduju se uspjesima naših sportista. Pošto ih država kao najveći poslodavac drastično diskriminiše (čak i po državno friziranim statistikama), Srbi počinju da razvijaju mehanizme i mrežu personalnog i nacionalnog otpora koji im omogućavaju da prežive. Stvarnost Crne Gore kao države sveli su na ogoljenu rutinu kao što je plaćanje poreza i računa.

Dakle, patriotizam za Srbe u Crnoj Gori je ponajviše izražen kroz osjećaj pripadnosti srpskom narodu u cjelini, punoći ostvarenja njegovog duhovnog i kulturnog jedinstva bez obzira na postojeće državne šavove. Upravo taj osjećaj pripadnosti i jedinstva najvitalniji je dio identitetskog imunog sistema srpskog naroda u Crnoj Gori.

Srbija ima ogroman kulturni potencijal i ako gdje ima smisla govoriti o regionalnom liderstvu, a da to nije tek puko politikansko šepurenje, onda je to kultura. Organizacije koje prenose takozvanu meku moć, osmišljeno i uz korišćenje savremenih marketinških i komunikativnih koncepata, sa jedne kulturne i državne adrese, mogu biti od ključnog značaja za opstanak i vitalnost našeg naroda. N

Ko ako ne ja,

kada ako ne sada

Piše Miloš Stanković

asistent na Pravnom fakultetu

Polazeći od moralne dužnosti da svojim delom usmerimo srpsku omladinu vaspitavajući je na negovanju srpske kulture i naročito pravne tradicije, asistent Nikola Selaković, ministar pravde i državne uprave u Vladi Republike Srbije, i ja osnovali smo 2011. godine na Pravnom fakultetu nevladino i neprofitno udruženje Srpsko kulturno kolo „Despot Stefan Lazarević“. Kao začetnik ove ideje i utemeljivač našeg udruženja, njegov prvi predsednik bio je Nikola Selaković. Kada je postao ministar i napustio udruženje, čast da kao prvi među jednakima usmeravam rad više od sto njegovih članova, koji dolaze uglavnom sa Pravnog, ali i Arhitektonskog, ETF-a, Filološkog, Filozofskog, FPN-a i Fakulteta za kulturu i medije, pripala je meni.

Aktivnosti Srpskog kulturnog kola „Despot Stefan Lazarević“ simbolišu naše viđenje novog srpskog patriotizma. Ličnim primerom i maksimom „ko ako ne ja, kada ako ne sada“, aktivnim nacionalnim programom, izlaskom problemima u susret i odstupanjem od defanzivne nacionalne politike reagovanja na nešto što nam se već desilo, utičemo na pojave koje nas okružuju. Takva politika mora da bude utemeljena na znanju i razumevanju sveta u kome živimo. Otuda kroz studijska putovanja i okrugle stolove, na kojima polove prirodnih i društvenih nauka spajamo zarad kompleksnijeg, jasnijeg i sveobuhvatnijeg uvida u najrazličitije probleme srpske kulturne politike i tradicije, pružamo mladim ljudima mogućnost da prošire znanje i delujemo edukativno. Naši najznačajniji ciljevi u perspektivi su organizovanje naučnih skupova posvećenih donošenju novog zakona o zaštiti kulturnih dobara (te uspostavljanju istoimene naučne discipline i nastavnog predmeta na Univerzitetu), demistifikovanju paradigme o Drugom balkanskom ratu kao imperijalističkom ratu Srbije i pripreme za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata, u okviru koje studenti našeg udruženja već proučavaju obimnu a do sada nekorišćenu arhivsku građu.

Drugi stub na kome gradimo patriotizam predstavljaju sloga, jedinstvo i holistički pristup, ali ne samo u sticanju znanja, već i u održavanju međuljudskih odnosa. Naši studenti su mesecima pripremali proslavu stogodišnjice Prvog balkanskog rata bez ikakve materijalne koristi i interesa, osim svesti o opštem interesu. Bez surevnjivosti i sujete su dane provodili na najrazličitijim poslovima, rukovođeni jedino potrebom da budu dostojni predaka i da dokažu da iz ljubavi, ideala i poštovanja prema vremenu u kome su nalazili najbolje uzore, imaju kao jedinu ali dovoljnu satisfakciju oživljeno sećanje i poštovanje na one koji su svoje živote založili na temelje naše slobode i državnosti.

Naši članovi su svojim radom menjali predrasudu o apatičnim, lenjim i nezainteresovanim srpskim studentima. Dokazali su da su spremni da svoju državu menjaju dubinski, odozdo umesto odozgo, nezavisno od toga koja će politička opcija vladati, jer samo onaj ko je svestan značaja državnosti, svoje istorije i tradicije uspešno može da gradi njene nove institucije, trajnije od svake vlasti. Zato, primarni zadatak u izgradnji novog srpskog patriotizma mora da bude beskompromisna borba da mladi ljudi svoju budućnost i život vezuju za Srbiju i o(p)stanak u njoj, a to će biti moguće samo ako im se pruži šansa da po završetku školovanja rade, dalje se potvrđuju i prekinu negativnu selekciju. N