Миодраг Јанковић, Вељко Лалић

КНЕЗ ПАВЛЕ 

Истина о 27. марту  

Издавач:

UNA Press

За издавача:

Слободан Јовановић

Уредник:

Драгутин Јовановић

Дизајн корица

Arts and Crafts

Припрема за штампу:

Никола Цветковић

Тираж:

20.000

ИСБН

Штампа:

“Публикум” Београд

КНЕЗ ПАВЛЕ

Истина о 27. марту

 „Пејси, то је само онај твој кошмар”

(Уместо предговора)

Јутро, 14. септембар 1976. године.

У најотменијем предграђу Париза, у Неију, у Америчкој болници, у тишини, протичу последњи сати  живота српског кнеза Павла Карађорђевића.

Његова супруга, кнегиња Олга, не напушта га, бди над њим.

Изненада, кнез више пута болно јаукне.

Разговетно изусти: „Не! Не, немојте их убити...”

Нежно, Олга прихвата његову руку.

Каже му: „Пејси, то је само онај твој кошмар”.

Она зна да њен муж често сања убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге.

Тада се, увек, из сна буди ужаснут и ожалошћен.

Кнез је имао десет година, давне 1903. године.

Са стрицем, кнезом Петром, живео је у Женеви. И случајно се затекао у соби када су стигли гласници из Србије. Будућем краљу Србије, Петру I Карађорђевићу, до најмањих детаља су описали убиство краљевског пара.

На дечака је то оставило неизбрисив, страшан утисак.

И сада, у нестварној тишини Америчке болнице у Неију, Олга му тихо говори, чекајући да се пробуди.

Милује му руку.

„Пејси, мили, то сам ја”.

Он је и даље у сну, тамо далеко, у том судбоносном дану, очи у очи са починиоцима ужасног злочина.

Целог свог живота желео је да се ослободи тог мучног сновиђења, тог тегобног сна који би му долазио увек кад му се дешавало нешто посебно важно, нешто од судбинског значаја за његов живот.

Сањао је, то исто, и оне ноћи после опроштаја са краљем Александром Карађорђевићем, пред његов пут, у Марсеј, почетком октобра 1934. године...

Док је био регент, исти сан га је сувише често подсећао на страшну збиљу; у афричком прогонству дешавало се исто...

Међутим, последњих година га је готово заборавио. Овај упозоравајући, крвави сан, сад му се приказује као треперави неми филм, секвенце испреплетане са онима снимљеним приликом крунисања краља Петра Првог.

Кнез је све више и више у том свету сенки.

Понекад само уздахне. Рука му се грчи и трза.

Кнегиња ћути. Има сузу у оку.

Слути да неће успети да га пробуди.

И неће...

Њеног мужа овога пута чврсто држи у свом загрљају једина велика Олгина супарница – српска историја.

Пред крај дана, у ковчег ће га положити два сународника: свештеник Милош Жегарац и млади богослов Љубомир Љуботина.

Тридесет година касније, 14. септембра 2006, у београдској Саборној цркви, српски патријарх Господин Павле, са митрополитом Јованом, са епископима и свештенослужитељима, заједно са бројним грађанима, исто тако, молиће Бога да упокоји душу кнеза Павла, тамо где пребивају душе светитеља.

Тога дана се, коначно српски кнез вратио у историју свог народа, оног због кога је жртвова свој положај, своју славу, своје богатство, свој Музеј, своје слике, свој мир, срећу своје породице...

За праунука Вожда Карађорђа окончало се изгнанство. Заувек!

Некако, у истом том тренутку и Србија се, после дуге и болне ноћи, пробудила из сна у који је била утонула давне 1918. године.

У Београд су, истом, превасходном заслугом кнегиње Јелисавете (Павлове) Карађорђевић, 9. новембра, доспела неочекивано важна документа, везана за судбоносни период модерне српске историје.

Реч је о комплетној личној архиви/Збирци кнеза Павла Карађорђевића, која се чува на њујоршком Колумбија универзитету.

На укупно 16 ролни микрофилмова налази се, верно забележено, више од 12.000 до сада потпуно непознатих докумената, недоступних нашим историчарима и нашој јавности. И то све у складу са опоруком коју је, лично, оставио кнез Павле: да се - докле год буде трајала владавина комуниста - не дозволи било коме са територије бивше СФРЈ приступ његовом легату.

Свршило се и то време.

Престала је кнежева забрана.

Скинута је гвоздена завеса са наше крваво прекинуте историјске судбине.

С престижног америчког Универзитета стигле су  копије свих докумената које је кнез Павле чувао у својој личној архиви.

Та, за науку изузетно вредна грађа, сада доступна у Архиву СЦГ (Архив Југославије), и сасвим је извесно да ће допринети сазнавању  истине о Југославији и разлозима српске трагедије након 27. марта 1941. године. Ово је књига о тој апокалипси, о том „страшном суду” који је  Србију избацио на брисан простор, где је она, како би то рекао Бела Хамваш, била препуштена “тероризму олоша”.

У Београду, 2007.  

Аутори

  „Дочекајмо време онакви

како нас оно тражи.”

Шекспир: Симбелин

I

Краљевина Југославија – последњи дани 

1941. била је година коју је кнез Павле Карађорђевић жељно ишчекивао. Била је то последња година његовог намесништва. Петар је у септембру постајао пунолетан и ближио се дан када ће му предати земљу какву је и преузео 1934. после трагичне смрти краља Александра. Требало је издржати још само мало...

     Али, била је то и година у којој ће се европски покољ разлити по глобусу. До јануара Павле је могао да се ослони макар на једну ствар: интереси Југославије још се нису супротставили с британским, америчким и совјетским интересима.
     Онда је у шест часова по подне 12. јануара томе дошао крај. По инструкцијама Форин офиса амбасадор Роланд Кембел обавестио је Београд да је Черчил одлучио да неутралност више није довољна.

     Иста порука стигла је и из “неутралног” Вашингтона.

     Из Москве извештаји кажу да Совјети прижељкују отварање Балканског фронта. Први суседи: Немачка и Италија одавно звецкају оружјем.

     И на унутрашњем плану све се распада: чак и Демократска странка одбија политику коју је водила двадесет година и напада тешко склопљен споразум с Хрватима.
     Кнез Павле саставља оставку неколико месеци пре него што ће је и потписати (испред Симовићеве цеви) коју проналазимо после више од 60 година, у личној Архиви кнеза Павла, донедавно закључаној на Колумбија универзитету: 
  
   - ПРОШЛО је више од шест година од када су ме трагични догађаји октобра 1934. ставили на чело ове државе, сваљујући на моја плећа тежак терет. Сумњам да се више судбоносних догађаја икад збило у историји света у тако кратком периоду. Из свих ових тешких и опасних ситуација Југославија је изашла неповређена. Мој главни циљ увек је био да изгладим домаћа неслагања и очувам мир на границама. Чинећи то, увек сам улагао све напоре да сачувам достојанство Југославије. Мислим да се у свету, у свим земљама без изузетка, на Југославију гледа као на чврсту, здраву и независну државу. Међутим, увек сам намеравао да на овом положају останем само док сам у стању да служим својој земљи. Нажалост, дошао сам до закључка да моје даље присутство на челу државе није више у њеном најбољем интересу. Не желим да се упуштам у расправе јер мислим да за то није погодан тренутак. Могу само рећи да нисам успео - можда због својих погрешака - да надахнем поверење оних који би требало да буду моји најближи сарадници и од којих је било природно очекивати подршку. Верујем да будућност ове земље лежи у братству и разумевању између три народа (Срба, Хрвата и Словенаца) окупљених у слози око свог краља.
     У двору настаје  хаос, министри и саветници га убеђују да одустане од оставке. И на крају, он пристаје схватајући да нема коме да остави државу. Из Москве стижу непрогрешиве информације нашег амбасадора Милана Гавриловића: напад Немачке на совјетску Русију, најкасније у јуну. Дакле, треба још мало одуговлачити и Југославија ће бити сачувана.
     Сваки дан те 1941. године постаје право дипломатско бојиште. Београд тактизира, али ближи се тренутак у којем ће коначно морати да бира. Уласком војске Рајха у Румунију, касније и у Бугарску свима постаје јасно да ће се Немци и Италијани ускоро спојити у Грчкој. Југославија је у фашистичком обручу. И, коначно, из Берлина стиже ултиматум: Или с Немачком, или против ње. 
    
    ГОДИНУ дана пошто се генерал Јодл жалио “како се Хитлер према Југославији понаша као према некој примадони” постало је јасно да нико, па ни кнез Павле, неће успети да сачува швајцарску неутралност усред ратоборног Балкана.
    Вођа Рајха позвао је Драгишу Цветковића и Александра Цинцар-Марковића у Салцбург, 14. фебруара. После мање анализе ситуације на Балкану, захтевао је да приступимо Тројном пакту. Наши представници нису прихватили јер је то захтевало политичку и војну сарадњу. Али, Хитлер изненада обећава: од Југославије неће тражити никакву војну сарадњу. Неће да тражи ни пролаз за трупе, нити било шта друго због чега би Југославија морала да напусти свој статус неутралца. Силе Осовине гарантоваће територијални и политички интегритет и неће учинити ништа што би угрозило Југославију и њен национални понос. На крају, све земље наше комшије прихватиле су пакт без икавих резерви, подсетио је Хитлер.
     Разговор је трајао четири часа и Цветковићева последња реченица била је да не можемо да прихватимо пакт, саопштио је кнезу Павлу, који је позван да то и лично саопшти Хитлеру у Берхтесгадену.      
     Наш амбасадор Милан Гавриловић, у тајној депеши 18. фебруара, јавља да је сазнао у немачкој амбасади у Москви како су Немци доживели сусрет у Салцбургу:
     ”Поводом састанка председника владе и министра иностраних послова са фирером био сам изненађен држањем чланова немачке амбасаде. Они су ми говорили отворено: “Примила Југославија захтеве фирера или не, њена је судбина запечаћена. Ако прими, она још може спасти за Србију статус Словачке; ако не прими, биће потпуно уништена. Босна иде Хрватској, и тако улази у саставни део италијанског царства са статусом протектората. Словенија иде нама. Остало се дели између Мађара, Бугара и опет Италијана”.

     Кнез Павле је изненада пред неодложним избором: или да прихвати пакт или да уђе у рат с Немачком. Зове Роналда Кембела, британског амбасадора у Београду, и пита за евентуалну енглеску помоћ. Није добио одговор. Кембел га, штавише, уверава како Југославија, Грчка и Турска могу саме да се супротстве Силама осовине.
     Павле се окреће Италији. Шаље Стакића у Рим с питањем: “Може ли Југославија да избегне потписивање тзв. Тројног пакта?” Мусолини предлаже нови уговор Београда и Рима. Јасно, реч је о Грчкој и Павле одбија. У свом досијеу кнез је сачувао писмо грчког премијера Метаксаса, који истиче како га је кнез-намесник дубоко дирнуо обећањем да Југославија никада неће издати “закон части и своје славне традиције”.
  
   И СЈЕДИЊЕНЕ Државе прикључиле су се другима. Као представник велесиле која је још била у миру, амбасадор Артур Лејн саопштава у Белом двору да "земље које се не супротстављају агресији нису ни заслужиле независност”.
     - Шта очекујете да учиним?! Британци не могу помоћи. Што се тиче САД, док би стигла помоћ Југославија би већ била уништена - рекао је Лејну, двапут рекавши да би волео да није жив. Али, како јавља амерички амбасадор, таман када би упао у највећи песимизам, Павле би рекао: “Увек смо високо држали своју заставу. Ако Немци нападну, несумњиво ћемо се борити”.
     Кнезу је остао само Совјетски Савез. Зато је Цинцар-Марковић, 3. фебруара, послао Гавриловићу захтев да хитно утврди како Руси гледају на немачку политику на Балкану.
     После састанка са замеником комесара за спољну политику Андрејом Вишинским, Гавриловић јавља да Руси, пре свега, не желе рат, али да му је Вишински неувијено рекао да ће ући у рат против Немачке уколико Британци отворе фронт на Балкану. Совјетске трупе кренуле би директно на Бугарску и мореузе. Ако, пак, Совјетски Савез не уђе у рат, а западне силе поразе Немачку, Црвена армија ће ући у Румунију и Мађарску. У сваком случају, једно је сигурно: Руси не желе да Југославија остане неутрална јер нови балкански фронт значи слабљење Немачке док Совјетска Унија остаје нетакнута.      
     Ниједна велесила више није желела нашу неутралност. Југословенско “швајцарисање” било је мрско Черчилу и Рузвелту, баш колико и Хитлеру и Мусолинију. И Стаљин је био жељан рата.
     И 4. марта 1941, кнез Павле је тајно отпутовао на сусрет с Хитлером у Берхтесгаден...

ПЕТ ЛОШИХ РЕШЕЊА

 КАДА су немачке трупе ушле у Бугарску, Драгиша Цветковић и Михаило Константиновић, министар правде, обавестили су кнеза Павла о могућим одлукама које чекају Југославију.
1. Допустити пролаз немачким трупама било би самоубиство. Ако поставе такав захтев, сместа одбити.
2. Приступање "тројном пакту". Само ако се не би захтевао пролаз трупа, мада је неспојив с обавезама према Грчкој и Турској. Могло би да дође до сукоба с Енглеском и Америком.
3. Тројни уговор о ненападању. Погибељна понуда јер био све балканске државе биле препуштене Немцима и Италијанима.
4. Уговор о пријатељству и ненападању с Немачком. Као и "тројни пакт", с условом за гаранцију независности.
5. Да Југославија понуди посредовање за окончање италијанско-грчког рата, што би била припрема за постизање споразума с Немачком, којим би балканске државе гарантовале да неће допустити да се њихова територија користи за рат.
Цветковић је, на крају, признао да практично нема доброг решења, па је предложио:
“...Немачки продор на југ преко Бугарске смртна је погибељ за нас. Најкраћи и најбољи пут између Немачке и егејске обале води преко наше земље. Стога се не можемо сложити с предлогом по којем би Солун припао Немцима, јер би они нас, после добијања Солуна, полако угушили. За нас је бољи директан напад, него полагано мучење. Иако би нам крај у оба случаја био исти, смисао тог краја не би био исти. Ако нас нападну и ми пружимо отпор, наша је част спасена, а то ће нешто значити кад се овај рат заврши”.

II

Хитлер тражи пакт

ЧЕТВРТОГ марта 1941. кнез Павле Карађорђевић стигао је у Берхтесгаден где је пет часова разговарао с Хитлером. Био је то тајни сусрет којем је присуствовао још само Рибентроп, као преводилац у ретким тренуцима када је Павлу требало помоћи с немачким. Није вођен записник, тако да о последњем разговору пред избијање рата сазнајемо из Павловог писма ташти, великој војвоткињи Јелени Владимировној којој из избеглиштва, Монтреја на Женевском језеру, пише 1947. године: 

     - Драга мајко,
    Знам да желите да чујете моју верзију онога што се догодило 1941.            Ево неколико чињеница.

     Током зиме 1940/1941. Хитлер је неколико пута покушао да ступи у везу с члановима наше владе. Најпре га је наш министар иностраних послова посетио сам, а затим заједно са председником владе. На оба састанка Хитлер је говорио о могућности да се склопи нека врста споразума између двеју земаља. Чини ми се да је на другом од њих први пут поменуо - не инсистирајући на томе - тројни пакт.
Ми смо стално давали избегавајуће одговоре, а министри би увек одговарали да морају да се консултују са мном. Он је зато почео да тражи састанак са мном, а ја сам се дуго 'правио глув'. Како су њихови захтеви бивали све неодложнији, главни чланови наше владе тражили су од мене да га посетим у интересу наше земље, па сам, после још одуговлачења, морао да попустим и отишао сам у Берхтесгартен.

    НЕЋУ описивати цео разговор, који је трајао неколико часова, већ ћу само поменути неколико ствари које би Вас могле занимати. Хитлер је директно затражио од мене да приступимо Тројном пакту, тврдећи да му је потребна јака, независна Југославија, 'из егоистичких разлога', и да више неће моћи да нас штити ако Мусолинијев потпис не буде на истом документу поред његовог.
      То је, вероватно, значило да је Мусолини хтео да има одрешене руке у Југославији како би обезбедио неке територијалне добитке за своју земљу. Одговорио сам му да је то немогуће, јер моја земља мрзи Италијане (нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце) и јер су, по мом мишљењу, краља Александра убили Италијани. Када ми је узвратио да ће ме моја земља због тога благосиљати за шест месеци, ја сам му одговорио да нећу остати на власти ни шест дана потпишем ли тај документ. Онда сам га ја запитао, зашто се човек, који је побрао већ толико ловорика као он, спрема да нападне једну малу земљу каква је Грчка.
     Хитлер: - Ловорике, ловорике, мени је доста тога и рећи ћу Вам истину. Цела та прича заиста ми је врло непријатна и ја о томе ништа нисам знао, али где год видим иједног енглеског војника у Европи, морам га одатле истерати свом својом силом.
     Павле: - Али, где видите енглеске војнике?
     Хитлер: - Они сад нису ту, али ускоро ће бити. Ја сам добро обавештен, а осим тога, Грци дозвољавају Британцима да 'снабдевају' своје подморнице у њиховим лукама.
     Затим је, окренувши се мени, рекао непријатним тоном: - Али, можда ви мислите да је Енглеска већ добила рат?
     Павле: - Не, то не мислим, али моји погледи који су вам познати нису се променили. Ја не верујем да има друге могућности за мир у Европи осим енглеско-немачког споразума.

     ХИТЛЕР је онда отпочео један од својих дугих монолога, описујући ми шта је он све у том циљу учинио од свог доласка на власт и како је Енглеска увек одбијала његове понуде. Када је завршио, у разговор је упао Рибентроп и рекао да Енглеска прво мора бити потучена, а онда ћемо 'можда добити и оно што Принц жели'.
     И тако сам се, да скратим причу, вратио кући и одмах сазвао Крунски савет, који се следећих недеља готово свакодневно састајао у двору. Сви су били једногласни у томе да не можемо прихватити пакт, али да морамо отпочети разговоре с Немцима, што би нам омогућило да мобилишемо трупе, с обзиром на то да је њихов број, из финансијских разлога, био знатно смањен. Када је рат отпочео, ми смо били извршили мобилизацију, али је касније њен финансијски терет постао сувише велики. Сетио сам се како је Хитлер био нешто промрмљао о 'војним клаузулама које би се могле избећи', па смо се решили да отпочнемо дуге преговоре и видимо шта је он под тим стварно подразумевао. Наша мобилизација ишла је брзо и, када сам 27. марта отишао из земље, већ смо имали на окупу око 700.000 војника.
    Касније, не сећам се више тачно датума, чини ми се да је то било непосредно после уласка немачких трупа у Бугарску, на једном од наших свакодневних састанака, министар војни је узео реч и обавестио нас да, с војног становишта, више немамо никакве шансе да се одбранимо. Француска више не постоји, енглеских трупа, и то веома мало, има само у Египту, Русија је у савезу са Немачком, а цео Вермахт је тренутно слободан. Немачке трупе се налазе у Мађарској, Румунији и сада у Бугарској, Италијани су на нашим западним границама и у Албанији, тако да када будемо поражени само ће мали део војске, буде ли имао среће, успети да се провуче између Италијана у Албанији и Немаца у Бугарској, и побегне према Солуну. Осим тога, имамо само 48 тенкова.

    МОРАМ да поменем и да смо у то време тајно били послали у Атину једног генералштабног официра, који се састао са генералом (Папагосом?) и вратио се са документом из којег се видело шта су енглеско-грчки планови. Наш министар војни и генералштаб нису били задовољни тим документом, није им деловао охрабрујуће. Овде морам да Вас подсетим на једну важну чињеницу.
    Хрватски посланици су дванаест година одбијали да учествују у раду нашег парламента, Хрватска је бојкотовала Београд, а Мусолини је охрабривао сваки субверзивни покрет у тој покрајини. Тек у септембру 1939. успео сам, после бескрајно много мука, да измирим Србе и Хрвате, и образујем владу у којој су Хрвате представљали њихов лидер др Мачек и још неколико чланова његове странке. Дан после песимистичког излагања министра војног, одржан је још један састанак на којем је др Мачек узео реч и инсистирао да треба да потпишемо пакт са Немачком јер је она прихватила све наше захтеве, а то су да немачким трупама и војним возовима неће бити дозвољен пролаз кроз нашу земљу и да нећемо бити увучени у рат против наших савезника из Првог светског рата.
    Његова аргументација заснивала се на томе да је Хрватска на северу и у равници, да је највише индустријализована и да ће стога одмах бити уништена, а да ниједан Хрват неће моћи да побегне, док би мали број Срба могао да се провуче између Бугарске и Албаније. Он не може да гурне Хрватску у рат када нам Немачка непосредно не прети и када од нас не тражи ништа. После њега је говорио др Куловец, лидер словеначке католичке странке, који је подржао гледиште др Мачека и рекао да је 'солидаран' с њим. Ни један ни други нису били пронемачки оријентисани, штавише, обојица су мрзели Немце.
     Немачка је у међувремену била одредила тачан датум до којег је требало да одговоримо на њен захтев. Читаво време које је тада било преостало провео сам покушавајући да убедим Мачека и Куловца да промене став, председник владе био је на мојој страни, али сви моји напори су били узалудни. Према томе, био сам суочен са следећим проблемом: или да потпишем пакт, или да изгубим Хрвате и Словенце с којима сам постигао помирење и тако поцепам државу којој сам, да тако кажем, био старатељ у име свог Краља. Да бих Вам показао како је мој лични положај био тежак, испричаћу Вам шта ми се тада догодило с једним од вођа опозиције (Мишом Трифуновићем, који је у Лондону три недеље био председник владе, касније се прикључио Титу и најзад од овога био осуђен на осам година робије). Он ми је рекао, трљајући руке, да ћу ако потпишем пакт бити проглашен присталицом Немачке, а ако га не потпишем: - Ми ћемо рећи да сте нас гурнули у рат због оне ваше жене Гркиње!

     САД прелазим на питање Солуна. На једном од састанака нашег савета, министар иностраних послова Цинцар-Марковић је рекао да би Солун, у којем смо имали повлашћен статус и поседовали "слободне зоне", лако могао бити додељен било Италији било Бугарској, а у том случају ми бисмо били потпуно одсечени од западног света (Јадран је већ био италијанско језеро). Он је, стога, предложио да о овом питању разговарамо са Немцима како бисмо заштитили своје интересе. На једном од наших последњих састанака он је изненада изјавио да нам је Немачка понудила Солун. Овај предлог био ми је крајње непријатан, па сам затражио од њих да одбију Хитлерову понуду. Сви су се једногласно сложили са мном, само се Цинцар-Марковић успротивио, али га је већина ућуткала. Нико није намеравао да било шта узме од Грка, који су уживали наше најискреније симпатије, што смо много пута и доказали. Овде сам се пре неколико дана састао с Цветковићем, који је тада био председник наше владе, и он ми је показао немачку Белу књигу објављену 1941. године, која садржи пакт и све његове клаузуле: ни у једној од њих се не помиње Солун. У тој књизи Солун се помиње само у једној Хитлеровој прокламацији, а Цветковић мисли да је Хитлер ту имао у виду преговоре које сам горе напоменуо.

    Досад сам углавном говорио о нашим односима с Немачком, не помињући другог непријатног суседа – Италију. Пуних 20 година Италија је систематски покушавала да уништи моју земљу и није презала чак ни од убиства краља Александра. Од самог избијања рата имали смо да се носимо с италијанским интригама, а бар двапут је изгледало да ће нас и напасти. Из неког разлога одлучили су да прво нападну Грке, а када су схватили да се тамо ствари развијају неповољно по њих, извршили су огроман притисак на нас не бисмо ли пустили њихове камионе да прођу кроз Далмацију и појачају њихове бедне трупе. Ја се, наравно, нисам с тим сложио. Једног тренутка били смо у политичким преговорима с Мусолинијем, који је покушао да се служи друкчијим методама и предложио нам италијанско-југословенски пакт, што сам одбио због страха да не ослабим Грчку.

    Тешко ми је да помињем свој став према Грчкој за време грчко-италијанског рата, али нико га не зна боље од Росетија који ми је о томе често говорио. Он ми је чак рекао да га је краљ Ђорђе II , непосредно пре његовог одласка, замолио да напише истину о мени јер га је ,изгледа, бринуло што се ствари тако погрешпно представљају. Да ли је било могуће да краљ Павле затражи од свог секратара да пише Росетију и пита га да ли сам се понашао као пријатељ Грчке и шта сам чинио? Сигуран сам да би оно што он има да каже било драгоцено. Ово се писмо бескрајно отегло, а ипак сам се само „дотакао предмета“.
    Љубим Вам руке и остајем Ваш одани,
    Павле

III

Позив на самоубиство

“Све ратно умеће је засновано на превари”,

Сун Цу

 
     У НАПЕТОЈ балканској ситуацији, јануара 1941. године, Енглези шаљу у Грчку један механизовани корпус. Знају да је то симболичан гест и зато предлажу стварање ЗАЈЕДНИЧКОГ балканског фронта. Коме они то предлажу? Ником другом до Југославији, Турској и Грчкој. Кнез Павле тада схвата да му Британци шаљу отворен позив да изврши самоубиство Југославије.
   Черчилова је намера да подигне морал грађанима Острва који свакодневно трпе бомбардовања немачке авијације. Британског премијера уопште не занимају проблеми кнеза Павла. Он цинично сугерише југословенском кнезу-намеснику свој план: да кнез остави Словенију и Хрватску и са војском се упути преко албанских планина у сусрет италијанској војсци. Да јој пресече одступницу и, уз помоћ британског моторизованог корпуса, ухвати у клешта и порази је. Черчил је сигуран да би пораз Италијана изазвао немачку интервенцију и, сасвим логично, нада се Хитлеровом попуштању притиска на Енглеску. Њему је важно да спасе  своју земљу, а на Балкану - шта буде!
     Сви југословенски генерали су Черчилов план оценили као апсурдан, Словенци и Хрвати су одмах почели да оптужују Србе да им спремају издају. У случају немачког напада Генералштаб је Крунском савету дао прецизну оцену ситуације: после пада Београда, Љубљане и Загреба, војска би била принуђена да се повуче у планине Босне и Херцеговине и да после шест недеља капитулира.

     ПРИТИСАК који је Велика Британија вршила на кнеза Павла долазио је из више праваца. У новембру 1940. године, кнезу упућује писмо лично краљ Џорџ Шести, личност коју Павле сматра за свог истинског пријатеља. У свом писму краљ поверава кнезу: "Носим твој ручни сат свако вече. Променио сам каишић као што си рекао; баш је то добар сат." Ипак, краљ је, на захтев Черчила, у свом писму поручио: "Знам и схватам колико је тежак твој положај, као и то да ћеш морати да дајеш уступке Осовини у небитним стварима.(...) Знам да ти је веома потребно разноврсно наоружање и заиста бих желео да можемо одмах све да ти пошаљемо. Сигуран сам да схваташ да је то само питање времена." Краљ уверава кнеза да се британска војска брзо опоравља од пораза код Денкерка и жели да и кнез верује у "коначну победу".
       Кад је и Румунија приступила тројном пакту, упозорен од свог амбасадора у Београду да сад Југославији прети директна опасност од Сила осовине, да јој хитно треба наоружање, Черчил је на састанку свог кабинета рекао: "Има ли друге помоћи коју им можемо пружити, изузев што сами настављамо да ратујемо? Ако не можемо обећати помоћ у материјалу, можемо бар да их уверимо како ћемо настојати, као што смо то учинили и прошли пут (у Првом светском рату), да се неправде према њима исправе у будућој победи".
       Амбасадор сер Роналд Кембел покушао је да објасни кнезу Павлу ту Черчилову витешку замисао. Код кнеза је све то само повећало стрепњу.
       Кад су се Британци искрцали у Грчкој, кнезу Павлу је постало јасно да ће Хитлер сад морати да започне свој поход на Балкан. Добро се сећао Хитлерових речи приликом њихових прошлогодишњих разговора у Салцбургу: "Сваког енглеског војника морам да гоним из Европе и због тога, ако буде потребно, мораћу да заузмем Грчку!"

КАДА му је 12. јануара, у шест часова по подне, сер Кембел саопштио да ће се Енглези сигурно искрцати у Грчкој, кнез Павле је изгубио контролу над собом и буквално избацио амбасадора из Белог двора. Прочитавши извештај о томе, Черчил је рекао: "Став кнеза Павла личи на држање несрећника који је у кавезу са тигром, а нада се да га неће изазвати док се време вечере неумитно примиче".
Истовремено, у северној Африци, Британци почињу да бележе прве успехе у рату. Десет италијанских дивизија је збрисано брзим победама код Бардије, Тобрука, Бенгазија. Италијани су истерани из Судана и Сомалије, а продор је учињен и у Еритреју. Енглезима је успело да у Абисинији изазову устанак против Италијана.
Енглезима се журило да и на Балкану постигну сличан успех. Државни секретар за рат Ентони Идн је 12. фебруара кренуо за Каиро са јасним Черчиловим инструкцијама да се "Грчкој пошаље хитна помоћ и да се Југославија и Турска натерају да се боре". У случају неуспеха, "да учине што најбоље могу".
       Усамљеност кнеза Павла сваким даном је била све већа. Онда, 4. марта, добија прво писмо школског пријатеља Ентонија Идна:
      "Господин Кембел ме обавестио о ситуацији у Југославији и тешкоћама и забринутости Вашег краљевског височанства. Веруј ми, дубоко саосећам и разумем како се осећаш као старатељ који мора да донесе одлуку која ће имати утицаја на целокупну будућност твог народа.

       "Немачки интерес је да савлада Грчку и имобилише Турску. Ако то постигне, Југославија ће остати у њиховој милости. А, судбина ће бити као у Румунији, осим ако не предузмемо заједничке мере да то спречимо."

      ИДН затим инсистира да се тајно сусретне с Павлом, како би му објаснио енглески план "који у отпору с Грчком бар значи да сте ви и ваш народ учинили све да избегнете судбину која је задесила Румунију и Бугарску".
Како му Павле није одговорио, Идн му 17. марта шаље много опширније писмо на осам страна, које проналазимо у Збирци кнеза Павла с његовом забелешком: "Отворити после моје смрти".
    "... А сад господине, допустите ми да се окренем ситуацији на Балкану. Чини ми се да сте ви и ваша влада у последњих неколико недеља изградили снажну и дефанзивну политичку позицију. Одбијањем да потпишете Тројни пакт и стављањем до знања да је будућност Солуна вама од виталног значаја, довели сте немачку владу у тежак положај. Уопште не сумњам да је њихов првобитни циљ био да једну балканску земљу потчине без рата. С Румунијом и Бугарском су успели. С друге стране, Грчка је јасно дала до знања да ће се пре борити него попустити, а и Турци су учинили исто.
    "Став који сте ви заузели значи да немачке војне власти морају узети у озбир да би их даља агресија на Балкану могла довести у сукоб с Југославијом, Грчком и Турском, које би тада добиле сав материјал који будемо у стању да испоручимо. Чини ми се да је веома важно да се оваква ситуација задржи јер све док сте ви, господине, и ваша влада то у стању, постојаће шанса обуздавања немачке претње пре него што се уопште претња развије у војну акцију.

     "РАЗОЧАРАН сам што чујем од Кембела да ваше војне власти тако песимистички гледају на војнички положај Југославије. Наше војне власти ни у ком случају не деле ово гледиште. Они посебно скрећу моју пажњу на то колико је јака позиција Југославије када је реч о Албанији. Италијани су тамо још у лошем положају. Уклањање италијанских армија у Албанији дало би вашој војсци толико потребну муницију и ратни материјал свих врста, па бисмо могли да их употребимо на другој страни. Тешко је проценити какво би дејство тај пораз имао на италијански морал, нарочито ако би се догодио истовремено са сломом италијанске империје у источној Африци. Заиста је извесно да ће временом Италија све више постајати тежак терет за Немачку.           Штавише, сигурно да би једна таква рана, победа југословенске војске у Албанији у великој мери охрабрила све делове вашег народа у првим фазама ратовања, што би им несумњиво помогло да издрже, заједно с нама, немачке нападе на другим фронтовима.
    "Веома ми је жао што нисам имао прилике да се сусретнем с Вашим Краљевским Височанством и лично продискутујем сва ова питања. На страну све политичке ствари, било би као у добра стара времена опет лепо сести и разговарати..."

ЦАРСТВО НЕБЕСКО

  У ДОБА немачког ултиматума, Винстон Черчил је писао југословенском премијеру Драгиши Цветковићу упозоравајући га да ће уколико потпише тројни пакт "починити злочин Бугарске" и спустити се на улогу "ортака у покушају да се убије Грчка". 

     Југословени, Турци и Грци морају заједно да ударе, викао је Черчил који је свом амбасадору у Београду Роналду Кембелу отворено поручивао "да гњави, мучи и уједа" кнеза Павла и његове министре.
Врхунац је био када се британски државни секретар за Индију Леополд Ејмери преко Би-Би-Сија одједном обратио Србима; не више Југословенима.
    Позивајући се на храброст у Првом светском рату питао је зашто би сада Срби препустили сву славу Грцима, и себе сврстали с Бугарима и Румунима. Савезници ће добити рат, уверавао је сада Србе, јер Хитлер не може да надјача Енглеску и Америку заједно. Онда се директно обратио студентима и свештенству, који су како је рекао, годинама одржавали пламен националног духа.
    Енглески гувернер позива и на традиције Косова и јуначког цара Лазара који је више волео небеско него земаљско царство. На крају ватреног говора, Ејмери је узвикнуо како југословенска влада не може:
   “...Имати право да једним потписом отпише част и независност шеснаест милиона људи. Ако народ јасно покаже како у приступу осовинском пакту гледа издају части и независности, онда је то дужност владе да пита народ пре него што потпише пакт. Не, за то није касно. Читава будућност Југославије налази се на рубу понора."

IV

Руске игре на Балкану

ПРЕД коначну одлуку о потписивању тројног пакта кнез Павле је захтевао од свих својих амбасадора да сазнају како Силе гледају на ситуацију на Балкану. Британски и амерички захтев за отварање новог фронта били су му потпуно јасни. Зато се окренуо совјетској Русији.
     И, 28. фебруара из Москве стиже депеша бр. 85 амбасадора Милана Гавриловића, која ће и дефинитивно запечатити Павлову будућу политику.
     ”Совјетска унија стварно жели рат на Балкану, иако јавно изјављује противно. Разлози су:
     1. Нови балкански фронт значи да се рат проширује и продужује, што је опште исцрпљивање и слабљење у корист Совјета.
     2. Нови балкански фронт доприноси слабљењу Немачке, док Совјетска унија остаје нетакнута.
     3. Нови балкански фронт отвара јој могућности да у погодном тренутку интервенише без великог ризика, тј. да се спусти на југ према мореузима, што је за њу у овом тренутку и најважније и најактуелније.
     Интервенцију Совјетске Уније у овом правцу треба очекивати са сигурношћу, чим би Турци били потиснути. Према томе, да се остваре намере Совјета за једном интервенцијом према југу, лаком и без ризика, како је они замишљају, потребно је да Турска не остане мирна, већ да уђе у рат против Немаца у Тракији и Бугарској.
     Како Турску увући у игру?
     Један од начина јесте да Турску треба определити да уђе у рат чим Немци уђу у Бугарску, или у крајњем случају у Тракију. Ово би било за њих идеално решење. 
   
  ДРУГИ начин је (ако Турска не жели сама у рат) да Југославија уђе у рат јер очекује се тада би сигурно и Турска ушла. Москва би сигурно поздравила нашу одлуку да уђемо у рат јер би она повукла и Турску и тиме помогла њиховим намерама да без великог ризика крену на југ.
     Ако би ваша одлука била позитивна, можда би требало да саопштимо совјетској влади и покушамо да добијемо евентуалну помоћ, а после на игру да одговоримо игром.
     Совјетска влада не би поздравила нашу одлуку да останемо мирни, ако та одлука значи да и Турска остаје мирна. Према мом мишљењу, Турска, ако уђе у рат, може само у једном случају да избегне руску интервенцију, а то је ако Југославија, Турска и Грчка уз помоћ енглеских трупа образују јак и добро припремљени фронт који би снажно сузбио Италијане и Немце с Балкана. Против таквог победоносног фронта Русија не би ратовала, напротив.
     Уколико постоје могућности за бољшевизацију, та могућност могла би да се одбаци једном чврстом организацијом Балкана, под вођством, бар у први мах, Енглеске. Везати Енглеску за Балкан, пре слома Немачке, било би у овом погледу врло корисно, јер после пада Немачке, не знам колико би имала интереса за Балкан, у мери у којој јој данас може толико помоћи”.
     У овој Гавриловићевој анализи, од 25. фебруара 1941. уочљиво је да се Београд увелико припрема за рат. Али, нешто касније, 16. марта, из Берлина стиже вест која је уливала наду. Пуковник Владимир Ваухник јавља југословенском Генералштабу тачан распоред трупа за напад на Совјетски Савез. Чини се да је напад на Русију питање дана. Гавриловић једино не зна да је у Београд кренуо генерал НКВД Мустафа Голубић.

МОСКВА чека напад на Београд, Београд на Москву. Управо она игра коју Милан Гавриловић предлаже кнезу Павлу. И игра коју Руси настављају.
     Наш амбасадор јавља се депешом строго пов. бр. 124:
     ”Руси продужавају своју досадашњу политику, али се упорно распитују о нашем држању. У овом тренутку не можемо да рачунамо да ће совјестка Русија иступити против Немачке, посебно што још не знају шта ћемо ми да учинимо.
     Изричито кажу: “Треба добити још на времену”. Влада, подвлачим, не жели да учини ништа што би је одвело у отворен сукоб с Немачком. Она мисли да ће из ове ситуације моћи да извуче користи као и до сада, нарочито ка лаганом спуштању ка мореузима. Они су доле на дунавској делти већ пре три дана учинили свршени чин. Сматрају да ће тако бити с мореузима и примиће аранжман: Русија, Италија, Немачка.
     Иначе је овде мишљење да смо ми у сваком случају дошли у јако тежак положај и да је свака одлука судбоносна. Ако останемо мирни, Бугарска ће са својом војском и немачким трупама ући у грчку Тракију, чим италијанска војска избије у висини Солуна, без обзира на држање Турске, тј. чим се слом Грчке прецизира, а у то се овде чврсто верује, као и да онда долази до 'мирне ревизије' наших граница.
      Ако се, међутим, решимо на рат, не може се ни помишљати без муњевитог слома Бугарске, наравно ако смо решени унапред да делимо судбине Грчке и Турске и њихове војске, евентуално и у повлачењу преко мора и сву наду ставити у коначну победу Енглеске..."

РАЗГОВОР ГАВРИЛОВИЋ - ФОН ХЕРЕН: Срби воле Русију


"КАДА је московски радио објавио моје именовање за краљевског посланика у Москви, после пола сата добио сам позив немачког посланика у Београду. Фон Херен ме је примио сутрадан и чим сам сео, отпочео је", бележи Милан Гавриловић.
- Морам да вам кажем отворено да ваше наименовање није било по вољи мојој влади. И одмах ћу вам рећи и зашто.
Прво: Ваш идеолошки став. Ви сте познати као човек који се увек борио за слободу као либерални демократ. И већ по том ставу морате бити противник национал-социјализму.
Друго: По том свом ставу, по свом васпитању и школовању ви сте у симпатијама нарочито с Французима, а и с Енглезима.
Треће: Наше је уверење да вас шаљу у Москву да покварите наше односе с Русијом. Али, ја вам кажем одмах: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто.
Четврто: То су моје информације. Али све моје информације се слажу и да сте веома интелигентан човек, па ћете ваљда увидети, да се мора рачунати с чињеницама.
     Говорио је око пола часа. Слушао сам га мирно, пушећи. Нисам га ниједном прекинуо, а онда сам почео, мирно:
     - Ви сте, господине министре, били тешки и врло искрени. Искреност за искреност. Допустите ми само да с немачког пређем на француски. Мислим да ћу бити прецизнији и јаснији.
     Признајем, имате веома добру обавештају службу. Али, видите, и најбољој служби деси се да нешто пропусти. Идемо редом:
     Прво, о мом либералном демократизму имам да кажем: Ја сам с неколико другова после рата оснивао земљорадничку сељачку странку. И на првом партијском конгресу, 1. августа 1920, поднео сам реферат о уређењу државе и тражио, можда први у Европи, да утврдимо корпоративни систем, али на нашој сељачкој бази.
     Друго, моје симпатије за Французе. Да, господине министре, признајем то, и то на целој линији, искрено, отворено и тога се не стидим нимало. И показујући му руком кроз прозор: “Видите, посејана је овде земља гробовима француским, све довде, до Београда, а овај народ је благодаран, поштује он те гробове и поштоваће их увек”. И ја сам део овог народа, а цео је наш народ такав. Ко вам другачије каже, не каже истину.
      До прошлог рата у оној малој Србији није било мржње, ни нерасположења према Немачкој. Откуда сада да се оно појави, јер признајем, оно стоји. Одмах ћу вам рећи. Ви сте стали на гледиште расне теорије. По тој теорији, ви сте виша раса, ми Словени, а ја сам Србин, Југословен и Словен, нижа раса.
     Ту ме је прекинуо:
     - Молим вас, не треба тако схватити. Није то смисао који ми дајемо тој теорији. Она је поникла из географског положаја Немаца и Словена. Ми смо горе са Словенима били граничари, борили се узајамно, то је више израз те наше историје.
     И неубедљиво се упустио у разлагање, бар за мене неубедљиво.
     - Можда, господине министре, али је у нашем народу такав утисак. Ако није тачан, на вама је да га исправите.
     Треће. Ви сте рекли једну врло тешко ствар: да идем у Москву да покварим ваше односе с Русијом. Могао бих то да схватим и као комплимент, највећи комплимент који сам икада добио. Али, господине министре, како можете и помислити да бих ја могао да покварим односе које је ваш фирер склопио с Русијом. Видите, господине министре, ви волите своју земљу?
     - Да.
     - И ви бисте дали свој живот и живот своје деце за своју земљу?
     - Да!
     - Е, видите, и ја волим своју земљу, и ја бих дао живот свој и своје деце за њу: бранићу интересе своје земље до краја.
     И сад последње:
     Ви кажете да ваше информације кажу да сам ја интелигентан човек. И то је претерано. Ја сам интелигентан колико и сваки наш сељак здраве памети. Али, једно је сигурно тачно. Дошли су догађаји преко којих се не може прећи. Ви имате извесне споразуме с Русијом и ја морам да браним земљу у оквиру тих интереса. Овај народ воли Русију, без обзира на режим, због прошлости. Много сам вас задржао. И сад на крају, нећете да ми пожелите успеха у мојој мисији?
     Испратио ме врло љубазно, али ми среће у послу није пожелео.

V

Српска војска плаши Рајх

     НА основу докумената који су данас на располагању, постоје јасне индиције да је краљ Александар увиђао неопходност уважавања растуће моћи Немачке. После доласка Хитлера на власт 1934. године, за спољну политику Краљевине Југославије убрзо је искрсла опасност: Хитлер није крио да му је циљ да поништи француски утицај у средњој Европи. То је значило да је Мала антанта била осуђена да нестане.
     Од 1937. године, Немачка према Југославији спроводи политику пријатељских односа. Стојадиновићу успева да унапреди робну размену: за југословенске пољопривредне производе Немачка одобрава привилеговани статус - купује их по вишој цени од оне која је била на светском тржишту. На тај начин производи немачке индустрије увозе се по нижој цени.
     Те године Стојадиновић обилази европске престонице. У Берлину га дочекују Геринг и Нојрат. Приређују му посете фабрикама и војним установама, банкете и лов. Председнику југословенске владе успева да успостави пријатељске везе са Хитлером. Говорио му је шта је овај желео да чује, нарочито колико је импресиониран фашистичким системом, и како његова (Стојадиновићева) странка има за циљ да за себе придобије омладину. Хитлер је посебно био поносан на немачку младеж. Кнез Павле је, сећајући се, описао необичну узбуђеност Хитлера момчићима током званичне посете. Усхићен, Хитлер је имао читав један монолог о тим "златним дечацима", темељу "аријевске расе". Кнез Павле је говорио, да је Хитлер, у тим својим емфазама, имао скоро "либидозно усхићење".

     ХИТЛЕР је, по мишљењу Ернеста Кречмера (психијатра) испољавао "оштар и хладан егоизам, лицемерну самодопадљивост и безмерно пренадражено осећање сопствене вредности, тежњу за теоретским усрећивањем људи према шематски доктринарним принципима: побољшање света, несебично саможртвовање највишег стила, нарочито за опште неличне идеале".
     Кнез Павле је, описујући Милану Антићу свој сусрет са Хитлером, рекао нешто још значајније за анализу: "Руке су му меке, као краци медузе. Осећате језу од њиховог додира. Лице жуто, као у воштане фигуре".
     У октобру 1938. године, Немачка је понудила уговор за откуп половине југословенског извоза и техничку помоћ за експлоатацију рудника. Предлог није прихваћен, а покушај да се повећа трговинска размена са Енглеском је пропао због неразумевања на енглеској страни.
     Још од сусрета са немачким министром привреде Хјалмаром Шахтом, средином јуна 1936. године, кнез Павле има заиста јасну слику о томе чему теже Немци. У архиви која је стигла са Колумбија универзитата, на седам страна, налазе се кнежеви утисци после сусрета са овом важном личношћу Трећег рајха.
     Хјалмар Шахт уверава кнеза да су Рајху потребне сировине и колоније, али и да је Розенбергова идеја о ширењу на исток - глупа! Не види како се треба ширити у Русију преко Пољске. Шахт моли кнеза да објасни Немцима како се треба опходити са Европом!
     Кнез опажа: "Изгледа здрав, не пије, вегетаријанац је и не пуши. Воли кино и романтичне слике".
     Кад му Шахт каже да је "Протестантска црква мизерија и да није на висини положаја", кнез се уздржава од коментара.
     Шахт поверава кнезу Павлу да Немачку интересује наш бакар, али и преноси му Герингово мишљење да "Југословене не треба експлатисати" као што то раде Французи, већ да би рудници требало да остану наши.
     Немачки моћник је испричао кнезу да Италијане цени јер су противници комунизма. Кнез Павле је резимирао Шахтову опсесију: "мржња према Јеврејима".

     О ПРИЛИКАМА у Русији Шахт му је рекао: "Тамо нема ничег новог. Стаљин је јачи него икада и само се туку две јеврејске групе".
     Шахт је рекао да Немци највише цене енглеске војнике, па одмах затим - српске! Објаснио је да је Геринг много ратоборнији од Хитлера који га умирује, али признаје да нигде у централној Европи неће трпети бољшевизам. Бољшевизам је највећа опасност. Геринг је рекао Хортију да ако Мађари предузму било шта против Југославије, онда ће немачка авијација бомбардовати Пешту!
     Ни 1939. године није дошло до побољашања робне размене са Енглеском. Кнез Павле је послао свог човека од поверења др Суботића у Женеву, да тамо приватно посети лорда Халифакса. Добио је следећи извештај о том сусрету:
     "Обавестио сам га да Немачка апсорбује 50 одсто југословенске спољне трговине и да тражи још веће учешће, док је британски део безначајан, свега девет одсто. Апеловао сам на Халифакса да прилагоди британски систем слободне трговине, који никада неће моћи да конкурише Немцима и дозволи куповину на велико."

      По питању оваквих југословенских захтева, Енглеска је већ била исказала њој урођени цинизам: пред Божић 1935. године, благоизволела је из Југославије увести за потребе свог тржишта 60 (и словима – шездесет) ћурки! После невероватног натезања, Велика Британија је пристала да увезе још толико!

     Почетком фебруара Драгиша Цветковић је од кнеза Павла добио мандат да састави владу. Била је окончана ера Милана Стојадиновића.
     У том периоду кнез Павле покушава да Југославију ослободи од економске зависности према Немачкој. Енглески амбасадор у Београду сер Роналд Кембел, пише у Лондон и тражи да се нешто учини, али тамо се одлучује нешто сасвим друго: повећање британске пропагадне у Југославији!

     ЗВАНИЧНА посета Немачкој почела је 1. јуна 1939. године. Кнез Павле је већ 2. јуна, у Берлину, Алфонсу од Шпаније рекао да је Хитлер - луд! И да се боји да ће се сигурно заратити.
     Средином јула, америчком амбасадору Џозефу Кенедију, приликом њиховог сусрета у Лондону, кнез Павле је изнео своје свеже утиске о посети Немачкој. Отац будућег председника САД, одмах је обавестио Вашингтон:
     "Он (кнез Павле) каже да су га три ствари импресионирале у току посете Хитлеру: пре свега, Хитлер је убеђен да се британска империја распада и да зато неће бити у стању да издржи напоран рат, иако им храброст не недостаје; друго, констатовао је исту ситуацију и у Лондону и Паризу: кад је Хитлера и Геринга упитао шта знају о Русији - одговорили су му - “ништа”; треће, за Геринга мисли да је пристојан момак, врло способан и веома расположен да буде конструктиван. Рибентроп, међутим, у то време у сваком случају није више био на врху."
     Америчком амбасадору у Београду Блису Лејну, кнез Павле је рекао да ће криза око Данцинга[1] изазвати општи рат у Европи.
     Ускоро, 22. августа 1939. године, Немачка и Совјетски Савез су потписали пакт о ненападању.
     Дан после, потписан је споразум Цветковић-Мачек.
     Трупе Трећег рајха умарширале су у Пољску 30. августа.
     Светски сукоб је започео 1. септембра, односно даном када је Велика Британија објавила рат Немачкој.
      Кнез Павле више није имао на кога да се ослони. Јединство државе изгледало му је сад важније од свега.

НАОРУЖАВАЊЕ НЕМАЧКЕ

    ОБАВЕШТАЈНА служба Краљевине Југославије добро функционише. О томе сведочи (из Архиве кнеза Павла) врло подробан извештај Политичком одељењу Министарства иностраних послова насловљен "Општа привредна и политичка ситуација и наоружање у Немачкој", од марта 1936. године.

Строго пов., бр. 85/36, од генералног конзула Душана Пантића из Диселдорфа:
"Немачка се наоружава пуном паром. Граде се подземни аеродроми.
'Крупове' фабрике у Есену, у којима ради 72.000 радника започеле су изградњу погона за производњу авионских мотора. Сваке недеље се одржавају тајне конференције између виших официра и директора 'Крупових' фабрика. На тим конференцијама се поглавито дискутује о питањима у вези са фабрикацијом нових авионских мотора."
Занимљивост: у "Круповим" фабрикама раде као експерти за митраљезе и топове и четири бугарска официра, из Политехничке официрске школе из Софије.
"Крупова" фабрика лиферује топове и за совјетску Русију, на бази компензационих уговора. Русији се лиферују шкартиране конструкције. У фабрици "Демаг", крај Диселдорфа, ради 15 совјетских инжењера. Обучавају се у конструисању великих дизалица. За сваког инжењера совјетска Русија плаћа суму од 40.000 марака годишње. За тих 600.000 марака, Русија лиферује Немцима потребне сировине.
Следе извештаји из демилитаризоване зоне, из хемијске индустрије планови за производњу вештачке нафте и подаци о лиферовању великих количина угља Италији.
Затим, пише: "Аутократска економска политика доктора Шахта је крахирала. У њен успех више нико овде не верује. Сви покушаји и напори на подизању немачке пољопривреде да би се тим путем створило стање да се Немачка у животним потребама задовољи сопственим продуктима - остали су безуспешни. Немачкој данас недостају најпотребније намирнице, као што су маст, јаја, путер и месо. Немачка мора и даље да увози аграрне продукте да би могла задовољити потребе свог народа, а у замену за аграрне продукте она мора да поведе експанзивнију политику пласирања својих индустријских производа у иностранству ако не жели да дође у врло тежак положај опште несташице и глади".     

VI

Приступ пакту - ризичан! 

(Разговор Слободан Јовановић-Драгољуб Јовановић)

23. март 1941.

   КАКО се ближио тренутак одлуке ући у рат с Немачком или потписати тројни пакт, кнез Павле остајао је све усамљенији. Притисци нису долазили само из иностранства; штавише, највећа борба следила је у самом Београду. О стању у престоници можда најбоље говори разговор, који проналазимо у Збирци кнеза Павла, првог човека Српског културног клуба Слободана Јовановића и председника Земљорадничке странке Драгољуба Јовановића, 23. марта 1941. у Београду:
Драгољуб Јовановић: - Чујем да сте били код Павла.
Слободан Јовановић: - Био сам после патријарха, а изашао сам пред саму седницу владе, на којој се решавало о пакту
   Д. Ј.: - Дакле, прилазимо пакту?
    С. Ј.: - Да, али каже да смо изузети од војне клаузуле. Трупе немачке неће улазити у земљу, а прелазиће само њихов материјал. Ишао сам нарочито да му скренем пажњу на унутрашње последице. Говорио сам о расположењу и мишљењу човека на улици, не политичара. Незгодно је, рекао сам, да ми прилазимо Пакту непосрдно после Рузвелтовог говора, у коме је готово објавио рат Немачкој. Рђав ће утисак оставити што је сав народ у правцу отпора, а овамо се прилази Немачкој. То је као када се коњ у свом трку зауставља и окреће у супротном правцу. Данас је остварено јединство, од комуниста до крајње деснице, а баш кад је то постигнуто ми се не бранимо. Најзад, Немци су пред Солуном. То све може изазвати немире сличне конкордатској борби. Сада је теже јер је народ под оружјем.
    Д. Ј.: - Сасвим сте му добро рекли.
    С. Ј.: - Он је кабинетски човек и све логичо смисли, али стварно ће другачије испасти. Први немири, и Немци ће увести своје трупе. Енглези ће нам бомбардовати пруге. Најзад, нисам сигуран да ће наши бити толико патриотични као Патенова влада.
    Д. Ј.: - Јесте ли кнеза питали какве су наше обавезе из пакта ако Осовина зарати с неким новим силама? Да ли ћемо морати ратовати с Кином, Америком и Русијом?
    С. Ј.: - Он каже да смо изузети од свих објава рата. Од нас се тражи само једна изјава пријатељства према Осовини, а да у економском погледу наставимо да дајемо као до сада.
    Д. Ј. Јесте ли га питали зашто није примио помоћ коју су понудили Руси?
    С. Ј.: - Мени о томе није говорио, али је другом човеку казао да не верује у руску помоћ, мисли да Руси неће ратовати због Југославије. Он сматра да ни држање Турске није извесно, нарочито што се боје Русије. Прилазећи пакту кнез мисли да је обезбедио границе Југославије, а тиме ће се, мисли, обесхрабрити сви ревизионисти: бугарски, мађарски, па и италијански.
    Д. Ј.: - А шта каже за унутрашње прилике? Зар мисли да овакву спољну политику води с тако слабом владом?
   С. Ј.: - Ја сам му то рекао. Када се води једна непопуларна спољна политика, онда се мора имати влада у коју народ има поверење. Срби су пре рата говорили: `Зна Баја шта ради`, па ипак је Пашић због анексије правио концентрацију.
    Д. Ј.: - И узео за председника Стојана Новаковића.
    С. Ј.: - Јесте, може се водити ненародна унутрашња политика, али се онда мора водити популарна спољна, као што је радио кнез Михаило. Александар је правио 6. јануар, али је зато водио популарну спољну политику.
    Д. Ј.: - Шта на то вели Павле?
    С. Ј.: - Знате, он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу, али је наизглед миран. Говори другачије него сви људи наше средине. Код нас сви говоре темпераментно. Он у свему говори уједначено. Такав човек био би врло добар у нормално време да као дипломата спроводи политику једне владе. Али да он сам води, то не знам како ће ићи. Он је затворен човек, мало општљив. Никоме се не открива. Ја га жалим. Усамљен је, изолован. Нема коме да се повери.
    Д. Ј.: - Имам утисак да је Мачек први повукао ногу. Он је изјавио да Хрвати не би примили борбу. Он је повукао кнеза, а кнез војску.
    С. Ј: - Да, и војска. Штавише, војска је дала аргумент Мачеку. Он сада упућује на српске официре који кажу да наша војска није кадра да се бори с Немцима.

    Д. Ј.: - Па о томе уопште није реч.
    С. Ј.: - Свако мало дете зна да смо слабији од Немаца. Они стално говоре о целом немачком потенцијалу. То је погрешно. Требало би видети колика је снага Немаца пред Солуном и колико бисмо ми с Грцима и Турцима могли да изведемо пред њих. Руси ми кажу да су велике немачке снаге на њиховој граници. Наша стратегија би морала на томе да се управља. Немци немају људе за колонијално ратовање. Већ у Бугарској наишли су на одређене потешкоће. Овдашњи Немци мисле да ће Хитлер напасти Русију.
     Д. Ј.: - Али зашто не почну психолошку припрему у јавности за тај рат?
    С. Ј.: - Војничке припреме су увелико извршене. Имају на руској граници велики број људи, можда три милиона. Тешко је ма шта рећи о Хитлеровим намерама. Несумњиво је да постоји историјски детерминизам, и да све бива како мора бити. Али, ипак Хитлерова личност уноси у догађаје једну непознату. Имате посла с једним психопатом. Никада не знате нашта ће да скрене.
    Д. Ј.: - Да ли је код кнеза било и других интервенција?
    С. Ј.: - С кнезом је тешко говорити. Скренуо сам му пажњу да ствар није припремљена, да јавност још не очекује такав корак. У Бугарској где има више људи расположених за Немачку влада је три месеца припремала мњење. Овде код нас ништа. Није чак нико покушао да објасни да би нас Немци напали, ако не приступимо Пакту.
    Д. Ј.: - Такав корак може да направи само снажан владар. Павле је можда уметник и филозоф, али сигурно нема чуло за народно расположење.
    С. Ј.: - Мука ми је с филозофима. Бољи је човек с интуицијом, који не зна детаље, али има општи поглед. Лаза Костић је говорио: `Полутан филозоф ништа не ваља, дража ми је права будала...

НЕМЦИ И ЕНГЛЕЗИ

    ДРАГОЉУБ Јовановић: - Мислим да Хитлер неће ићи на острва, већ ће наставити с бомбардовањем и подморничким ратом. Изгледа да су Енглези изгубили много бродова. Да им није америчке помоћи...
Слободан Јовановић: - Јесте и прошлог пута би били побеђени да их није спасла Америка. Не знам, али ови Енглези су страшно глуп народ. Право је чудо како они држе ту империју.
   Д. Ј.: - Али Черчил је страховито интелигентан.
   С. Ј.: - Черчил није Енглез. Мајка му је Американка. Јесте интелигентан, само у томе има нечег морбидног. Отац му је имао сифилис. Та деца су обично врло интелигентна, али је код њих нешто извитоперено. Молим вас, Енглези гурају цео свет у рат, а сами нису спремни и мисле да се спремају у току рата...
   Д. Ј.: - Немци ипак не могу успети.
   С. Ј.: - И Немци су чудни. Немац вам сваку ствар пажљиво припреми и детаљно обради. У политици, као и у науци. Али сама теза коју обрађује, апсурдна је. Зато употреби много напора, направи много штете, а на крају не успе. Молим вас они хоће да владају светом а немају флоте. Немац је чудан. Кад крене, не гледа на жртве да би постигао један циљ. Али пре него што крене, он пажљиво израчунава и избегава ризике. Колико је неекономичан у току саме акције, толико је економичан док припрема акцију.

А ЉУДИ - НЕМА!

- РЕКАО би човек да постоји неки фатум. У једном периоду има људи за сваку ситуацију и за све положаје. У другом периоду нема човек коме да се обрати. Сећам се како је било 1912. Било је људи за сваки посао. Ја сам био додељен пресбироу Врховне команде и дивио сам се колико способних официра имамо. Имали смо четничких војвода, новинара, стручњака свих врста. Све легло на посао. Али било је и успеха. Данас је сасвим другачије. Да вас кнез позове и каже: г. Јовановићу, изволите саставите кабинет по својој вољи, али узмите само јаке људе, не знам шта бисте урадили и кога бисте позвали. Онда се јавила читава плејада у влади, у војсци и у јавном животу. Данас као да нема људи - каже Слободан Јовановић.

VII

Солун као награда

     СУДБОНОСНА одлука о приступању Тројном пакту донета је на Крунском савету 6. марта 1941. године у Белом двору, после Павловог повратка из Берхтесгадена. За столом је седело девет најмоћнијих људи у земљи: кнез Павле, остала двојица намесника: Раденко Станковић и Иван Перовић, председник владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић, министар војске и морнарице Петар Пешић, министар Двора Милан Антић, потпредседник владе Влатко Мачек и Фран Куловец.
    Драгиша Цветковић у писму од 21. фебруара 1956. обавештава кнеза намесника како се мора тачно објаснити шта су тада разговарали, јер се сада “потурају те тезе о Солуну”. Цветковић каже да ће Павлу послати своју верзију догађаја па, кад је одобри, и професору Јакобу Хобтнеру који спрема књигу о Југославији. Америчком научнику исту седницу описује и Влатко Мачек. Нема никакве разлике:
     Кнез Павле је описао свој разговор с Хитлером и обавестио савет како фирер захтева да Југославија потпише Пакт. Нагласио је озбиљност ситуације и позвао Цинцар-Марковића да изложи сутуацију. Министар је упозорио на могућност италијанске инвазије и замисао како да се с Немачком потпише пакт. Истакао је да је сигуран да Немци неће постављати територијалне захтеве, као и да се једино потписивањем Тројног пакта могу обуздати Италијани. Цинцар-Марковић је чак био уверен да се могу извући одређена обећања: да осовинска војска неће улазити у земљу, да никакав ратни материјал, па чак ни рањеници, неће пролазити кроз Југославију, да не морамо да улазимо у рат на страни Осовине, као и да ће Хитлер, када се заврши рат, предузети све како би Југословени добили град и луку Солун.
`Је ли ситуација тако критична да нема друге него потписати Пакт?`, питали су га присутни.
     “Управо таква”, одговорио је, после чега је Куловец прихватио његов предлог, `јер би Словенија била прво подручје које би у случају рата напала Осовина`.

   ОНДА је реч узео председник владе. Драгиша Цветковић је подвукао да се `не сме дозволити да се окупира Солун јер ће онда и Југославија бити одсечена”. Немачка ће тек тада да поставља нове захтеве, а ако потпишемо пакт тек онда нећемо моћи да спречимо пад Солуна. `Зато се он противи потписивању пакта`, узвикнуо је Цветковић, настављајући како се Немцима мора поновити да ће се Солун бранити свим средствима као и да се ми морамо бранити ако се нађемо очи у очи с ратом.
    И намесник Станковић успротивио се потписивању пакта јер ћемо “таквим чином раскинути односе са западним савезницима. Зло је навући рат на себе`, изустио је, `али је још горе направити спрегу с нацистима`.
   Онда се први пут умешао Влатко Мачек, како сам признаје Јакобу Хобтнеру, и затражио од Цинцар-Марковића да одговори на главно питање: да ли одбијање пакта значи рат с Осовином?
   - Значи - одговорио је министар спољних сполова.
Мачек се окренуо генералу Пешићу и затражио оцену војних способности за рат с Немачком.
   “Ако избије рат”, мирно је причао генерал, “јасно је да ће Немци брзо да овладају читавим севером земље; заузеће дунавску и савску низију и три највећа града - Љубљану, Загреб и Београд. Војска ће морати да се повуче у планине Босне где ће моћи да издржи око шест недеља. После тога нећемо имати више ни хране ни муниције и мораћемо да капитулирамо”.
   Избила је препирка. Намесник Станковић се сетио да “Југославија може да уђе у рат макар симболично”.
   - Ја сам стари војник - прекинуо га је Пешић - али још нисам чуо за симболичан рат. Шта је то?

   НАМЕСНИК је објаснио да треба да нађемо неког свог Де Гола, а да краљ и влада с око 100.000 војника могу да се пробију за Грчку.
- То је себично гледиште - сада га је прекинуо Цветковић - које значи да ми себи спасемо кожу, а остали народ препустимо на милост и немилост немачким и италијанским окупаторима.
Станковић је остао усамљен. Председник владе сажео је аргументе и позвао на гласање. Сви су одобрили потписивање тројног пакта, осим кнеза Павла који није гласао, с тим да Немачка пружи гаранције које је предложио Цинцар-Марковић.
Цветковић је још додао да се обећања Немачке, ако Југославија потпише пакт, морају објавити како би народ сазнао шта се збива...
Генерал Пешић сетио се овог састанка у изјави Недићевој комисији за утврђивање околности које су довеле до пуча 27. марта 1941. Документ је из архива СЦГ, а преписан је 22. јануара 1946, за потребе Брозове “Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача”.

   Ситуацију сам изложио овако:
    - Наш фронт износи 3.000 км, који треба да бранимо од Немаца, Италијана, Бугара и Мађара са свега 27 слабих дивизија. Наше наоружање је слабо, нарочито у техничком погледу. Имамо свега 500 аероплана, 100 тенкова, од којих су 50 старог модела, 500 контратенковских топова, и то свега 250 од 47, а остали од 37 - који су врло слаби за одбрану од тенкова већег калибра. Најгоре стојимо са муницијом, за обичну шартну недостаје нам: 750.000 зрна за пољски топ, 800.000 за брдски топ, триста милиона за пушку, а тако исто и за остала оружја. Као што је њ. к. в. познато, ја сам увек указивао на недостатак муниције, када сам примио дужност министра затекао сам да се по нашим фабрикама ради само по 6 сати дневно, ја сам одмах повисио на 8, а негде и на 10 сати.
    Мој претходник, ђенерал Недић, поднео је још 1. новембра нацртан реферат Вашем кр. височанству и председнику владе у коме је детаљно изнео све недостатке наше војске и тражио да се приђе Осовини, па и по цену уступака неких делова наше територије; ово је учинио онда када Немци нису били сишли на грчко-бугарску границу и када нас нису били обухватили и претили да освоје Солун. Ја нимало не верујем у помоћ Енглеске, што заснивам на томе што врло слабо помажу Грцима. Грчки посланик се стално жали на њих и моли да им ми помогнемо, што ми одбијамо, пошто хоћемо да одржимо стриктну неутралност. На основу овога, ја молим да приђемо пакту, јер нам је то једини спас.
    После овог мог излагања сви су присутни једногласно гласали да се приђе пакту, под условима да тражимо:
    1/ Да нам Немачка гарантује суверенитет и интегритет наше државе;
    2/Да нам се Немачка обавеже да неће преко наше земље превозити ни железницом ни сувим њену војску и ратни материјал;
    3/Да нам се загарантују на Солун иста права која сад уживамо;
    4/Стављено је у дужност Цинцар-Марковићу да ово изведе.

ТРИ ТАЈНЕ КЛАУЗУЛЕ

    У ПОДНЕ 7. марта Александар Цинцар-Марковић позвао је немачког амбасадора Виктора фон Херена и саопштио му одлуку Крунског савета: приступање Тројном пакту уз услов да се Немци и Италијани обавежу да ће поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије, да неће тражити војну сарадњу као ни пролаз трупама све док траје рат у Европи.
    Рибентроп је за четири дана одговорио да Немачка прихвата све захтеве, осим промене клаузуле Тројног пакта којом се све земље потписнице обавезују на узајамну војну помоћ.
   Али, истог дана увече, у 18.05 Немачка је прихватила и овај захтев. Рибентроп је телефоном позвао Херена и у разговору, који је прислушкивао југословенски “Централни пресбиро”, пренео “да је фирер пристао и на ову формулацију”:
   Нестрпљив да чује потврду Југославије да сада дефинитивно прилази силама осовине Рибентроп је окренуо исти телефон у Београду у 22.10, али је чуо да нема новости.
   Ујутру, званични Београд је изашао с новим захтевима. Сад се од Немаца тражи да јавно објаве договорене ноте, као и да се дода “да ће се узети у обзир југословенски интереси у Солуну”. Ово је био повод за оштру дебату на седници Крунског савета 12. марта јер је Цинцар-Марковић са Солуном прекорачио своја овлашћења. Драгиша Цветковић је, штавише, оштро приговорио подсећајући да Југославија само жели да задржи склопљене уговоре и да се осигура како нам се не би ускратила права на слободну зону Солуна, ако га Немци заузму.
Коначно, пошто је и у Београду одбачена идеја о Солуну, Рибентроп је 19. марта у 6.43 позвао Херена:
   “Реците тој господи у Београду како је ово јединствена прилика коју никако не смеју да пропусте. Ако је одмах не прихвате, искрснуће разне техничке потешкоће и читава ствар ће бити отежана. Ја сам прихватио њихове предлоге и то се питање не може одложити. Јапанци долазе 25. марта. Остаће овде пет дана...”
    Крунски савет се састао 20. марта. Дошао је тренутак одлуке. Немци су испунили све захтеве, па чак и последњи Цинцар-Марковића: протоколи се неће званично објавити, али ће Југославија да их “потури” у своје новине као посебне документе; а не део Пакта. Немци неће ни да потврде ни да демантују ове клаузуле. Југославија је у Бечу приступила тројном пакту 25. марта. У сутрашњој “Политици” освануле су и све три тајне војне клаузуле.

VIII

„Јадни Срби, шта ће бити с њима”

    27. март 1941.

    ЈУТРО је. У загребачкој војној команди генерал Петар Недељковић од Симовића, из Београда, добија наређење да кнеза Павла врати у Загреб. Одмах, он аутомобилом жури према Брежицама како би стигао воз којим кнез путује на своје имање Брдо код Крања. Са генералом је и војни свештеник Милутин Арсић. У Запрежићу успевају да га сустигну. Генерал се извињава кнезу и каже му да мора да се врати.
    "Зар не могу на Брдо?", пита кнез Павле.
    Добија одречан одговор и схвата да је ухапшен.
    До Загреба кнез ћути. У команди града, док извештавају пучисте у Београду, на кнеза пази војни свештеник. Док корача као да самог себе пита:
    "Јадни Срби, шта ће с њима бити?"
    Убрзо је пребачен у Бански двор. Тамо га чека Влатко Мачек. Предлаже Павлу да прихвати услуге Четврте армије (у потпуности састављена од Хрвата) и започне преговоре са пучистима у Београду. Кнез одмах одбија. Не жели да изазове грађански рат. Осим тога, напомиње Мачеку, његова породица је у Београду. Пред полазак у Београд, само је обавестио британског конзула да преко амбасаде од пучиста издејствује дозволу да он и његова породица могу да напусте земљу преко Грчке. Веровао је да ће одатле моћи да оде у Енглеску.
До Београда га је допратио бан Иван Шубашић. Са земунске станице одвели су га у Министарство војске. Тамо га преузима мајор Живан Кнежевић (он је тог јутра ухапсио Драгишу Цветковића) и води га на спрат степеницама кроз шпалир официра са исуканим сабљама. Сви вичу: "Живео краљ!" Хоће да му покажу своју моћ.

    КНЕЗ је доведен пред генерале Симовића и Мирковића и "професора Радоја Кнежевића", идејног творца пуча.
У случају да кнез одбије да потпише оставку, Радоје и Жика ће га стрељати. Већ су имали спремљен план.
    Кнез Павле је потписао акт своје оставке. Намесници Перовић и Станковић, такође. Одвезли су га у Бели двор, где су га чекали малолетни краљ Петар, кнегиња Олга и деца.
    Тог јутра краљ Петар је проглашен пунолетним, а његову прокламацију народу преко Радио Београда је прочитао поручник бојног брода Јаков Јововић, који је одлично умео да имитира глас младог краља.
    Имали су четири сата да се спреме за полазак. Са Симовићем је кнез имао разговор од једног сата. Послуга је ужурбано уносила ствари у аутомобиле.
   Око једанаест увече, пред полазак, кнез Павле и његови су се опростили од краља Петра. Сви су плакали. Краљ је загрлио стрица и дуго су се гледали кроз сузе.
Кнез се ни са ким није руковао. Поздравио је војничким поздравом и изашао из Белог двора.
Пре него што ће са станице у Топчидеру специјални воз кренути према грчкој граници, кнеза су желела да поздраве два Енглеза: амбасадор Роналд Кембел и Иднов емисар Теренс Шоун. Донели су поклоне за децу. Кнез је то схватио као знак посебне британске бриге за њега. Али се горко варао: у том истом тренутку у британској амбасади одвијало се славље уз много шампањца. Особље је прослављало успешан пуч.

    ЕНГЛЕСКИ радио је лансирао вест да је кнез побегао у Немачку.
Черчил је већ објавио народу Британије: "Југославија је нашла своју душу!" Касније, у својој књизи "Велики савез" записао је: "Улице Београда биле су препуне Срба који су скандирали: 'Боље рат него пакт, боље гроб него роб’. На трговима је народ играо, свуда су се вијориле енглеске и француске заставе, а српска национална химна орила се са дивљим пркосом у беспомоћном мноштву. На дан 28. марта млади краљ, који је спуштајући се преко олука успео да побегне од регентског туторства, присуствовао је служби Божијој у Саборној цркви усред одушевљених акламација. Немачки посланик јавно је вређан, а гомила је пљувала његов аутомобил. Овај подухват војске изазвао је навалу националне виталности. Народ, парализован у акцији, са слабом владом и лошим вођством, осећајући се дуго спутаним, нагло је усмерио свој несмотрени херојски пркос против тиранина и освајача у тренутку његове највеће моћи."
    Млади краљ Петар (кога је само Черчил, у својој визији, видео како силази низ олук) је мандат за образовање нове владе поверио генералу Душану Симовићу.
    Истог, 27. марта, чим је примио вест о пучу у Београду, Хитлер је (пред Кајтелом, Јодлом, Герингом, Халдером, Браухичом, Хојзингером, Ринтеленом и Рибентропом) саопштио своју намеру да нападне Југославију. Дао је Директиву бр. 25: "Војна побуна у Југославији изменила је политичку ситуацију на Балкану. Југославија, чак и ако у почетку буде давала изјаве лојалности, мора бити сматрана непријатељем и мора бити побеђена што је брже могуће."

    Скоро у исто то време, у Београду је нови министар иностраних послова Момчило Нинчић покушавао да немачком амбасадору објасни став владе: нова влада генерала Симовића намерава да води политику кнеза Павла и то без икакве измене!
    Гебелсова пропаганда против Југославије започела је одмах.
"Ми нећемо дозволити да нас вређају те групе плаћене битанским новцем", био је коментар Министарства иностраних послова Трећег рајха.
    Италијанска реакција је била нешто блажа. Фашистичка штампа је изражавала "збуњеност" и наду да ће "кад трезвеније размисле, Југословени схватити ситуацију и неће починити самоубиство". Мусолини је позвао потпредседника владе Слободана Јовановића у Рим на разговоре о политици нове владе према Осовини. Хитлер је бомбардовао Београд, дана кад је професор Јовановић требало да отпутује у Рим.

    СОВЈЕТСКИ Савез је у прво време заузео загонетан став према новој влади, а совјетска штампа је била врло уздржана према догађањима у Београду. И поред тога што је у ноћи пред бомбардовање Београда, 6. априла, био у Кремљу потписан Споразум о узајамној помоћи, Совјети нису одмах честитали Симовићу.
    У својој заповести Вермархту, Хитлер је рекао: "Од јутрос је немачки народ у рату са сплеткарошком београдском владом. Оружје ћемо положити тек кад та разбојничка банда буде коначно уклоњена и кад последњи Британац напусти овај део европског континента."
У Вашингтону је 27. марта у амбасаду стигла огромна количина цвећа које је одмах послато болницама. Поред стотине телеграма подршке и телефонских позива, мнгогобројне особе су долазиле да лично изразе дивљење српској храбрости. Рузвелт је са крстарења по Карибима упутио краљу Петру телеграм у којем изражава "искрене жеље за здравље и добробит Вашег величанства и за слободу и независност Југославије".
    Неколико дана касније, 3. априла, Рузвелт је у Белој кући примио југословенског амбасадора Константина Фотића и на крају срдачног разговора рекао: "Зар не мислите да би за вас Србе било много боље да опет постанете хомогена држава тако што ћете се одвојити од својих западних делова? Поново бисте били јаки и не бисте трошили снагу на оне бесконачне унутрашње проблеме и расправе."
    После бомбардовања Београда, Рузвелт је краљу Петру упутио нови телеграм:
    "Сједињене Државе су дубоко потресене ничим изазваном и немилосрдном агресијом на народ Југославије. Влада и народ Сједињених Држава с дивљењем прате храбру самоодбрану народа Југославије, која представља најсветлији пример њиховог традиционалног јунаштва."
    “Самоодбрана” југословенске војске “пунолетног” краља Петра Другог трајала је свега дванаест дана. У јужној Србији Немцима се предало 40.000 војника и одмах су пали Скопље и Битољ, док је у свим јединицама у којима је било Хрвата дошло до издаја, дезертирања, убијања старешина српске националности.
   Комунисти су се својски потрудили да допринесу деморалисању војске: растурали су летке у којима су људе позивали на "побуну против српских шовиниста који су земљу увукли у рат за одбрану британског империјализма и интернационалног капитализма". Сви Хрвати официри пожурили су у Загреб да би ступили у службу Независне државе Хрватске која је проглашена 10. априла. Следећег, 11. априла, Загреб је радосно и свечано дочекао Немце. Терориста Анте Павелић проглашен је за усташког поглавника.

КАКО БЕЗ БОГА?

"КАД би дошао на ред да регент говори о тешким проблемима, посматрао их је увек полазивши са религијског становишта, а безбожност Трећег рајха је било оно што га је највише бринуло, пре свега у погледу будућности Немачке, а са њом и нове Европе: 'Како се могу надати успеху без Бога?', рекао ми је потиштено на крају једног таквог разговора."
(Дневник госпође Елц, необјављен, лични архив кнегиње Јелисавете Карађорђевић)

IX

Жртва енглеске браће

ПО сопственој жељи, 1913. године, кнез Павле је започео класичне студије на Оксфорду, које је морао да прекине када је Аустроугарска објавила рат Србији, крајем јула 1914. Вратио се 1918. у Оксфорд како би окончао своје студирање магистрира историју уметности.  Касније, кнезу Павлу ће бити додељена диплома почасног доктора Универзитета у Оксфорду. Још као студент, постао је добар пријатељ потоњег краља Џорџа Шестог, био миљеник краља Џорџа V и војвоткиње од Јорка, потом краљице Елизабете. Увек када би боравио у Енглеској, кнез Павле је становао у Бакингемској палати.
Највише британско одликовање витешког реда, орден подвезице (основано 1348. године), из руку краља Џорџа VI, кнез Павле је примио 19. јула 1939. Исте вечери, краљ и краљица су у част српског кнеза приредили пријем за 900 званица у Бакингемској палати. Кнез је тог дана ручао у Даунинг стриту са председником владе. Пред личностима које су представљале сам државни врх (виконт Рансиман, виконт Халифакс, лорд Четфилд, сер Томас Ајскип, сер Кингсли Вуд, генерал виконт Горт, адмирал сер Дадли Паунд...) кнез је описао своју посету Хитлеру и јасно пренео шта Хитлер мисли о Британцима. Чемберлену је рекао да је сигуран да су руско-немачки разговори у току, али Чемберлен се на то није ни осврнуо.

КНЕЗ Павле је волео Енглеску, највише ценио енглески начин живота, имао најбоље пријатеље у Енглеској (на пример, свог пашенога војводу од Кента - мужа Олгине сестре Марине), а каква је осећања гајио према Енглеској најбоље илуструју извештаји британског амбасадора Кембела. На пример, у јуну 1940, амбасадор извештава своје министарство да је кнез Павле "свим срцем за победу Британије у рату са силама Осовине", али да сматра да би улазак Југославије у рат против сила био раван "самоубиству". Амбасадор је пренео и кнежеву оцену да "Југославија не би могла да пружи отпор дуже од 14 дана и да би у рату против Немачке и Италије изгубила два милиона људи".
Енглески двор, енглеска аристократија, њихов начин мишљења и општења, били су за кнеза Павла узор. Осим тога, покровитељство британске круне је онда, а и данас, био доказ политичке коректности и престижа. Није, дакле, чудно што је кнез Павле забранио југословенској обавештајној служби надзор над Британцима који се налазе на дужности у Краљевини. Није чудно, али се показало као велика неопрезност.
У свом телеграму британском посланику од 24. марта, Ентони Идн је ставио тачку на регентство, рекавши да се од кнеза Павла који "показује безнадежни смисао нереалности" више нема шта очекивати и да се посланик овлашћује да предузме све мере у циљу промене југословенске владе, чак и државним ударом!
Штавише, Идн је 27. марта издао директиву која се односила на третман који заслужује "ова бедна и издајничка креатура" (кнез Павле), а то је "строгост". И још додао: "Јавно мишљење неће никад веровати у било какву другу верзију сем ове".

И ЗАПОЧЕЛА је кампања, сатанизација кнеза Павла. Нешто касније, Идн је заповедио својим дипломатама у Грчкој: "Што се брже Пејси интернира и склони с пута - тим боље!"
Кнез никако није могао да схвати да га је одбацила Енглеска, земља коју је усвојио као своју рођену. Тек 18. августа 1941. из Кеније, упутио је одговор на писмо свог пашенога војводе од Кента. Из Збирке на Колумбија универзитету, ово писмо вреди да буде наведено:
"Твоје писмо од 1. јула први је зрак сунца од марта. Речи не могу исказати шта смо обоје осећали или колико смо захвални за твоје непоколебљиво пријатељство и разумевање.
Нећу чак ни покушати да опишем кроз шта смо све прошли ових последњих месеци, нити наше душевне патње што нас нису разумели и што су нас преко ноћи прогласили непријатељима! Ти, који ме познајеш, схватићеш шта за мене значи то што ме сматрају непријатељем Енглеске. Читав мој живот и читава моја политичка активност су ту да посведоче да то није тачно. Али, чути од тебе да људи почињу да сазнавају истину - прави је мелем за моју рањену душу. Још једном ти од срца хвала.

ОПРОСТИЋЕШ за моју искреност, ако ти кажем да према нама поступају строго - без сумње на захтев и подстицај Симовића; нарочито ми је тешко због жене и троје деце; али, дозволи да додам да никада ништа неће умањити нашу љубав за твоју драгу земљу, нити променити наша осећања. Ми живимо само за онај дан када ћемо моћи да угледамо беле клифове енглеске обале и све вас. Знам да је тај тренутак јако далеко и да је лудост уопште и говорити сада тако нешто. Да би се схватило шта се догодило, морају се знати унутрашњи мотиви, такозване, београдске револуције. Ово је сад само за твоје уши. Један од главних елемената у свему била је жеља малог броја (заиста малог) амбициозних људи у војсци да овладају Петром и преко њега преузму власт над земљом. По сваку цену је мене зато требало одвојити од детета, како оно не би пало 'под мој утицај'. Ово је заиста апсурдно, слажем се, али је мали број људи (сигуран сам да три четвртине југословенске владе не зна ништа о овоме нити како с нама поступају) уопште био свестан колико сам ја мрзео посао (ти си то знао) и да је последња ствар коју сам желео - да се, опет икада, бакћем с југословенском политиком! Једва сам чекао да Петар постане пунолетан и да се ослободим тог псећег живота, а био сам и на крају физичке снаге кад су почели да се одвијају мартовски догађаји. За своју земљу учинио сам што сам најбоље могао током тих седам најсудбоноснијих и најтежих година светске историје. И читаво то време ишао сам раме уз раме с твојом земљом - све до последњег минута, а тада нисам могао да радим другачије због унутрашњих компликација, док сам своје напоре усмеравао против цепања моје земље пошто су Хрвати и Словенци инсистирали да се пакт потпише, а с тим су се сложили и први министар и шеф генералштаба. Кратак и катастрофалан ратни поход до кога је дошло, доказао је да је земља била неспособна да пружи отпор и да њен велики део није желео да се бори.

Дирнут сам твојим речима о Петру. Био је као наше дете - благословен био”.

ПРЕПИСКА С КРАЉЕМ

      КАКО су Енглези доживљавали кнеза Павла најбоље се види из трију писама краља Џорџа Шестог, упућених у три различита периода.
     У личној збирци кнеза Павла налази се писмо енглеског краља, од 3. јула 1940, у којем га ословљава, хвали за политику коју спроводи у својој земљи.
     ”Иако је срећом твоја земља и даље у миру, улазак Италије у рат мора да појача твоје проблеме као чувара безбедности твоје земље. Италијански напад је сад директно против моје Империје, али њихова ратоборност већ изазива тренутне одлуке за Југославију и, убеђен сам, тебе лично.
     Овде у Енглеској, сви се дивимо вештини и предвиђањима која си показао у вођењу своје земље и убеђени смо да ћеш снажно сачувати ту политику неутралности коју си изабрао.”
     Следеће године, у часу када је истицао немачки рок - поноћ 23. март - енглески краљ поново се обраћа Павлу:
     ”Југославија много дугује твојој инспирацији и постојаном лидерству, наше земље деле многе заједничке идеале и ми смо тако блиски лични пријатељи већ толико дуго, да се осећам сигурним да можемо да рачунамо на тебе да донесеш праву одлуку. Потпуно сам убеђен да како интереси твоје земље тако и твог старатељства захтевају да се никакав споразум уопште не потпише с Немцима у чију реч никада, а најмање сада, не треба веровати. Рачунамо на тебе”.
     Краљ Џорџ Шести, Павлу се обратио још само једном, 19. децембра 1942, као британском заточенику у Кенији.
     ”Драги мој Павле,
     Само неколико редова да ти кажем како смо ти захвални што си пустио Олгу да дође овамо и буде с Марином (њена сестра и супруга војводе од Кента) у њеној великој жалости (војвода је погинуо у хидроавиону). Нажалост, знам како ти страшно недостаје. Верујем да ће ускоро опет бити с тобом. Ако желиш, молим те пошаљи ми објашњење шта се све десило с тобом, за моју приватну информацију. Воле те Елизабета и твој Берти”.

X

Енглеска у кући

     БРИТАНСКА амбасада у Београду. Двадесет седми је март 1941. године. Телеграм потписује Черчилов специјални обавештајац Џорџ Тејлор:
     ”А. Пуч извршен под неспорним вођством Симовића и његовог помагача Мирковића и извесног броја официра. Генерали нису били укључени у заверу. Пуч су извели капетани, мајори и потпуковници.
     Б. Трифуновић нас је обавестио о завери, али смо морали чврсто да му обећамо да ћемо о томе ћутати. Обећао је да ће нас обавестити 12 часова пре планираног пуча да бисмо могли да вам пошаљемо ту информацију. Међутим, пуч је нешто раније извршен јер је кнез Павле синоћ отишао у Љубљану.
     Ц. У привремену владу ушла су два генерала: Симовић као председник и Илић као министар војске и вође Земљорадничке, Радикалске, Демократске и Националне странке. Са њима смо у најтешњем контакту. Словеначки и хрватски министри замољени су да, засада, остану у Влади.
     Д. Тупањанин није ушао у владу, али је као представнике Земљорадничке странке именовао Гавриловића, Чубриловића и Даковића.
     Е. Мастерсон је изванредно обавио посао и заслужује највећу могућу похвалу. Похвалу заслужује и Бенет који је открио Трифуновића. Исто тако, желео бих да нагласим да треба да похвалимо Ханау који је имао Тупањанина као главног адута.”

     КНЕЗУ Павлу “Енглеска је била у кући” и више него што је мислио, када је неколико недеља пред пуч рекао Олги при доласку Теренса Шоуна: ”Тако је лепо разговарати с њим. Доноси нам Енглеску у кућу”. Енглези су, очигледно, већ били ту, и нимало добронамерни. Као, уосталом, и многи други укућани.
     Јер, као што сазнајемо у телеграму Џорџа Тејлора, специјалног агента којег је лично Черчил крајем 1940. послао у Београд да организује рад СОЕ, пуч су уз директан линк до Лондона водила двојица првака великих српских странака: Миша Трифуновић, радикал и Милош Тупањанин, из Земљорадничке странке.
     Дан после изведеног пуча идејном творцу “југословеског спасавања душе” Винстону Черчилу јавио се и шеф операција СОЕ у Југославији Хју Далтон:
     ”Јануара ове године одлучио сам да пошаљем мајора Џона Тејлора на Балкан који веома добро познаје. Ево Тејлорових инструкција по редоследу важности:
     1. Преврнути небо и земљу да наши пријатељи у југословенском генералштабу спроведу у дело план о блокади Дунава;
     2. Довршити припреме око побуне у Румунији;
     3. Организовати групе за саботажу у Бугарској, Југославији, Грчкој и Албанији, које би биле спремне да ступе у дејство у случају да њихова земља буде окупирана;
     4. Наставити већ добро уходани рад у Југославији на подстицању југословенских опозиционих странака да на Владу врше притисак у корист наше земље.
     Од свих горњих инструкција она број 4. за нас је најинтеренсантнија. Од како сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од шеснаест милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру протввредност за уложени новац!

     ЗАХВАЉУЈУЋИ овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе с главним Југословенима расположеним против Сила осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Трифуновић из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да пружи отпор.
У ствари, из трећег прилога, ће вам бити јасно да је пуч, у великој мери, Трифуновићево дело, а да је стварну подршку изван старе владе пружила Српска земљорадничка странка - главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку. Поносим се резултатима које, у великој мери, сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових главних помагача - поручника Мастаресона и Бенета”.
Шеф СОЕ се, затим, правда Черчилу како новац још није дао резултате у Румунији и Бугарској, па се враћа и на највећи грех дојучерашњег пријатеља на двору:

“Сећате се и да ваш апел кнезу Павлу за минирање стене у Ђердапу није уродио плодом због неодлучности тог љигавца. Значи план у вези с Ђердапом не може да се оствари на време захваљујући кнезу Павлу. Тај план ће ипак моћи ускоро да се оствари. Тако је бар речено Тејлору у југословенском генералштабу. Пуч је био успешан. Надајмо се да ће и крајњи ударац бити исти”.
Из Тејлоровог телеграма, упућеног 26. марта, пак, видимо да се спремају још агресивније акције по Србији.
“Треба да и даље да радимо на припремању пуча. Биће потребно још времена посебно јер наши пријатељи не могу тако брзо да опипају пулс код генерала како би обезбедили одређени степен војне подршке. Као другу линију акције преко Тупањанина и Трифуновића настојимо да припремимо демолирање виталних комуникација, блокаду Дунава, рушење железничког моста код Марибора, рушење моста преко Саве код Београда, демолирање железничке пруге Ниш-Цариброд и рушење моста код Велеса”.

НАЈТРАГИЧНИЈЕ је, ипак, што је све ово, укључујући и планове за терористичке акције по земљи, њен председник владе Драгиша Цветковић сазнао девет година касније, и то после мемоара Винстона Черчила.
У писму Павлу 4. фебруара 1950. Цветковић тражи хитну акцију:
“Ваше Краљевско височанство,
Свакако сте већ читали Черчилове мемоаре ("Фигаро" 2. и 3. фебруар) и видели како је у нашем случају врло опрезно наступио, избегавајући да говори о свим оним деликатним моментима, који оправдавају наш поступак. Али, то не значи да треба да ћутимо. Сви наши пријатељи саветују ми да дам детаљан одговор и попуним ону празнину, која оправдава у потпуности наш став, а преко које је Черчил ћутке прешао.
У мемоарима има и неистина, на пример, да смо Немцима дозволили употребу железница, а да је краљ Петар, сутрадан после пуча побегао из Двора преко крова и присајединио се пучистима. Симпатичан је пасус који говори о посети Донована и алузија на ову посету. Када се то доведе у везу с телеграмом, који је упутио Кембел после потписа пакта онда је пуч потпуно објашњен. Ја сам лично задовољан његовим излагањем јер се јасно види да у нашем питању није савесно поступио...”

МИ СМО КУПИЛИ РЕВОЛУЦИЈУ

У АРХИВУ кнеза Павла налазе се многа писма сер Сесила Перота, васпитача краља Петра Другог, који је 12. јануара 1977. године одржао предавање на тему: "Залазак једне династије" (Карађорђевића). Сер Перот је казао:
„Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог универзитета у Кембриџу. Ту у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних наставника изјавило је: "Нису Југословени извршили пуч, него ми". Упитао сам ко су "ми"? Одговор је гласио: "Ми, СОЕ, или британска тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање.
Краљ Петар уопште није имао никаквог учешћа у пучу, нити је био консултован. Прокламација коју је наводно читао краљ на радију, потпуно је лажна. Краљ исту није видео, нити потписао, нити одобрио. Прокламацију је прочитао један официр имитирајући краљев глас..."
     Ову тезу касније је потврдио и пуковник Донован, специјални изасланик председника САД и боравио је у Београду уочи пуча. Он је изјавио: "Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили..."
     Кнез Павле је био упознат са овим активностима британске обавештајне службе у Југославији. Министру спољних послова Халифаксу је поручио да се све те акције за њега "крајње неодговорне".
     Почетком 1940. године, британски обавештајци су, и поред свега, у Београду основали телеграфску агенцију "Британова", чији је задатак био да шири добро расположење према Британији и њеним савезницима.
     Агенти секције Д исплаћивали су поједине новинске издаваче. Тако је београдски вечерњи лист "Правда" добијао 150.000 динара. Од средине 1940. године, британски агенти су Земљорадничкој странци исплаћивали 5.000 фунти стерлинга месечно. Самосталној демократској странци Светозара Прибићевића, такође, исплаћиване су значајне суме, а члан ове странке Срђан Будисављевић је био члан владе.
     Британски новац је даван и разним патриотским удружењима у Београду, на пример, Удружењу старих ратника. Сељачка странка Драгољуба Јовановића такође је била на платном списку, а два енглеска извора спомињу да су фунте на рачуну Српског културног клуба Слободана Јовановића и Драгише Васића.

XI

Пријатељ маршала Геринга

У АРХИВСКОЈ збирци кнеза Павла са Колумбија универзитета налази се и писмо пуковника Душана Радовића од 11. августа 1954. године, упућено из Јоханесбурга. Извињавајући се кнезу што га узнемирава док је у жалости после губитка младог сина Николе, пуковник Радовић између осталог каже:
„Кад сам по предлогу ђен. Симовића пензионисан 1938. г., упутио сам Вам једно писмо и изложио гледања и намере тога фаталног човека, који је већ тада стварао око себе круг оданих му сателита и достављача за личне циљеве и коначно и за његов државни удар.
Краљевском сенатору Богавцу из Краљева предао сам меморандум за председника Кр. владе г. М. Стојадиновића изложивши му стање нашег ваздухопловства и неспособност за ма какву ратну акцију. У то време био сам командант ваздухопловне бригаде и управник Ваздухопловно-техничког завода. Ако су моје представке биле уручене Њ. кр. височанству и председнику Владе, извесно је да су догађаји онемогућили да будем и лично примљен.
     Убеђен сам да ђен. Симовић и данас чини услуге Титовом режиму. По повратку у Југославију 1945, син му је одмах примљен у Министарство спољних послова, брат лекар произведен у чин Титовог пуковника лечио је већином истакнуте комунисте и био одликован, а после оставке М. Грола, он сам нудио се Титу да уђе у владу као потпредседник и представник свих српских странака. Тито је продужио да га игнорише и поред врло велике услуге коју му је учинио у фебруару 1944, позвавши преко Би-Би-Сија из Лондона све националне снаге да се придруже Титу.”
     "Српски културни клуб" је био чедо Слободана Јовановића и оснивачки скуп одржан је у просторијама Српске књижевне задруге. Васа Чубриловић је припадао језгру ове организације и изнео је закључак да је платформа "Српског културног клуба" била кидање са југословенском државном концепцијом и проглашавање српске политике вођене последњих сто година за погрешну. Чубриловићу је било добро познато да је Слободан Јовановић био у сталном контакту са генералом Душаном Симовићем и отуда је заиста чудна изјава Слободана Јовановића да он о пучу "није имао ни појма"...

      ГЕНЕРАЛ Симовић је био убеђен да пуч неће увести земљу у рат, а слично је мислио и генерал Мирковић који је према поузданим сведочењима био "велики германофил, лични пријатељ маршала Геринга, чију је фотографију са посветом, држао на почасном месту у својој канцеларији".
     Своја мишљења о 27. марту изнели су касније скоро сви учесници. Ј. Б. Хоптнер је у своме раду (написаном после консултовања архива кнеза Павла на Колумбија универзитету) запазио мишљење Влатка Мачека, који је пуч оценио као "чисто српску ствар", организовану пре свега ради свргавања кнеза Павла с власти и то зато што је он био "исувише наклоњен Хрватима".
     Мачекова оцена личила је на оно што је о 27. марту записао у свој дневник загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Он је разумео 27. март као "државни удар великосрба", који је Хрвате довео у "грозан" положај, будући да се они од великосрба немају надати "ничему добру". Степинац је, такође, имао коментар и на поруку патријарха српског Гаврила, упућену преко Радио Београда. Патријарх је поздравио државни удар и подсетио да се српски народ још једном у својој историји приволео царству небеском, то јест царству Божјем.
     "Тако вели г. Гаврило", пише Степинац. "Међутим, сва досадашња акта говоре о нечему другом, неголи о царству небеском са стране православне цркве. (...) Дознао сам да ни Мачек није имао појма о државном удару, него је сазнао за њега преко радија. Из целог овог чина опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу. Дух бизантинизма је нешто тако грозно да је свемогући, а свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи."

     У ВЕЛИКОМ броју текстова и покушаја писања историје пуча од 27. марта 1941. године, пажњу привлачи мишљење једног учесника, Слободана Јовановића, о свом колеги пучисти генералу Бори Мирковићу. Мирковић је 1942. био смењен (после смењивања Симовића), али је одбио да у Каиру преда дужност потпуковнику Лозићу не признајући владу на чијем је челу стајао нови премијер - Слободан Јовановић, који је, у својим "Записима" рекао:

     "Мирковић је био у тесној вези са агентима британских тајних служби и од њих је подстицан и охрабриван. Та веза Мирковића и Енглеза била је многима непозната све до Каирске афере. Тек онда кад се не само Енглеска команда на Средњем истоку, него и енглеска дипломатија, стала живо интересовати за Мирковићеву судбину, нама су се стале отварати очи... Хватајући се у коштац са Мирковићем, ми смо од једног тренутка осетили да се не боримо само с једним нашим генералом, него са целом енглеском тајном службом, која је сматрала за дужност да брани једног свог човека."

     ДАНАС више није спорна умешаност Слободана Јовановића у пуч. Он сам је небројено пута покушао да дезинформише своје саговорнике и тврдио је да је за преврат сазнао тек када је све било завршено и да га је "професор Радоје Кнежевић наговорио да уђе у владу генерала Симовића". Професор Мирко Косић је оставио запис да је преко Јовановића о пучу био обавештен члан владе Цветковић - Мачек - Михаило Константиновић и да је управо Јовановић саветовао Константиновићу да повуче своју оставку и обавештава га о томе шта Павле и Цветковић предузимају по питању реда у земљи после приступања пакту Сила осовине.
     Практично, сви учесници у пучу су се завадили и ретко да су, после катастрофе лондонских пучистичких влада, један о другом имали шта лепо да кажу. Мирковић се посвађао са Симовићем, коме је одрицао водећу улогу. Симовић је Мирковићу одрицао вођство, Слободан Јовановић је Мирковића мрзео, Симовића ниподаштавао, Симовић презирао Јовановића, а Мирковић је Слободана отворено вређао... Слободан Јовановић је патријарху Гаврилу хвалио браћу Кнежевић, а патријарх је од професора Кнежевића дознао да је "кнез Павле постао неподношљив узурпирањем све власти у земљи и својим понашањем као неки велики газда, чије се заповести морају извршавати". Уистину, Радоје Кнежевић није могао да опрости кнезу Павлу што га је сменио са положаја наставника француског језика младом краљу Петру.

ПОЛИТИКА РАТА

ДО 15. фебруара Драгиша Цветковић већ је спремио одговор Черчилу који ће објавити у "Фигароу", у којем се види и да међу срушеном владом влада нетрпељивост:
“Сада сам коначно утврдио дефинитиван текст и сутра ћу га предати 'Фигароу'. Узео сам у обзир све ваше примедбе: скратио сам га за трећину, ублажио извесне пасусе и она места о Доновану сам поменуо у другој, блажој форми.
Господина Стакића нисам упознао с мојим одговором из више разлога, те према томе њему се нисам ни обраћао. Њега сам видео овде, али право да Вам кажем, веза с тим човеком из много разлога није ми симпатична. Прво, што га Ћано третира као свог агента, кога је Антић послао по налогу Двора, како то Ћано каже.
Од Вас, међутим, знам, да он није од Вас био опуномоћен за разговор с Италијанима, као што ни Грегорић није био опуномоћен да разговара с Немцима. Стакић, са своје стране, још и данас тврди да је имао одобрење од Антића. Даље, изврће чињенице и стално тврди и прича наоколо да је он могао да регулише с Италијанима да не потписујемо Пакт. Даље, непрекидно тврди да смо ми криви за пуч јер смо водили политику рата, а направили пакт, који није био у складу с ратном психозом, коју смо ми, влада и њени пропагандни органи стварали. Стакић је поред тога велики материјалиста и склон свим новчаним аферама. Он у емиграцији ужива врло рђав глас, и свака наша веза с њим може само да нам шкоди. Где год стигне прича једним тоном којим жели да прикаже нарочиту интимност с вама, а ужасно грди краља и стално понавља: 'Штета што кнез Павле није наш краљ, ми њега треба да истакнемо', што може само да шкоди Вашем угледу у емиграцији. Даље прича да ће ускоро да изда књигу с документима које сте му ви дали. Дакле, све ово говори Ваше краљевско височанство да у односима с овим човеком треба бити врло опрезан јер је његова прошлост пуна хохштаплераја који га стављају у ред оних наших опасних и деструктивних људи.”

XII

Бели руски кнез!

     ОРГАНИЗАТОР и извршилац пуча генерал Боривоје Мирковић своју улогу објашњава Драгиши Цветковићу у писму датираном 18. априла 1948.
     „Драги Драгиша, пријатељу и рођаче!
     Предугачко би трајало да ти овим путем дајем детаљнија разјашњења о свим догађајима и њиховим консенквенцама, овим путем кажем, немогуће ми је, јер је сувише дугачко трајала моја одисеја. Ипак ћу покушати у најкраћим потезима. Није зло 'каирска' афера, већ 'лондонска', јер су је из Лондона провоцирала фатална браћа Кнежевићи, који беху већ чврсто зајашили круну и метузалемску владу. Један, као министар двора, распућинском снагом вођаше младост краљеву, а други, мајор, у својству шефа Војног кабинета при председништву, истом снагом, заулареног и ушкопљеног Слободана, водио је попут ординарног православног сивоње.
     "И тако владаше, али суверено, два болесна брата и тако дођосмо у ове дане...
     "Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима, да дођем до тебе, и у пријатељству, које је већ владало међу нама, потражимо заједнички излаз из створене ситуације. И поколебам се у последњем моменту, кад сам се већ био спремио да тражим пријем и састанак с тобом.
     "Све је ово била историјска нужда, и као да је све с неба долазило, а ради грехова почињених на свима странама државног и друштвеног живота, дошла је и казна.(...) а што се све пак онако деси, како ти напред рекох: Божја промисао."

     ПОШТО је изневерио своју официрску заклетву, генерал Мирковић је побегао из земље и заједно са осталим пучистима докопао се Лондона. За издају добио је од Енглеза генералску пензију и мада је себе сматрао за Божјег изасланика, није свој живот завршио као калуђер.
     Припремајући пуч, британски агенти су у Београду имали контакт са многим личностима. Посебно с првацима Земљорадничке странке, чијег су шефа Милана Гавриловића сматрали за "сто одсто енглеског човека". Пред свој полазак у Москву, као амбасадора Краљевине Југославије, Милан Гавриловић је од британског агента СОЕ (официјелно заменика за штампу) Џулијана Емерија тражио да влада Енглеске помогне његовој странци.
     Главна веза британских агената са Земљорадничком странком био је Милош Тупањанин, заменик председника Гавриловића. Тупањанина су Британци сматрали за "енглеског човека" и поузданог информатора. И тако је Земљорадничка странка почела да прима "субвенције" - месечно пет хиљада фунти! Од новембра 1940, Британци су почели да наоружавају Земљорадничку странку машинским пушкама и револверима. Део оружја је био сакривен у кући Милана Гавриловића, други део у згради где се налазио Главни одбор Земљорадничке странке, а трећи је био закопан у дворишту и врту британске амбасаде (немачка окупациона полиција је откопала ове залихе 6. септембра 1941).
     Кнеза Павла хтео је да обори и Јован Ђоновић (1940. г. био посланик Краљевине Југославије у Албанији). Ђоновић је сарађивао са британским агентима по питању устанка у земљи. У овој, Ђоновићевој, завереничкој групи налазило се неколико функционера Земљорадничке странке и један челник Народне одбране - Илија Трифуновић-Бирчанин. Већ средином 1940. године, Ђоновић је кнеза Павла пањкао агенту СОЕ Џулијану Емерију називајући кнеза Павла "белим руским кнезом" који је "несвесно већ постао немачки човек". Ђоновић је Британцима предлагао да се истовремено у Бугарској и Југославији изведе преврат и одмах створи "бугарско-југословенска федерација".

     ПРОТИВНИЦИ кнеза Павла су још 1938. године оформили тајно удружење које су назвали "Конспирација". Најпознатији чланови овог превратничког удружења су били: Слободан Јовановић, Драгослав Страњаковић, Драгиша Васић, Живојин Балугџић... сви већ чланови "Српског културног клуба". "Конспирација" је била организована по угледу на "Црну руку", у групе по пет официра. Организатори су била два "црнорукца" Антоније Антић и Велимир Вемић.

У војсци је било више петорки којима су на челу били мајор Живан Кнежевић, потпуковник Милош Банковић, мајори Светислав Вохоска, Данило Зобеница и Властимир Рожђаловски, капетан Вељко Гостиљац, и потпоручник Никола Станисављевић. Од свих шефова петорки једино је Срба Попов, зет Драгише Васића, био позиван на седнице Главног одбора "Конспирације". Генерали Симовић и Мирковић су били у мрежи "Конспирације" - нове "Црне руке" под шеширом "Српског културног клуба".
     У заверу против кнеза Павла били су уплетени многобројни истакнути политичари и јавни радници, али и професори београдског Универзитета. Осим Слободана Јовановића, завереници су били професори Божидар - Божа Марковић и Мирко Косић. Од бивших министара: Милан Грол, Миша Трифуновић, Крста Милетић, Петар Живковић и Богољуб Јевтић. Занимљиво, Јевтић је био онај премијер који је измислио последње речи краља Александра у Марсељу: "Чувајте ми Југославију." Одмах пошто га је кнез Павле сменио и заменио Стојадиновићем, Јевтић је пришао завереничкој групи Николе Узуновића (после убиства краља, Узуновића је кнез Павле заменио Јевтићем) која се ројила око краљице Марије и пунила јој главу "узурпацијом њених права", активно сплеткарећи против кнеза Павла. Богољуб Јевтић је, тако, не могавши кнезу да опрости што га је сменио, дочекао својих пет минута и напокон у Симовићевој влади добио ресор транспорта.
     Генерал Симовић се пред пуч састајао са људима из "Српског културног клуба" и преко њих са великодостојницима СПЦ. Видео се са патријархом Гаврилом и владикама Николајем (Велимировићем) и Иринејем (Ђорђевићем). Од патријарха је Симовић тражио да му омогући везу са Димитријем Љотићем вођом "Збора". Преко Драгише Васића, који је "радио за Русе", Симовић је успоставио везу са совјетским амбасадором у Београду Плотњиковим.

     У ПРИПРЕМАМА за пуч активну улогу су играла и браћа Поповић. Пуковник Угљеша је био шеф војне обавештајне службе, а пуковник Жарко војни аташе Југославије у Москви. Њихов брат Сава је био совјетски агент и ликовни критичар "Политике". Сава је имао надимке Глиста и Анархиста, а био је и сликар не без талента. Он је своја два брата пуковника довео у везу са још једном чувеном "зверком" Мустафом - Мујком Голубићем.
     На овој листи завереника, видно место заузима Божин Симић (после рата Титов амбасадор у Анкари). Он је умро у Београду 24. фебруара 1966. у 85. години. У Првом светском рату је био командант батаљона, па онда пука и после 1917. године је био прогањан као "црнорукац". Двадесет година се није враћао у Југославију, а онда је илегално прешао границу, био ухапшен и спроведен у Пожаревац на издржавање казне од 15 година, коју му је био изрекао суд у Солуну. Његова сестра Зора Поповић је молила Стојадиновића да јој брата пусте и - било како било, Божин Симић се нашао на слободи. Симић је био искрени обожавалац Лењина и совјетског амбасадора Плотњикова је обучавао у конспиративном начину играња санса. Био је у дослуху са Симовићем и вече уочи пуча га је известио о "совјетском расположењу да закључе споразум са Југославијом". Симовић га је, по доласку на власт, послао у Москву и Симић је тамо био један од потписника споразума са

СССР- ом. У Лондону је био амбасадор пучистичких влада код Де Гола све док није поднео оставку јула 1943, да би се нешто касније прикључио Титу. Истакнути "црнорукац", брат Димитрија Туцовића, пуковник Владимир Туцовић је за Божина Симића рекао да је он прави "међународни хохштаплер".

БЛАНКО ПОМОЋ НЕМАЧКЕ

ДУГАЧАК је списак оних који су радили на обарању намесничког режима. Један од њих је и Димитрије Љотић. Он је желео да се Југославија прикључи Силама осовине и од агената службе сигурности Рајха тражио је немачку бланко помоћ. Хитлер није желео да се тиме бави па је целу ствар препустио Фон Рибентропу, а он је овакву могућност одбио јер је већ био у неофицијелним преговорима са Београдом. Рибентропов човек за везу је био Паул Шмид, а његов извор Данило Грегорич га је уверио да ће Југославија приступити Тројном пакту.

XIII

Импресивни импресиониста Димитрије В. Љотић

     Како би се добио што потпунији увид у стање духова пре и после 27. марта, као својеврсно сведочанство, ево и “Другог писма” које је Димитрије В. Љотић упутио 30. августа 1940. године кнезу Павлу. Писмо је први пут објављено у недељном листу “Наша Борба”, бр. 1, од 7. септембра 1941. године.

            Ваше Краљевско Височанство,

            Принуђен сам због развоја општих прилика да Вам се опет непосредно обратим.

            Молим да до краја прочитате ово писмо.

            Питање које постављам на почетку, и које морам да ставим и на крају, јесте следеће:

            Чиме дочекати сутрашњицу?

            Јер данас се ствари овако оцртавају:

I. СПОЉА

Чим се сврши с Румунијом, доћи ће на ред Грчка, а потом Југославија.

            Питање њено поставиће Италија, Бугарска и Мађарска (ова последња у најслабијој мери).

            По свој прилици то треба да буде у октобру месецу.

            Немачка свакако томе није рада. Али с једне стране обавезе према Италији и донекле Бугарској, а с друге стране слика наше слабости и расула не дају јој снагу да то питање отклони или одложи.

            Совјетија то очекује. Она добија у сваком случају, а највише ако због тога дође до рата на Балкану.

II. УНУТРА

                        А.) Немамо свог стила. Нисмо своји.

            А само оригинални имају право да постоје и снаге да се одрже. Губљење духиовног оригиналног лика знак је блиске пропасти.

            До јуче, отворени утицај масона, великих, а раслабљених демократија, међународног јеврејства и капитализма.

            Данас, под утицајем победа осовине, глумимо и претварамо се, “префарбавамо се” у “тоталитарце”, “корпоративце”, “антимасоне”.

            Вреди маскирати се кад маска и сакрива право лице и у истини нас приказује онаквим какве желимо да нас виде. Али то врло ретко успева, па и то обично за сасвим кратко време.

            Иначе неуспела маска је сува штета, велика срамота и понижење.

            Немци и Талијани презиру због тога ову владу и то не крију. То се може читати и у њиховој штампи, чијим новинарима после тога та иста влада даје одликовања.

                        Б.) Бољшевизирамо се на велико

            Није вредело ништа мени што сам куцао на Ваша врата и говорио Вам да не смете признати Совјетију.

            Г. Антић ми је рекао: “Па како су их толики други народи признали, па остали мирни?”

            Одговорио сам, видевши одмах да ми је он ту баш Вашу мисао саопштио: “Лако је другим народима. За њих Совјетија постаје безопасна кад се каже да је то Русија; за нас баш у томе лежи опасност.” Али све то није помогло. Тада ми је г. Антић рекао да се неће ступати у дипломатске односе. Примио сам то са скепсом. И имао сам право.

            Више сте Ви учинили за бољшевизирање Југославије, Височанство, него Јосип Стаљин. Данас свет лудује за “Русијом”. Држава му је дала пример. Признање које сте учинили схваћено је као признање Совјетије Русијом и признање свију заблуда комунистичких – истином, свију злочина – врлином.

            Ваши министри, штампа, највиши функционери ударају у намигивање “братској” Совјетској Русији. То је све бедно и глупо, али одатле грешни народ црпи уверење да је све то истина, и Стаљин је данас популарнији од Краља, или од самог руског Цара Александра Првог за време Карађорђа.

            Све то што Вам пишем, сушта је истина. Ако Вам то Ваши обавештајни органи не сервирају, смените их: значи да Вам нису верни.

            Али ми се не бољшевизирамо само идеолошки, бољшевизирамо се органски. Читави крајеви наше земље иду расулу, нераду, отмици, лењствовању, непоштењу – као зоља на мед.

            Ово долази због тога што је такав тон дат одозго нашем народном хору. Они који руководе тим хором дали су такав тон својим законима и уредбама, својим говорима, радом и понашањем. Не осећа народ јуначну, витешку, високо моралну атмосферу одозго.

            Напротив: што већи гмизавац, кукавица, неморал – то боља награда.

            Шта мислите, Ваше Височанство, кад би се награда на изложби стоке отпочела давати рђавим примерцима и сељак схватио да се то и тражи, зар би се трудио и мучио да гаји више боље примерке?

            Код нас се годинама на изложби људи, а специјално у несрећних Срба, тако радило. Годинама су се давале премије и велике златне медаље горим примерцима. Годинама смо били домаћини што гајимо крива стабла људска, а права нам сметају, њих сасецамо и обарамо.

            Годинама смо ми тражили, помагали, награђивали рђаве примерке и чисто се дичили што смо тако моћни да недостојне постављамо на положаје достојних.

            А то је довело до ове атмосфере, до овог тона нејуначког и невитешког, неисправног и прљавог, љигавог и гмизавог, а одатле до оног општег хода ка линији мањег отпора, до оног бољшевизирања органског нема много.

                        В.) Хрватско питање нас поједе.

            Хрватска иде својој самосталности. Мачек то не може зауставити. Ако хоће да се задржи, он мора хранити хидру која га је на власт и довела. И он то чини, лично и насупрот “споразуму”.

            А, ипак, то ништа не помаже: масе се окрећу од њега разочаране и одлазе Павелићу или Стаљину.

            А Ви, Ваше Краљевско Височанство, не видећи то, и одржавајући “споразум” и Мачека, и неосетно власт предајете у руке Мачеку.

            И тако Мачек је главни фактор, а не Круна, јер Круна налази да је Мачек неопходан.

            Мачек ту власт употребљава на повећање самосталности Хрватске с једне стране, и на спречавање сваке потребне строге, начелне, општедржавне општенародне политике с друге стране.

            Па, ипак, све то, и баш за то, гура хрватске масе или Павелићу или Стаљину, даље од Мачека, а све заједно одвајају Хрватску даље од Југославије.

                        Г.) Морално стање војске очајно је.

            Господин Недић је материјално и морално учинио много за војску.

            Лично сам се уверио летос на вежби у Сарајеву у то.

            Али знам и друге ствари. И то ни генерал Недић и остали генерали не виде, и баш зато стање је рђаво.

            Већ више од годину дана пишем и говорим да ћемо се војнички расути ако се не приступи другој формацији оперативне војске. Увек је у војсци био најважнији дух, па онда остало. Има њудског материјала који је бољег, а има га лошијег квалитета.

            Срби су по правилу бољи квалитет. Уђемо ли у рат са војском данашњег састава, ми нећемо бити тучени, ми ћемо бити расути.

            Мени је ту скоро мајор, Србијанац, по распореду ратном у једном хрватском пуку, рекао, да ће он на својој кобили другог дана борбе бити већ преко Саве у Босни или Србији. То ми је рекао не стидећи се, пред сведоцима, тврдећи да није луд да остане са војницима који га сматрају за већег непријатеља него оне с којима би се као непријатељима борио. Он ми је тврдио да тако мисле сви Срби официри по распореду у хрватским пуковима.

            Хрвати су главни елеменат расула у војсци. Никакви палијативи за заваравање, за самообману. Војска која не сме да да бојеву муницију војницима показује најбоље своју вредност.

            Овоме треба додати, да су и духовне болести заразне, да то прелази редом и на оне који су у прошлости показали своју вредност.

            Министарство и Генералштаб то виде, али стоје немоћни. Задржавају се на палијативима. Не виде да ћемо ми заједно са том шемом бити не само разбијени, већ и осрамоћени. 

                        Д.) Број нерешених социјално-економских проблема повећава се

            Својим досадашњим мерама Влада не само да није ниједан проблем затворила, већ је, напротив, нове отворила.

            Проблеми су све прешнији, све дубљи, све шири и све многобројнији.

            Влада, међутим, пред њима је све спорија, све плића, све ужа, све слабија и немоћнија, а услед великих и празних речи којима сваки свој гест наглашава – и све смешнија – трагикомичнија.

                        Ђ.) Круна је изгубила врло много од угледа, а тиме и од власти.

            Краљ и Круна оптерећени су свега једном дужношћу: домаћинском.

            А домаћинска брига се огледа:

            У чувању духовне самосвојности;

            У спречавању разврежавања зла, порока, лењости, расула, расипања, непоштења; - у помагању развића добрих, честитих, врлих, радних, јуначких и нераспикућких снага;

            У помагању одбранбене снаге;

            У решењу свију свакодневних проблема које живот доноси заједници.

            Осети ли се код поједине од ових дужности, а тим пре код свију, да домаћин није хтео, смео или могао да дужности одговори, долази као последица веровање да је заједница као без домаћина и да онај који ту дужност врши ма са ког разлога није на висини своје улоге.

            Одатле губитак угледа, а власт без угледа слаби.

            Ето, то је слика данашњег стања бременитог још тежом сутрашњицом.

            Мени је већ г. Антић био љубазан да саопшти, а сигурно да то није само његов лични суд, да сам ја “импресивни импресиониста”. Још мало па сејач панике!

            Ради истине, а не ради сујете, морам Вас обавестити да сам у тренуцима опасности, необично хладне главе, и рекло би се да уколико опасности расту, да сам све мирнији и сталоженији. Као такав сам био познат за време ратова.

            И баш та особина ми дозвољава да ствари видим потпуно. И пошто главу не губим тако лако, и сматрам да у свакој ситуацији мора бити решења, то све ово свакако не пишем зато да Вам кажем да смо пропали, већ да Вам кажем са чим идемо пред сутрашњицу ако не прекинете са досадашњим правцем рада благовремени, тј. одмах, без одлагања и без колебања.

            Сматрам за дужност да Вам одмах и кажем шта мислим да одмах треба учинити:

                        Е.) Наћи духовни пут свој и поћи чврсто њим.

            То мора бити наш пут духовни: ни немачки, ни талијански, ни енглески, ни француски, а најмање бољшевички.

            Духовни пут наш то је пут којим је српство дошло до Југославије. Ми се морамо вратити на тај пут, не напуштајући Југославију јер ће Срби бити расути и раслабљени, а ко ће је онда чувати, кад духовни путеви хрватски и словеначки и бугарски нису довели до Југославије.

            Зато само чувајући тај пут и тај живот духовни, ми можемо сачувати и Југославију. Без тога Југославија мора пропасти. Тим се она мора спасти.

            Нећемо ми тај пут силом власти наметати ни Хрватима ни Словенцима, али кад он засија и заблесне, онда ће га и они видети и познати, па ако им се допадне они ће прећи на њега. А ако не, нека остану колико хоће на своме. Само ми знамо да ће лепота, и сјај, и снага, и светлост тога пута савладати и њихов отпор.

            Без тога нема живота: народи и људи, који немају свог духа, морају пропасти: Само свој дух одржава живот.

                        Ж.) Пресећи пут бољшевизацији и расулу

            Пустити да се чује истина о Совјетији. Нека објаве утиске своје истинити људи који су умели да виде. Ако их досад нисте имали, пошаљите у Москву друге, корпорације читаве, нека виде “лепоту”, “благостање” и “слободу” тамошњег живота.

            Спречити разорни рад просовјетске литературе и штампе, засноване на погрешним и јевтиним ефектима – лако приступачној и површној маси.

            Контролисати рад њихових дипломатских и трговачких агената и људи с којима су у вези.

            Објављивати у војсци, у штампи, у говорима да Совјетија није Русија и да не води руску ни словенску политику.

            Најстрожији курс антикомунистички завести у земљи.

            Али и атмосферу самопрегалаштва, честитости, чистоте, јунаштва, самопрегоревања – и то одозго, с врха. Јер је годинама ишао супротни дух одозго и успео да сиђе до дна. Сад опет одозго мора доћи друкчији утицај.

            Али та атмосфера мора да се осети одмах, нагло, радикално, бескомпромисно, неуздржано, снажно. Она мора преко ноћи да учини, да сељак на Дурмитору, на Шари, на Старој Планини, на Динари или Алпима осети то као факт, а не као вест да је дошла нека промена, која обећава другу промену. Ако то не успе за једну ноћ, она је пала на испиту.

            Она мора у себи да носи снагу неумољивости, доследности, самосвести и мудрости, неустрашивости и – самопрегоревања. Ако те снаге нема, и то одмах од почетка, она је пала на испиту.

                        З.) Престати с хрватским експериментом одмах.

            Чим хрватске масе нису задовољне са “споразумом”, он нема више никаквог разлога да постоји.

            Он је дат због њих. Оне одлазе од Мачека баш због њега, и он им обећава  нова проширења “споразума”, која се не могу дати.

            Духовно стање у хрватским масама је тако да би оне то дочекале као 6 јануар. Што после 6 јануара ту нису и остале није крив 6 јануар, већ одступање од њега ка лажној демократији и оргијама које, поред свег свог упорног труда и доказивања, нисам могао спречити.

            Разуме се да је ово у вези са другим политичким мерама којима је циљ успостава народне органске државе, не парламентарне и не партијске.

            Главне линије морају бити дате као органска целина одмах: и ту се битка губи или добија за ноћ само.

            (...)

            И тако редом, Љотић затим износи своје визије у погледу вођења спољне политике. Оправдање налази у речима једног свог пријатеља који му је, наводно рекао:

             “Говори и пиши Димитрије. Говори и пиши, али знај, нема нам спаса. Говори јер си потребан као сведок пред судом Божијим. Нико те чути и схватити неће, иако је то и за чувење и схватање лако: јер су срца затворена”.

              И на крају свог писма, Љотић описује будућност кнезу Павлу:

               Удар ће доћи споља, као што сам показао. Стаће нас цепати и черечити. У том тренутку вероватно ће доћи и удар из Хрватске. Мислим да је то баш план Италије да не удара на Далмацију да не би некако изазвала реакцију Хрвата против себе, већ на Албанију, јер тиме нам сече пут ка Солуну (а ту су Хрвати више него равнодушни), па кад криза дође у врхунац, онда долази удар из Хрватске.

               (...)

               Ви ћете тада ухватити за мач: Ви сте Карађорђевић. Али и најхрабрији генерали ће вам саветовати да то не чините јер нико није могао ратовати на све стране с оваквом ситуацијом под ногама какву Ви имате. И наш слом неће имати за собом ореол косовски: пропашћемо као кукавички народ, пропашћу достојном наше бедне данашњице.

                Какав ће отуда Суд Историје бити према Вашем Краљевском Височанству ако се све то и тако деси?

                (...) Суд је тако рђав да немам моћи да га пред Вас изнесем – чак и да нисте то што јесте.

XIV

Солун - само изговор 

 „МАРТА месеца навршава се 15 година од оних трагичних дана када нас је једна група недисциплинованих официра и њихових политичких помагача гурнула у рат, чије су последице биле тако катастрофалне и за земљу и за народ. Петнаест година од овог фаталног датума, многе је у емиграцији отрезнила и данас сасвим другим очима гледају и на људе и на догађаје, који су нас довели у ову ситуацију. У земљи исто тако, успомена на ове дане је страшна и, ако дође икад до слободе у земљи, реакција ће бити страшна”, почиње своје писмо кнезу Павлу његов председник Владе Драгиша Цветковић.
     Датум је 21. фебруар 1956. године. Место: Париз. Писмо проналазимо у Збирци кнеза Павла, донедавно завештаној и забрањеној за Србе на Колумбија Универзитету. Цветковић пише:
     „Они у Лондону свим силама раде да бар нечим оправдају њихово разорно дело. За ову петнаестогодишњицу публиковали су већи број чланака: Гавриловић, Радоје Кнежевић и други. Они се више не труде да докажу да је њихова акција била добра јер су их догађаји демантовали, али желе да докажу да је наш приступ Тројном пакту био, не једна нужна потреба, не последица Хитлеровог ултиматума, већ жеље да се преко Немачке докопамо Солуна на рачун Грчке.

     ТУ тезу развија нарочито Радоје и стално цитира оног Стакића, који опет, са своје стране, хоће да умеша своју личност у ондашњим политичким и међународним догађајима, приказујући себе као човека од поверења Круне, са одличним везама у Италији и с могућношћу да су се у оно време могли уредити наши односи преко Мусолинија и без пакта.
     Ви ћете разумети циљ ове нове кампање: 27. март довео је до катастрофе, до капитулације државе и до комунизма, али он је дошао као реакција на наше приступање Тројном пакту, не да бисмо сачували нашу неутралност, већ да бисмо се докопали Солуна јер смо веровали у Хитлерову победу.
     То нарочито подвлачи Радоје Кнежевић. Вас за то нарочито криви и напада, аргументи су му у оној ноти коју је публиковао Стакић, по моме уверењу у споразуму с онима из Лондона.
     Наша одбрана је у брошури коју спремамо на следећем: пакт је неутралност, клаузула о Солуну не постоји, јер да постоји они би је публиковали. У Бечу је ја нисам примио, што у ствари одговара истини. Затим, наводимо још следећи факат: ако је пакт садржавао клаузулу о Солуну, а нова влада га је имала и Нинчићевом изјавом признала, онда откуд ова кампања против нас, који смо примили пакт, ако је тачна њихова тврдња да је ту била и клазулула о Солуну.
     Ми остајемо при нашим ранијим изјавама: постојале су три клаузуле које смо примили, а да је Рибентропов говор на дан 6. априла о Солуну израз беса за 27. март, а да је нота коју је Стакић публиковао Ћанова нота, која од стране Италије гарантује Југославији Солун, а не заједничка немачко-италијанска нота. Дакле, и тај факат доводи у сумњу постојање немачко-италијанске обавезе према Солуну коју, уосталом, у Бечу нисам примио.

     ВАШЕ височанство ће разумети положај у који ме ставио Стакић, својим уплитањем и сада и раније у догађајима за које је била надлежна и одговорна само моја влада. Антићева мешања у владине послове била су штетна и то се данас у многим приликама јасно испољило. И његов дневник и његове везе са Стакићем нису нам ништа требали...”
     Павлова реакција на Цветковићеву брошуру била је веома оштра. Бивши председник владе одговара 8. марта 1956. године:
     „Моја жена ми је саопштила разговор који сте имали у вези са последњом брошуром 'Документи о Југославији'. Размишљао сам дуго, Ваше краљевско височанство, о узроцима ваше осетљивости и обзира које имате када је у питању др Стакић. И док вам пишем ове редове, ја се питам у чему је Ваша осетљивост од једне личности које се клони сваки поштен човек.
      Др Стакића нисам познавао до емиграције. О њему сам, међутим, доста слушао од људи који га познају. Једино што нисам знао, то је чињеница о којој данас Стакић јавно говори и пише, да је био личност од поверења с највишег места, коме је министар двора, у име Вашег краљевског височанства, давао тако важне и деликатне мисије да у име једне одговорне владе - иза њених леђа - заступа интересе наше земље у моментима када је опрезност у свим спољнополитичким настојањима морала бити највећа. Јасно је да све ове Стакићеве махинације не везују ни мене ни моје другове у влади, али нам стоје као Дамоклов мач над главом.

     ТРЕБАЛО је много труда и времена, свестраног залагања и објашњења, па да необавештени свет убедимо у исправност нашег рада. То смо постигли др Никитовић и ја нашим публикацијама, да најзад доживимо једну такву реакцију вашег Краљевског височанства ради једног чланка о Стакићу.
     Све што он објављује су чисте провокације и то на наш рачун. Како се другачије може објаснити она нота о Солуну, за коју ћу бити принуђен да дам тачну верзију ако и даље Стакић у овом правцу инсистира, сем да је дата по налогу нашег највећег противника и злотвора Радоја Кнежевића, с којим сам ја, узимајући у одбрану Вашу личност, дошао у конфликт и примио све оштрице напада на себе.
     Морам да приметим да Ваша реакција на ову Стакићеву махинацију није била тако агресивна као у овом случају.
     Он је до сада много шта објавио што је мени и мојим друговима у влади било непознато. Откуд то? Ко му је давао ове податке? Таква питања су ми у неколико наврата постављали и Мачек и Миха Крек.”

БРОШУРА БР. 7     

     "БРОШУРУ број 7 у којој је инкриминисани чланак од стране Вашег височанства о Стакићу, нећу разаслати. Она је још код мене, у мојим рукама. Сем оног примерка који сам Вам дао, нико је није ни имао ни читао. Ово чиним из обзира према личности Вашег краљевског височанства, коју сам увек високо ценио и поштовао. Дакле, нисам вас обмануо, како би се то могло закључити из Ваше оштре реакције. Нисам Вас обмануо ни изневерио и у много важнијим и озбиљнијим случајевима, па према томе ни тај прекор нисам заслужио. Дакле, ради умирења Вашег краљевског височанства, брошура број 7 неће угледати свет."

НЕПОКОЛЕБЉИВ БОРАЦ 

     "ЈА сам, Ваше краљевско височанство, прешао преко многих обзира и жртвовао све што сам имао. Мислим да сам био и остао један од ретких непоколебљивих бораца у заштиту Вашег угледа, интереса и ауторитета. Дошао сам у емиграцију го и бос иако сам руковао огромном државном имовином. Моје име је у том погледу остало чисто и нико ми то није спорио. Али има ствари преко којих се не може прећи. Нимало нема морала у настојањима једног аморалног човека да нас пред светом брани и такве се одбране стидим. Ви знате да сам Вам једном скренуо пажњу на његову причу о Вашем трезору с којом он, по Вашем овлашћењу рукује. Нисам то измислио, већ сам чуо од људи који нису Ваши пријтељи."

ЦРЊАНСКИ О ЦВЕТКОВИЋУ

О ЦВЕТКОВИЋЕВОМ послератном писању своју оцену дао је Милош Црњански. У "Ембахадама" постоји невелик коментар о Цветковићевим "Документима о Југославији, бр. 9":
"У кампањи против Симовића, после рата, бивши председник владе Драгиша Цветковић исмева Симовића, поводом једног Симовићевог састанка, са Черчилом, после доласка Симовићевог у Лондон.(...)
Цветковић, каже, да је Симовић излагао да ће, он и његова влада, бити у стању да створе ДВЕ дивизије, па је тражио од Енглеза наоружање. (...)
Черчил је, зато, каже Цветковић, одбио Симовићев предлог. Није могао, каже Цветковић, дати, Симовићу, оружје за војску која не постоји, кад је и сам у томе ОСКУДЕВАО. Дао је, каже Цветковић, свега неколико џипова и камиона, да се пучисти у њима возикају, по Аману и Каиру."
И Црњански оцењује:
"Цветковић је Нишлија, духовит, искусан демагог, па је и његова карикатура генерала Симовића - генерала без војске, папрена.
Међутим, као сваки Србин, кад хоће да се освети, он Симовића оцртава као да се, и у Лондону, тражећи војску, осрамотио."
И на крају свог написа Црњански је бритак:
"Није (Симовић у Лондону, прим а. ф.) ниједног дана, скидао униформу, иако је био, генерал без војске.
Надао се да ће бити регент Петру Другом, кога је у Лондону оставио. Који опет није скидао АДМИРАЛСКУ униформу."

XV

Уморни од ратовања

     СВЕ информације које је Владислав Стакић објавио у својој књизи сећања на последње дане Краљевине Југославије добио је лично од - кнеза Павла. У кнежевој архиви с Колумбија Универзитета налазимо многобројна писма др Стакића с којим се Павле, и поред супротстављања Драгише Цветковића, дописивао до смрти.
     Доласком у Јоханесбург Павле већ 1946. добија прво писмо свог поверљивог човека. Доноси га лично жена италијанског амбасадора.
     „Дознао сам да сте у Јоханесбургу и да сте Ви и Ваша породица поштеђени ове страшне несреће која нас је све задесила. Ово утолико пре што сам на крају Ваше владавине имао прилику да дођем у блиски контакт с Вашим височанством и боље него ико упознам Ваше праве намере и мисли водиље спољне политике. Моји разговори с вама, с Мусолинијем, с грофом Ћаном, с вашим министром двора господином Антићем, представљају драгоцени допринос расветљавању наше историје у том тешком добу и пружиће тачну слику побуда које су руководиле Ваше височанство да земљу очува у миру.”
      Стакић га затим обавештава да има понуду да „објави све разговоре преко истог америчког издавача који је издао мемоаре грофа Ћана”.
     "Али, ја то не желим да учиним пре него што Вас обавестим и од Вас добијем сагласност о свему што би се у тој публикацији могло изнети. Моја жеља иде и даље. Да објавим само моје мемоаре не би било довољно политички ефикасно. Сматрам да би све требало повезати у једну озбиљну књигу која би дала праву слику Ваше спољне политике."

     ТРИ године касније Стакић шаље књигу Павлу, па каже: „Ви знате да сам Вам одан, и да ме увек руководе само мотиви вишег интереса. Ако сматрате да књига не треба да буде објављена, потпуно ћу прихватити. Што се тиче Енглеза, престајем да будем меродаван, то ћете Ви најбоље осетити и оценити”.
     Сукоб с Драгишом Цветковићем већ је на помолу. Стакић пише:
     „Једно бих желео. Ако објавимо књигу, требало би свакако пре Драгишине. Немам лично ништа против њега, али Драгиша за Вас, височанство, представља пре терет него олакшање. Он је у сваком случају крив. Вашим поверењем нашао се на једном тако високом положају који умногоме превазилази коефицијент његовог угледа и ауторитета.
     Он није успео да представи Вашу политику, он је био неспособан чак да спречи један пуч за који су и врапци у Београду знали да се припрема. Ако Ваша политика хоће да се представи у правој боји, да се оцени у свој њеној величини, онда се мора одвојити од свега онога што би представљало чисто Драгишину одбрану, због чега ће његова књига, ма какве разлоге изнела, увек остати само 'Драгишина књига'.
     Природно је да ова наша треба да буде у складу с његовим основним примесама, али у сваком случају мора јој претходити. Утолико пре што ће ова имати Вашу патронажу и то јој даје онај углед који иначе не би имала.
     Да ли имате вести о другом делу? И да ли сте решени да други део избацимо, или да књигу штампамо у целини? Када се договарате с Вашим пријатељима из Енглеске, било би можда врло интересантно чути и њихово мишљење о другом делу који у сваком случају даје једну ширу интерпретацију ваше политике. Тај мој део је хипокритски, али зар није баш то плус с Енглезима?"

     ОНДА нашироко прича о ситуацији у земљи и закључује речима: "Ми Срби смо у опадању, уморни, преморени од силних битака, па се и не појављују нови шефови. Можда је последњи био Дража. Још једна вест која Вас може интересовати. Већ неколико месеци прави се систематска пропаганда за Милана Стојадиновића, као јединог 'јаког човека', 'државника' светског гласа и формата, човека који добро стоји и с римском црквом и Пероном и са 'међународним капиталом' итд."
     Крајем 1950. Владислав Стакић поново тражи одобрење да објави књигу:
     „У прилогу Вам шаљем писмо Ловета Едвардса. Из њега ћете видети да ни он, ни Мејтланд немају од Вас никаквих инструкција. Молим Вас, Ваше височанство, да ми искрено саопштите да ли желите да се књига објави. Ако има и један разлог да се не објави, реците. Ако сматрате да трећи део треба да се избаци (преговори с Италијанима), спреман сам да га изоставим; ако будете мишљења да га треба објавити, ја ћу га донекле изменити, разуме се по претходној сагласности Вашег височанства.”

     И КЊИГА је објављена 1951. године. Први пут се јавно причало о преговорима с Мусолинијем и нашим захтевима за Солун. Цветковић је негодовао, објавио десетине брошура у којима напада Стакића и причу о Солуну.

     Али, 1958. године Владислав Стакић обавештава кнеза Павла:
     „У Њујорку сам посетио професора Хобтнера који је скоро завршио своју књигу о спољној политици наше земље до избијања рата 1941. године. Његов закључак је врло повољан за политику Вашег височанства, мада он сматра да је искључено да Драгиша Цветковић није ништа знао о Солуну. Хобтнер има податке Стејт департмента, који јасно указују да је наша влада, а специјално Цинцар-Марковић, одмах после избијања италијанско-грчког рата водила разговоре о Солуну и указивала на неиздрживу ситуацију Југославије ако би се Солун дао Бугарској или Италији.
     Хобтнеру сам рекао да је најбоља одбрана ваше политике да он као своје мишљење јасно рекне да је југословенска влада морала водити рачуна о Солуну јер да је он једино наше стварно пристаниште. Југославија никад није захтевала Солун, већ је само тежила гаранцији да га не добију ни Бугарска, ни Италија, не у намери да се дочепа Солуна, већ само у жељи да осигура како-тако своја права на слободно пристаниште.”

 НЕМЦИМА СВЕ НА ТАЦНИ

     ЦВЕТКОВИЋ је преко својих веза у француској престоници, успео да угледни дневник "Фигаро" 4. 4. 1950. објави његову верзију догађаја у Београду од 27. марта 1941. године, под називом „Где греши Винстон Черчил?”.
     Цветковић даје прецизну слику политике коју је водила његова влада од 1939, па до пуча крајем марта 1941. Најпре даје преглед спољне политике, а затим и унутрашње. Занимљиво је да он овде спомиње и један недовољно познат аспект споразума Цветковић-Мачек. Реч је о значајној уставној промени: "Споразум је предвиђао прелазак са централистичког на федералистички систем. По основу нове уставне реформе, Југославија је требало да буде подељена на три целине: српску, хрватску и словеначку (супротно актуелној Титовој централистичкој уставној реформи). Ова подела на три целине одговарала би југословенској етничкој и националној структури."
     У поглављу "Ставови Југославије на почетку Другог светског рата", Цветковић указује на чињенице:
     "Сва обавештења добијена од дипломатских и војних представника Југославије у Немачкој била су директно прослеђивана француским и енглеским дипломатским представницима. У немачкој 'Белој књизи', објављеној 1941. године, после окупације Југославије, објављена је читава серија телеграма који су потицали од француског министра-посланика (у Београду) Бригера која су се односила на разговоре и обавештења која му је дао председник Министарског савета г. Цветковић. Ови телеграми, откривени у фамозном вагону француског Великог врховног штаба у Компијењу, озбиљно су, у немачким очима, компромитовали југословенску владу."
     "Потражњу и захтев који је Југославија упутила Русији, да јој допреми моторизовано наоружање, јуришне тенкове и артиљерију, како би била у стању да пружи одговорајући отпор у случају немачке агресије. Руски посланик у Београду, г. Плотњикоф, обећао је сваку помоћ Совјета. У моменту његовог одласка у Русију он је председнику владе обећао тражено наоружање. Три месеца пре него што се заратило, Плотњикоф је напустио Београд и више се није вратио."
     Затим, Драгиша Цветковић прецизно објашњава садржај потписаног споразума са Силама осовине. Он нарочито наглашава важност анекса у коме се Осовина обавезује да "неће тражити ни право пролаза немачких трупа кроз југословенску територију ни употребу путева и железница за војне циљеве".
     То је, по њему, "био максимум онога што се могло покушати у интересу Југославије". Његова влада, објаснио је, "желела је да одложи интервенцију Југославије на страни савезника до бољих дана".
     На крају, Цветковић је приказао учинак који је 27. март имао код савезника и код Немаца. Супротно Черчиловом очекивању, Симовић није пружио отпор, већ је капитулирао после 11. дана и склонио се у Лондон са својом владом. Војно, резултат пуча је раван нули, морално, можда је био зрак светлости поробљеним народима Европе. Од пуча су корист имали само Немци. Они су тако добили све што је Југославија производила. И Цветковић даје само најважније примере: 400.000 вагона кукуруза, 250.000 вагона пшенице, олово и бакар, цео сточни фонд... И на крају: "Ако свему овоме додамо људске губитке, који само кад је о Србима реч, достижу милион особа убијених, закланих од усташа или палих у разним биткама за време окупације, могао би да се има јасан увид на учешће Југославије у том крвавом рату."

XVI

Замке лукавог Дучеа

У АРХИВСКОЈ Збирци са Колумбија универзитета, налазе се многобројна писма Владислава Стакића упућена кнезу Павлу.
Човек, којег Драгиша Цветковић оптужује у својим писмима од 1952. године, имао је до краја свог живота, 1966. године, живу преписку са кнезом. Шта то значи? Једноставно; да је кнез Павле знао о њему много више него Цветковић. То што је кнез знао, умногоме је обелодањено у књизи коју је Стакићева супруга Милка дала да се одштампа 1967, у Минхену (штампарија "Искра"). Реч је о штампарији коју води Јаша Љотић, а књига има наслов: "Моји разговори са Мусолинијем - Осовинске силе и Југославија". Предговор за Стакићеву књигу написао је Џ. Б. Хоптнер!
     Др Владислав Стакић је био специјални тајни изасланик кнеза Павла. Три пута је путовао у Италију (11. новембра 1940, 4. и 24. фебруара 1941) где се састајао са Ћаном и Мусолинијем. Упутства му је, пред сваки пут, давао министар двора Милан Антић. Осим тога, 9. фебруара 1941. Стакић је реферисао лично кнезу Павлу.
     Први пут је био примљен само код Ћана. Други пут је опет видео Ћана, али и Мусолинија. Сусрет се одиграо у Барију, 4. фебруара 1941. Дуче је том приликом, сасвим неочекивано, преко Стакића, поручио кнезу Павлу:
     - Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата и зато ћу Вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступити тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав.

     И МУСОЛИНИ је јасно изложио своју понуду:

1)     "Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море - излазак на Јегејско море и да Солун треба да припадне Југославији, што је од битне важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун.

2)     Пошто ја схватам све тешкоће које би могле отежати споразум са Југославијом, ако би се захтевало да Југославија приђе тројном пакту, а пошто сматрам да је важно отклонити свако проширење рата на Балкану и доћи до искреног споразума са Југославијом, споредно је под којом ће се формом такав споразум остварити, то ја нудим Југославији закључење једног итало-југословенског савеза на бази продубљења Београдског споразума. Овај савез је довољан корак Југославије за приближење осовини. На тај начин Југославија би остала ван рата, а не би јој се поставио захтев за улазак у тројни пакт.

3)     Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанко-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност.
Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији..."
     МОРА се рећи да је Стакић био изабран за мисију у Италији, јер је био аутор једне студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, који је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.
     Реч је о велемајсторском потезу кнеза Павла. Он је од свог премијера Цветковића сакрио овај свој покушај, имајући много вишу способност политичке анализе. Кнез је имао савршену политичку интуицију и мада је Мусолинија презирао, желео је да се увери у Дучеове балканске аспирације. Хтео је да сазна, да ли му Мусолини може послужити за диверзију која би смањила немачки притисак.
     И 9. фебруара, Стакић се вратио у Београд и отишао на реферисање кнезу Павлу. Помно саслушавши излагање свог специјалног изасланика, кнез је најпре рекао:
     - Да, Југославија се налази уочи важних и судбоносних решења и одлука. Контакт са Италијом нећемо да губимо. Да је Мусолини до сада водио другојачију политику, све би било лакше, али он је до те мере био агресиван према нашој земљи и према Балкану, да морамо бити врло предострожни према њему.
     А затим, кнез Павле је пред Стакићем гласно анализирао Мусолинијеве понуде.
     - Како би изгледало да ја преговарам о узимању територије једне земље која је наш природан савезник и која се бори не само за своју слободу, већ и за слободу целог Балкана? Уступање Солуна није олакшица преговорима, већ отежање.

     И кнез Павле је наставио:
     - Како ја могу правити савез са Мусолинијем када је у рату са Грчком и Великом Британијом? Ја немам права да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе више од хиљаду година. Југославија се не може за сва времена одрећи оних крајева са изразитом југословенском већином.
     На тврђење Мусолинија да неће избити совјетско-немачки рат, кнез Павле је био одређен:
     - Рат између Немачке и Совјета је неминован!
     И кнез је закључио:
     - Мусолини често своја надања узима за стварност. Нарочито се вара ако мисли да је осовина рат већ добила. Мусолини прелази превише лако преко једног фактора, као што је Америка. Она није рекла своју последњу реч.
     ДРУГИ сусрет са Мусолинијем др Владислав Стакић је имао 24. фебруара 1941. године, у Риму у Палацо Венеција. Дуче је био незадовољан спорошћу Београда да му одговори на понуде.
     - Уместо савеза са Италијом, Ваша Влада води сада преговоре са Немачком на бази Пакта - рекао је скоро увређени Мусолини. И развијајући своју мисао, додао:
     - Ја вам подвлачим и понављам да је моја жеља да Ви останете ван рата. Ја сам вам скренуо пажњу да не дозволите да вас Рибентроп увуче у такву тешкоћу из које се тешко можете извући. Требало је са нама да прво разговарате, па онда са Немачком. Каква је данас ситуација и какви су моји погледи? Каква је данас моја понуда? Иста као и она прва, али са једном важном изменом. Пошто је Немачка поставила захтев да ви уђете у Пакт, он се више не може потпуно искључити из преговора. Али мојом помоћу, може се поставити питање када да ви уђете у Тројни пакт. По вашим речима, изгледа да Пакт представља за вашу земљу и нарочито за кнеза Павла једну шекспировску трагедију.
     Све што дуже будете одуговлачили, све ћете више бити изложени немачкој пресији да приђете пакту. Када утврдите са нама односе на бази италијанско-југословенског савеза, тада ћете имати могућност да отклоните такву немачку пресију. Тад ће то бити моја ствар, а не само ваша.
     Дакле, ево моје друге понуде. За сада не морате у пакт. Моја понуда остаје на снази. Савез са Италијом биће довољан. Нека Београд да свој пристанак, а ја ћу све свршити са Немачком. Али, морате дати обећање да ћете ступити у пакт доцније. На тај начин скинућемо дискусију о пакту са дневног реда. Само једно вам саветујем: донесите одлуку што пре, одмах по вашем повратку у Београд.
     На крају Мусолини је рекао Стакићу да жели, да се састане са кнезом и да измењају мисли о свим питањима која се тичу будуће политике двеју земаља.
     Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду.
     Рекао је, да у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију. Он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун.
     Неповерење кнеза Павла према зачетнику марсејског атентата који је у Италији држао Павелића, било је велико. Рекао је:
     - Шта би вредео споразум са једним човеком који стално мења своју политику?

ПУЧ - РАЗДОР МЕЂУ СРБИМА

ПУЧ је узроковао дуготрајну, ужасну поделу међу Србима. Он није био само камен раздора у току Другог светског рата, узрок грађанског рата, већ је и после рата обележио српску политичку мисао у емиграцији и, на одређен начин, у отаџбини. Пуч је постао вирус, па је и данас узрочник српских болесно острашћених завада које потресају нашу јавну сцену.
У Збирци кнеза Павла са Колумбија универзитета, у једном писму које је Драгиша Цветковић послао кнезу 28. августа 1951. године, налази се и ово:
"Шаљем Вам Авакумовићева писма. Наравно, да и он не види сасвим добро ствари. Али је од интереса његов разговор са Слободаном. Професор који се спомиње у писму, то је Слободан (Јовановић, прим аут.). Увек исти: пере руке, не зна ништа, али све подбада. Њега треба гађати и сви ми одобравају што сам га означио као главног покретача кампање противу нас."
Из писама које Цветковић шаље кнезу има се утисак да Цветковић наставља да се понаша у емиграцији као да је још увек кнежев први министар. Његова писма су у највећем броју пуна разних података: о југословенском Одбору у Лондону, о Мачеку, о бившем краљу Петру Другом, о ситуацији у Југославији... Кнез, је, чини се из Цветковићевих писама, често уморан од свега, као да не жели да га и даље прогони авет српских подела, злодух 27. марта. Но, сасвим је сигурно, кнез све чита и одлаже заједно са ковертом...

XVII

Генерал у папучама

     У АРХИВИ кнеза Павла налази се неколико писама словеначког лидера Михе Крека из Словенске људске странке, који је као министар просвете 27. марта наставио свој мандат и у новој влади. Историчару Анти Смит Павелићу(нема никакве везе с усташким поглавником Антом Павелићем) он у писму 12. фебруара 1962. године по ставкама одговара на сва спорна питања око пуча:
     - Не знам за директну везу између пуча и посете генерала Донована. Али ми је јасно да је та посета, као и све друге акције британске владе, окуражила бунтовнике у нади да иза себе имају Британију и да је победа њихова. Чиновници те амбасаде за време рата у Лондону су говорили да је “кроз ту амбасаду отишло толико динамита да су се чудили да цела Југославија није отишла у зрак”.
     - Да ли је Симовић дао наређење или Мирковић не знам. Мирковић је у Каиру признао да је још пре рата био британски обавештајац.
     - Чуо сам да је цео пуч припремила тзв. мајорска лига са мајором Кнежевићем, под Мирковићевим вођством и да је Симовић обавештен непосредно пред пуч. Мислим да пучисти нису имали спремљен програм. Генерално су желели да сруше владу и зграбе власт на непопуларности бечког пакта. Цветковићева влада била је у немогућности да о пакту говори пред народом јер смо били опкољени немачким шпијунима. Морала је да рачуна на народну дисциплину и памет, али тога није било. Срби су ишли за сентиментом. Пучисти су то видели и искористили.

     - НЕКИ интелектуални центар опозиције је био Српски клуб. У ноћи пуча био сам код куће, а ујутру сам у пратњи неког официра дошао у министарство просвете да предам дужност. Господин Миша Трифуновић ми је рекао: "Нисмо ми мислили мењати ништа битно у спољној политици. Знамо како је. Али цела ова политика нам је додијала." Чуо сам и да Нинчић није био Симовићев кандидат за министра спољних послова, већ Милан Гавриловић. Знам и да је на другој седници, после Нинчићевог реферата, влада закључила да ће поштовати све међународне обавезе као и Бечки пакт који је наследила. На тој седници нико није говорио против, значи тај закључак донела је комплетна влада.
     - С Нинчићем је говорио др Куловец и причао ми је да му је министар спољних послова рекао да ће учинити све да спречи рат. Говорио ми је и о својим разговорима с фон Хереном и италијанским амбасадором и изразио је наду да ће успети.
     - Др Мачек је поставио ове услове за улазак у владу: прво да влада ради на спречавању рата и очува мир. Друго, да влада прими и призна споразум с Хрватима и да као знак признања спроведе пренос компетенција над жандармеријом на бана Хрватске. Влада је прихватила све захтеве и тек онда је Мачек дошао у Београд. Да ли је Мачек инсистирао на пакту, не сећам се, али је влада то прихватила и пре Мачековог доласка.
     - Мислим да све оно о чему пише др Мачек о запоседању грчке границе и Солуна није било на седници министарског савета, а могло је бити на седници неког ужег кабинета: Симовић, Нинчић, министар војске и Куловец.

     - ИМАМ дефинитивну импресију да ни Симовић, ни други његови, нису имали концепцију за овај посао. Они су се надали да ће Енглеска одмах доћи у помоћ, чим Југославија буде нападнута. Симовић се чак надао да ће му помоћи Совјетска Русија и зато је послао делегацију у Москву. Колико је мало био спреман на напад, доказ је, да је баш оне недеље када смо нападнути, било венчање његове кћерке, а и нашао сам га, када сам дошао да му јавим за смрт Куловца - с оперисаним палцем, у папучама.
     - Влада није никад ништа закључила у погледу капитулације. На дан католичког Ускрса била је последња седница владе у земљи, тамо код Сарајева у неком селу (Пале - прим. аут). На тој седници Симовић је известио колико је непријатељ већ напредовао и колика је штета. Закључио је свој реферат надом да ћемо се у црногорским планинама и брдима моћи држати бар још три месеца и предложио да се влада други дан сели у Никшић.

     Радио сам по том закључку и спремио се на пут рано у понедељак. Видео сам да се спрема и др Будисављевић, а других није било. Сазнао сам да је Симовић одмах после седнице одјурио и да су већ истог дана на сам ускршњи празник отишли и остали чланови владе.

     КАДА сам у уторак дошао у Никшић једва сам имао времена да се опростим са својим пратиоцима, јер је већ један официр одредио у који авион треба да уђем. Мотори су већ радили.
     Одлетели смо после четрдесет минута. Хрватски су ми чланови владе рекли да су они дошли тамо по ноћи, да је дошао и Симовић, да је јавио да је овластио Калафатовића да закључи мир, а да влада треба одмах да одлети у Грчку јер је краљ већ отишао. Министри који су били присутни са Симовићем само су одредили да у авионима има места за шест Хрвата, двојицу Словенаца, а све остало је за оне војнике и цивиле које одреди Симовић.
     Једино што сам могао да урадим је да повећам број за Словенце. Тражио сам др Ламберта Ехрилха, професора Универзитета у Љубљани, и др Баседњака. Први је био експерт за питање Корушке, други за Приморску. Нисам успео. Коначно сам рекао да не идем у иностранство ако СНОЈ не буде у истом авиону. За њега је, наиме, био одређен авион по подне, а бојао сам се да останем једини у словеначкој делегацији. То ми је министар војске удовољио. И тако смо одлетели у Грчку...

 СЛИКА О ПУЧИСТИМА

     МИХА Крек се историчару Анти Смит Павелићу јавио 23. фебруара 1962. желећи да допуни своје претходно излагање “оценема о неким актерима пуча”:
     СИМОВИЋ не уме политички да мисли. Верујем да је он заиста мислио да српска част не може поднети пакт. Он је лично амбициозан генерал који је наивно-глупо ушао у рушење кнеза и владе како би постао вођа Југославије. За њега не верујем да су га водиле антихрватске и антиспоразумске мисли. Он је типичан политички примитивац, амбициозан војник.
     МИРКОВИЋ је радио по налогу Енглеза. Он је темпераментан, колерик, сентименталац, насртљив, пргав. Мислим да и он није толико мислио на Хрвате, ни на споразум, колико је слушао Енглезе и веровао да је с њима једини прави пут. И био је плаћен од Енглеза.
     МАЈОРСКА ЛИГА под Кнежевићима мислим да је сматрала да је било потребно рушити владу споразума и владу Бечког пакта. Они су били интегрални Југословени под српском доминацијом и сматрали су да срамоту пакта Југославија не може да поднесе.
     ЛИГА-СИМОВИЋ-МИРКОВИЋ радили су заједно оно кратко време владања у Београду. Они су стварно имали своју владу. Тамо је био Кнежевић - мајор шеф кабинета, Кнежевић - професор министар двора и са њима и сви остали. Та група је радила као да хоће рат.
     Српски политичари: Слободан Јовановић, Трифуновић, Грол, Нинчић и сви други су, пак, ушли у пучистичку комбинацију у нади да ће се спољнополитичко питање некако закрпити, да ће та влада остати и мењати унутрашњеполитички правац. Они су били највише против споразума с Хрватима и имали су само то пред очима, да треба Хрватима узети све што су споразумом добили. Ови људи су две деценије били ван владе. Споразум с Хрватима мучио их је све време. Њихово разумевање државе је било српско и само српско.

ОДГОВОР ЗДРАВИХ СНАГА

У ПРОГЛАСУ Југословенског народног одбора у Лондону, поводом прославе десетогодишњице пуча, 1951. године, каже се:
"Преврат од 27. марта, извршен у Београду од војске а прихваћен с одушевљењем од народа, био је одговор морално здравих националних снага на срљање у катастрофу и срамоту. Својим одјеком ван граница наше земље и крупним последицама које је имао за победу над Немачком и Италијом, он је увео Југославију у историју света. Та побуна носила је у себи сва обележја народног устанка."

XVIII

Ратни добоши

РАТ између "српске беле" и "црвене руже", окончан је мајским превратом 1903. године. Српски официри су починили убиство краља Александра Првог Обреновића и краљице Драге. Извршена је крвна освета за убиство Карађорђа и његов унук, Петар Први, седа на српски престо.
Међу официрима краљеубицама врло брзо долази до разлаза. Једни захтевају да буду плаћени (и њиховим захтевима бива удовољено), други се већ после абдикација престолонаследника Ђорђа (1908) деле у два табора, постају "бела" и "црна рука".
Престолонаследник, па регент Александар спретно маневрише. Најпре је са "црном", а после са "белом" руком. Користи и једне и друге, за своје циљеве. На крају, 1917. године, у Солуну, организује "прави стаљинистички" (политички) судски процес против "Црне руке". Успева му да "сатера до дувара" моћног вођу "Црне руке" пуковника Драгутина Димитријевића Аписа! Александров војни суд осуђује многе српске официре, али само тројицу на смрт: Аписа, Вуловића и Малобабића. Тог 13. јуна 1917. године, недалеко од Солуна, у једној јарузи, погубљени су Апис и његова два друга. И створена је Југославија.
Известан број тих "црнорукаца" постају, већ 1. децембра 1918. године, заклети непријатељи Краљевине СХС. Најзначајнији међу њима је Мустафа Голубић (он се јавно заклео да ће осветити убиство Аписа, Вуловића и Малобабића), затим, ту су Божин Симић, пуковник Велимир Вемић, пуковник Владимир Туцовић...

ГОЛУБИЋ и Симић су изабрали да служе интересима СССР-а. Било је доста књига с тезом да је Голубић, као официр НКВД-а, учествовао у убиству краља Александра у Марсељу. Око његовог учествовања у   убиству Лава Троцког у Мексику готово да нема дилеме. Мустафу Голубића налазимо у Србији већ од фебруара 1941. године.
Божин Симић се, после двадесет година, вратио у Србију 1936. године. То му је дозволио министар двора Милан Антић (свакако не без знања кнеза Павла).
    Бившег "црнорукца" Божина Симића, значајну личност Српског културног клуба, који воде Слободан Јовановић и Драгиша Васић, Милан Антић је препоручио кнезу Павлу када је требало успоставити дипломатске односе са СССР-ом. И тако Симић улази у "игру" и постаје један од пучиста. Свакако, Милан Антић то није учинио како би додао уља на ватру, већ не би ли смирио страсти, све расположиве снаге укључио зарад одбране земље.
     Пуковник Велимир Вемић је од првих дана био члан тајне превратничке организације Слободана Јовановића "Конспирација".
"Бела рука" је такође присутна. Њен најеминентнији представник је генерал Петар Живковић. После неуспелог атентата на Стојадиновића, у Скупштини, Живковића је кнез Павле уклонио. Генерал је то лоше примио и - решио да се освети.

КРАЈЕМ 1946. године, у Паризу, остарели и болесни генерал Живковић је Михајлу Глушчевићу рекао реч-две о пучу:
Ж.: - Мени се све то није допало, зато и нисам хтео лично да улазим у владу већ сам из наше групе делегирао Јефтића.
Г.: - Зар се све то није могло спречити? Ако је нова влада признала пакт, зар се нису могле спречити вулгарне сцене против немачког амбасадора?
Ж.: - Могло је, могло. Али су сву ту ларму водили Енглези. Њима је једино ишло у рачун да Југославија зарати и да се немачки притисак на њих смањи.
Г.: - Али у то доба није било бојишта у Европи, такорећи.
Ж.: - Дабоме. Али су Енглези гледали другачије. Увукли су нас у рат, па нас оставили.
Г.: - Можда продали?...
Ж.: - Продали не, али оставили и бацили Русима...

Из овога се довољно јасно види да је генерал Живковић био шеф једне групе завереника који су радили на обарању намесничког режима. Дугачак стаж је имао: 38 година!

Бившег "црнорукца" Мустафу Голубића је, 1941. године, лично Стаљин послао у Београд да стане на чело КПЈ и по заповести из Москве започне дизање устанка. Мустафа је за ту прилику био унапређен у генерала НКВД-а. Голубић је у Београду већ имао своју организацију, названу "Црвени камерни оркестар".
Генерал Симовић је био у вези са Голубићем. Довољно је напоменути да су после пуча, Голубић и Божин Симић, заједно, из Београда, авионом отпутовили у Москву како би присуствовали потписивању Споразума о пријатељству. (Овај безвредни акт је потписан у зору 6. априла 1941. године.)
Божин Симић је био у дослуху са Симовићем. Посетио га је 26. марта и обавестио га о расположењу Совјета да са Југославијом закључе Споразум. Можда је то било оно што је руководило намере Симовића?

НА микрофилмовима са Колумбија универзитета, налази се већи број докумената о Солунском процесу. Да се закључити да је кнез Павле одлично познавао проблем и да је, у интересу државе, настојао да га реши. Помиловање и укључивање Божина Симића у државне послове, довољно говоре.

И тако, 5. јуна 1941. године, Стаљинови агенти Мустафа Голубић и Мате Видаковић дигли су у ваздух муницију коју су Немци запленили у априлском рату. Страшна експлозија у смедеревској тврђави скоро је уништила град и убила 4.000 Смедереваца.
Титов велики ривал Мустафа Голубић ухапшен је 7. јуна и одведен у Бањички логор. Не зна се тачно кад, у шаторском крилу је донесен у Дворски парк (данас Пионирски!), стављен у столицу и стрељан. Сахрањен је одмах у близини Музеја кнеза Павла. Кад је Црвена армија октобра 1944. године узела Београд, одмах је гроб Мустафе Голубића пронађен. Откопан је, аутопсију је извршио др Војислав Стојановић и том приликом је утврђено да су му скоро све кости биле поломљене.  

ОРГИЈЕ ПИЈАНОГ МАЈОРА

ПЕТАР Живковић (1879-1947) је рођен у Неготину, а умро у Паризу. У мајском преврату имао је незнатну улогу (требало је да откључа капију двора, што му је једва успело), али је ипак касније био прихваћен као завереник.
Поседовао је низ компромитујућих докумената о (будућем краљу) Александру и тако га везао за себе, поставши вођа Александрове камариле која је касније названа "Бела рука".
Пред крај српско-бугарског рата против Турске, мајор Живковић је био одређен да командује коњицом Тимочке дивизије. После победе српске војске код Куманова, његова јединица је послата да са Другом армијом помогне Бугарима да освоје Једрене. Како је коњица у опсадама неупотребљива, Живковић и његови официри су часове и часове проводили у пијанчењу и оргијама. Једног дана је један лепо грађени коњаник саопштио свом претпостављеном да га је мајор Живковић натерао да буде активни партнер у хомосексуалном односу са њим. Командант Друге армије Степа Степановић је затражио да Живковић буде изведен пред војни суд. Живковић се обратио Апису и овај му је великодушно помогао "како се не би укаљала част српске војске". Живковић је Апису ово добро вратио тако, што је на захтев регента Александра "наместио" Солунски процес.
Када је 6. јануара 1929. године краљ Александар суспендовао тзв. Видовдански устав, свог верног Петра Живковића је поставио за председника владе. Од 1931, Живковић је, опет на захтев краља, основао дворску опозициону Југословенску народну странку, у којој му је помоћник био Светислав Хођера.

ДИРИГЕНТ ЈОВАНОВИЋ

НИЈЕ само Драгиша Цветковић оцењивао Слободана Јовановића. И Милош Црњански је приметио да наш чувени правник, писац, председник Српске краљеске академије наука и уметности, знао да буде савршен циник и паланачки сплеткарош.
     "Јовановић је мрзео кнеза, онако, како уседелице мрзе."
     Кад бих скретао пажњу Јовановићу, да је кнез успоставио односе са Совјетима, он би ми одговарао: да, да би добио своје наследство у Русији а кад је кнез наследио своју тетку у Италији, да му је то папа омогућио, и свакако, тек кад је кнез, тајно, са фамилијом, прешао у католичку веру (?).
     Мени је нарочито била смешна теза Јовановићева да је кнез Павле хтео, да се домогне престола РУСКОГ цара, помоћу Хитлера. Јовановић ми је одговорио да, изгледа, ја не знам кнежеву супругу, Олгу. Симовић, Кнежевић, Нинчић, Трифуновић, свирали су, у том оркестру, против кнеза, као у фрулу, трумбету, кларинет и хармонику, али је тек Јовановић, све то, оркестрирао и дириговао. Кад бих му понављао да је кнез у Кенији, оронуо, болестан, зарастао у браду, Слободан би се смејао. Вели, није - него лови лавове са гувернером, у Најробију".

XIX

Планови краља Петра

     ОД убиства краља Александра у Марсељу (9. октобар 1934), намесници су владали у име краља. Пуч је, 27. марта 1941. године, извршен "у име краља". Истина, краљеву прокламацију преко радија, није изговорио малолетни краљ Петар Други (тога дана проглашен за пунолетног), већ, имитирајући краљев глас, поручник Јаков Јововић (отац песника Ранка Јововића).
Срећом, за историју и позориште, после рата је бивши краљ, у 32. години, објавио мемоаре под насловом "Живот једног краља". То се десило 1955. године, која је заслугом крунског сведока убележена у српској историји као година у којој се појавио опис из прве руке трагичних догађаја од 27. марта 1941. године.
     Петар Други прича да је главни разлог што је он изгубио краљевину тај што генерали нису прихватили његов ратни план. Ево, укратко, његове стратегије:
     "Гласине су биле узнемирујуће, а најгора од свих је била да ће Југославија неминовно потписати тројни пакт. Почео сам да скраћујем поподневне часове, прво под једним, па другим извињењем и успео сам да окупим малу групу старих пријатеља са војне академије, универзитета и високе школе са којима сам под разним изговорима одлазио на дуге вожње изван града. Кад бисмо једном били ван града, планирали смо шта бисмо урадили у случају да наша влада потпише пакт.
     Разматрали смо многе планове и најзад смо један прихватили", пише краљ.

     "Требало је да узмем неколико слободних дана под изговором да идем на гађање, али бих уместо тога отишао заједно с једним пријатељем, питомцем у тенковски депо у Београду, који се налазио под командом мајора, мог доброг пријатеља који је делио наша осећања. Тада би он рекао да иде у ноћну патролу и узео би шест тенкова са којима бисмо отишли на југ у Скопље удаљено око 500 километара, скоро, отприлике, два дана пута. Дотле је требало да избегавам све сумње да сам саучесник у овоме", написао је Петар.

     "Један од мојих пријатеља питомаца ВА имао је стрица који је живео у Битољу и старијег брата који је, срећом по нас, био у то време командант једног пешадијског батаљона у истом округу. Такође сам се поверио једном од мојих војних наставника који је до пре кратког времена био командант бригаде близу Дебра. Био је изузетно популаран и код официра и код војника његовог гарнизона. Остали чланови групе требало је да ступе у контакт са што више поверљивих људи који су могли да дођу доле, што ближе граници.
     Надали смо се да никаква узбуна неће бити дата пре истека двадесет четири часа по нашем бекству са тенковима из Београда. Требало је да одем у штаб гарнизона у Скопљу, који је, како сам већ знао, био на нашој страни, да ступим у контакт са генералом командантом за тај округ и убедим га да изда наређења свим својим трупама да крену ка граници. Намеравали смо да замолимо грчку владу да прими ову избегличку војску, од око 100.000 људи, у земљу и да затражи од наше владе да се одрекне потписивања пакта. У случају одбијања требало је да удружимо снаге са нашим традиционалним пријатељима Грцима против заједничких непријатеља."

     "Моје лично искуство са превратом почело је у шест часова ујутру, 27. марта, када је мој собар Раденко ушао у моју собу, снажно ме продрмао и пробудио ме... Брзо сам обукао кућни капут и отишао у дневну собу где ме је чекао генерал Косић дивљег и разбарушеног изгледа" (Генерал Косић је био краљев гувернер и начелник Главног Генералштаба!).
     Петар је заједно са генералом "дивљег и разбарушеног изгледа", извршио смотру гарде. Вратио се у двор, како каже, око девет часова.
     "Укључио сам радио на Раденков наговор. На моје велико изненађење чуо сам глас који је био сличан мом..."
     Затим, краљ прича како је он својим паметним наредбама које је издао "дивљем и разбарушеном Косићу", спречио велико крвопролиће. Затим, Петар прича, како је његов стриц, кнез Павле, доведен у Бели двор око седам часова увече. Са њим је дошао Симовић, који је краљу донео да потпише прокламацију коју је он тобоже прочитао тога јутра преко радија и указ о именовању Симовића за шефа владе. Краљ све потписује и успут се распитује о догађајима у граду. Шта је Петар радио од 9.00 ујутро до 7.00 увече? Према поузданом сведочанству, он и један његов вршњак су се возикали аутомобилчићима по дворском парку!
     "После овог кратког разговора (са Симовићем, прим. а. ф.), премијер је отишао и ја сам помогао стрицу Павлу, стрини и рођацима Александру и Никију да спакују своје ствари што је брже могуће. Кратко сам разговарао са стрицем, који ми је укратко објаснио своју политику последњег дана и рекао ми да се документа која ће ми бити потребна налазе у његовој радној соби у Белом двору. У поноћ сам их испратио до врата, а затим до кола. Било је трагично рећи збогом човеку који је био мој најближи пријатељ и заштитник. Иако срећан што сад можемо да наставимо са нашом новом политиком независности, веома ми је било жао видећи га како иде и, док сам га посматрао како одлази, осећао сам веома снажно своју нову одговорност и моју неприпремљеност за њу."
     После овога, краљ је отишао да спава и сутрадан, Раденко га је опет пробудио и дао му да обуче генералску униформу.
     "Сада сам био врховни командант југословенских оружаних снага", каже Петар.
     Сишао је у главну собу за пријем и пред патријархом Гаврилом и Симовићем и свим члановима своје владе, положио заклетву.

ПОЗИВ НА УЈЕДИЊЕЊЕ

     "СРБИ, Хрвати, Словенци,
     У овом тренутку тако тешком за наш народ, одлучио сам да преузмем краљевску власт. Чланови намесничког савета одобрили су исправност разлога мог чина и одмах дали оставке уз сопствену сагласност.
     Моја краљевска војска и морнарица одмах су се ставиле мени на расположење и већ извршавају моја наређења. Позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине око престола. У овим тешким околностима то је најсигурнији начин да се сачувају унутрашњи ред и спољни мир. Задужио сам армијског генерала Симовића да формира нову владу. Са вером у Бога и будућност Југославије, позивам све грађане и представнике власти земље, да испуне своје дужности према краљу и отаџбини."

ЧЕРЧИЛОВА ВЕРЗИЈА

      ПИШУЋИ о мемоарима краља Петра Другог, Милош Црњански цитира Винстона Черчила, из књиге треће његових мемоара "Други светски рат".
     "Черчил каже да је краљ Петар Други морао да се отме 27. марта, из канџи намесништва, и да присуствује благодарењу у катедрали, само на тај начин што је побегао из двора на Дедињу спустивши се низ олук. Кад Черчил може ТАКО да прича о Петру II американској и енглеској читалачкој публици, уверен да ће она веровати, онда зашто се чудити причама 'краља' Петра II?"

ТРАГИЧНЕ РЕПРИЗЕ 

     МЕЂУ противницима пучиста у емиграцији, истакнуто место заузима Милан А. Фотић ,брат амбасадора у САД Константина Фотића, са књигом објављеном 1960, "Изгубљени пут, 27. март 1941". Ево једног његовог занимљивог размишљања:
"Између свршеног студента париског универзитета Павла Радовановића, који је са робијашима, на зверски начин убио у шуми кнеза Михаила у циљу да се дочепа власти и заведе демократију; завереника официра, који су 29. маја ноћу упали у двор, убили краља и краљицу на спавању, њихова мртва тела искасапили и избацили кроз прозор, све у циљу да одбране углед монархије и заведу демократски режим - и наших двадесет седмомартоваца, који су путем насиља и лукавства убили отаџбину и гурнули народ у катастрофу - све у циљу да бране слободу и част а да заведу демократију - провлачи се једна иста идеолошка и духовна линија: не бирајући средства, отклонити све сметње које су препрека да се дође циљу. (...) Они су злоупотребили поверену државну силу; послужили су се недозвољено краљевим именом; срушили су закониту владу; исфалсификовали су краљеву прокламацију (ту прокламацију је написао Слободан Јовановић, прим. аут.) и представили преко радија као да је сам краљ чита; прикрили су од народа прави циљ 27. марта; изнудили су од кнеза, под претњом смрти, оставку; увукли земљу у рат свесно и намерно; побегли су са дужности у свет, а народ оставили да невин сноси последице њиховог дела."

XX

Балет на трави

     ДАНИМА у другој половини маја 1939. године немачка штампа је најављивала посету кнеза Павла. Описивана је Југославија у најлепшим бојама, представљана вољена краљевска породица. Хитлер је намеравао не само да импресионира кнеза, него и читаву Европу једним дотле невиђеним дочеком.
     Осмодневни боравак ЊКВ у Немачкој био је до најмањих појединости испланиран.
1.     Првог јуна дочек и банкет који је Хитлер приредио у Рајхсканцеларији;
2.     Другог јуна војна парада (трајала је више од три часа), увече опера "Мајстори певачи" са свечаним пријемом и вечером у паузи;
3.     Трећег јуна одлазак у Потсдам на ручак који даје Рибентроп у Новој палати, затим чај са Гебелсом и вечера са Хитлером у Кајзерхофу;
4.     Четвртог јуна шетња по Берлину и Герингов пријем у Шарлотенбургу: вечера са свећама, балетом на трави, ватрометом и спуштањем застава падобранима;
5.     Петог јуна ручак утроје са Хитлером, а затим поподне састанак само између кнеза Павла и Хитлера у Дрездену;
После тога приватна посета Герингу на његовом пољском имању у Каринхолу.

     ВОЈНА парада је била нарочито импресивна: бескрајни низ потпуно нових тенкова, оклопних кола и топова док изнад њих лете авиони у савршеним формацијама. Тридесет хиљада СА трупа је било мобилисано за службену безбедност и шпалир.
     Хитлер, Геринг и Рибентроп су хтели да придобију кнеза за пакт пријатељства са Немачком, или, да им бар обећа да неће склапати са Енглеском никакав уговор о гарантијама.
     У Архиви кнеза Павла налази се Хитлерова здравица и кнежев одговор.

     "ВАШЕ Краљевско Височанство!

     Велика ми је част и задовољство, што могу да пожелим добродошлицу Вашем Краљевском Височанству регенту Краљевине Југославије и Њеном Краљевском Височанству принцези Олги у главном граду Немачког Рајха.

     Али ја Вас такође поздрављам и у име целог немачког народа јер он је пун осећања срдачног пријатељства према Његовом Величанству Краљу Петру II, према Вашој отаџбини и југословенском народу.

     Немачко пријатељство према југословенском народу није само спонтано, већ је своју дубину и трајност стекло у трагичном метежу светског рата. Немачки војник тада је научио да цени и поштује свог изузетно храброг противника. Верујем да је то било обострано. Ово међусобно поштовање потврдиће се у заједничким политичким, културним и економским интересима.

     Тако и у Вашој садашњој посети, Ваше Краљевско Височанство, видимо само живи доказ исправности овог нашег уверења и црпимо истовремено из ње наду да ће се немачко-југословенско пријатељство развијати и у будућности и попримати све блискије видове.

     У ВАШЕМ присуству, Ваше Краљевско Височанство, видимо такође и одличну прилику за отворену и пријатељску размену мишљења, која - у то сам убеђен - по оба наша народа и државе, у овом смислу може бити само од користи. Верујем у то, тим више, како ће један чврсто утемељен и пун поверења однос Немачке према Југославији - пошто смо стицајем историјских догађаја постали суседи заувек утврђених заједничких граница - да осигура не само трајан мир између наша два народа и земље, него ће такође представљати умирење нашем раздраженом континенту. Овај, пак, мир, циљ је свих оних који су вољни за истински градитељски рад.

     Допуштам себи наду, да ће Ваше Краљевско Височанство током Вашег кратког боравка у Немачкој стећи јасну слику о градитељству и вољи за рад и мир немачког народа, који нема други циљ, до очувања основа свог постојања и свог природног права да неисцрпним радом крене у сусрет сигурној будућности Европе у којој ће завладати мир.

     Будите сигурни да Немачка и њена влада са искреним симпатијама прате пут успона, којим југословенски народ одан завету краља Александра на исти начин и тако успешно стреми. Овај Ваш рад достојан је најбољих жеља, мојих и немачког народа.

     У том духу дижем моју чашу у здравље Његовог Величанства Краља Петра II, у лично здравље Вашег Краљевског Височанства и Њеног Краљевског Височанства принцезе Олге, за добро Вашег високог регентства, и за напредак југословенског народа!"

"ГОСПОДИНЕ Рајхсканцеларе!

     Веома срдачне речи, којима сте удостојили принцезу и мене, дубоко су нас дирнуле, и захвални смо Вам за њих, као и за све оне доказе искреног и најтоплијег гостопримства, којим смо дочекани током нашег боравка у великом немачком рајху.

     Уверен сам да ће пажња коју сте, Ваша Екселенцијо, као и влада Рајха и немачки народ, показали ових дана мени и принцези, бити поздрављена са највећом радошћу од читавог југословенског народа, и бити схваћена као још један доказ дубоких симпатија и пријатељства наших двеју суседних земаља.

     Мени је исто толико драго да приметим отворену срдачност и гостопримство на које сам наишао, код вас, господине рајхсканцелару, под чијим је одлучним вођством немачки народ у данашње време остварио једну од најсјајнијих епоха историје Европе, као и код еминентних државника рајха.

     Југословенски народ знао је и у прошлости да поштује све оне драгоцене особине немачког народа које су га довеле до уједињења и снажног развоја духа и културе. Југословенски народ није умео ово само да цени, већ је, и у својој сопственој борби за уједињење и у својим напорима да изгради своју културу, у немачком народу нашао величанствени пример националне самодисциплине, реда, рада и стваралачког одушевљења, и налази га и данас.

     Односи између Немачке и Југославије, као и пријатељска природа истих, захваљујући исправном схватању животних интереса оба народа суседа, већ годинамасу  и коначно утврђени. Срећно надопуњавање економија обеју земаља без сумње је значајно допринело и јачању нашег пријатељства.

     Моја посета такође је израз одлучне воље југословенског народа да живи и сарађује са немачким народом у атмосфери мира и пријатељства. Стога ме веома радује да се у речима Ваше екселенције обнављају свечане обавезе, да и велики немачки рајх жели очување и учвршћивање пријатељске сарадње са Југославијом, и намерава да поштује њену слободу и независност, као и границе, које су нам од прошле године трајним суседством повезане.

     У овим изјавама не видим само остварење услова за развој још тешњих веза између Немачке и Југославије већ и вредан допринос консолидовању мира у овом делу Европе.

     Са таквим осећањима подижем своју чашу за личну срећу Ваше Екселенције и добробит великог немачког народа."

КНЕЗ ОДБИО ОРДЕН

У "МЕМОАРИМА" генерала Хајнца Гудеријана (био је присутан у време посете кнеза Павла Берлину) пише да је кнегиња Олга права лепотица. Затим, спомиње се војна парада моторизованих трупа и примедба да је показано толико војске да је на крају парада била више заморна него импресивна. Гудеријан спомиње и то да је кнез одмах после Немачке посетио Британију и закључује да Хитлер није постигао свој циљ.
     И, заиста, пропали су му планови, новац је потрошен узалуд: 30 милиона марака само за украшавање Берлина. Рекао је за кнеза Павла да је "клизав као јегуља: кад год човек помисли да ће од њега извући неки чврст договор, он се сакрије иза свог парламента". За кнегињу Олгу је рекао: "Типична хладна Енглескиња коју само занима високо друштво!"
     Немци су од кнеза, узгред, тражили објашњење о смени Стојадиновића. Кнезу је постало јасно да ће рат почети убрзо и то нападом на Пољску. Кнез је одбио да прими било какав орден.

О ФИРЕРУ И ДУЧЕУ

"НЕПОЈМЉИВО ми је како ови људи могу бити увек тако сигурни у своје мишљење, у тој мери да се усуђују да га спроведу са таквом силином. Кад ја треба да донесем неку одлуку, мучим се целу ноћ пре и после тога, питам се да ли је баш била исправна", каже кнез о Хитлеру и Мусолинију.

XXI

Сирота наша одушевљење 

     ГОДИНА 1941, 29. март. Министарству иностраних послова. Строго пов бр. 147. Телеграм стиже из Москве. Први пут после пуча јавља се наш амбасадор Милан Гавриловић:
     "Јављам Вам ради знања.
     1. Храброст коју је наш народ показао задивила је све и задобила отворене симпатије. Зато је промена примљена овде у свим круговима необично добро, нарочито у самој влади. О томе сам имао прилике да се за ова два дана потпуно уверим, нарочито после разговора који сам јуче имао с Вишинским, који ћу вам усмено изложити. Они су непрестано желели да се ми одупремо, наравно из својих разлога, и сада је на нама да се овим користимо до крајње мере могућности и да тренутну заједницу интереса постепено развијамо, јер сад и они добијају више храбрости према Немцима, а шири слојеви у војсци и народу не знају за кабинетске политике суптилности.
     2. Остаје као тамна тачка неизвесности ситуација око Турске због досадашње совјетске политике. Из те неизвесности Турска мора што пре да изађе. Треба деловати што брже и енергично (Гавриловић у ранијим депешама предлагао савез с Турском и заједнички фронт на Балкану - прим. аут.)
     3. У немачкој амабасади је права констернација. Криве тамошњег немачког представника. Кажу: 'Није познавао менталитет Југословена. Допустио је да буде изненађен.'
     4. У италијанској амбасади пуна потиштеност."

     ОДУШЕВЉЕЊЕ Гавриловића није дуго трајало, као ни кураж српске улице. Новој влади у Београду требала је једна ноћ да прихвати исту ону политику коју је толико осуђивала. Симовићева влада прихватила је тројни пакт, а да јој нико то званично није тражио. Зато Гавриловић сада добија нови задатак. Министар спољних послова Момчило Нинчић шаље телеграм свим нашим дипломатским представништвима:
     ”Прво питање које се појавило пред југословенском владом после промене режима 27. марта било је питање односа с Немачком и Италијом, као и гледање на тројни пакт. С тим у вези саопштио сам овдашњем немачком и италијанском посланику да краљевска влада остаје верна принципу поштовања закључених међународних уговора, па, према томе, и протокола у Бечу. У вези с овим саопштењем, од немачке и италијанске владе, није било никаквог одговора, нити реакције.”
     Наш амбасадор у Москви зато поново има исти задатак. Дипломатија мора да поправља политику улице. 1. априла Гавриловић ће се сусрести са руским, енглеским, италијанским, немачким и мађарским представницима.
     ”После италијанског видео сам немачког амбасадора. Примио ме је у свом стану. Био је необично потресен догађајима. Остали смо пун сат. Приступио ми је речима:
'Молим вас, објасните ми откуд ова промена? Шта је узрок томе? И тако изненада? Па ми смо све учинили за вас. Гарантовали смо границе, а ништа нисмо тражили.'
     Готово усплахирено у исти мах ми је саопштио:
'Знате ли да су Идн и Дил у Београду? Код вас пале куће наших сународника.'
     Рекао сам одмах:
'Не пале куће. Ако ви желите рат с нама, вама нису потребни ови претексти. Ваша штампа то доноси за случај да се решите на рат, да припреми своје и страно јавно мњење. Зашто да ратујемо. Ми не добијамо ништа, а ви ако нас нападнете створићете баш оно што желите да избегнете: балкански фронт. Је ли то ваш интерес?'"

     - НАРАВНО да није. Ми не желимо рат с вама. Али зашто сте онда потписали? - питао се немачки амбасадор.
     Гавриловић му је изложио историјат наших односа, њихово мишљење о Словенима и пресију да против своје воље напустимо неутралан положај. На крају изразио је чуђење како немачки посланик у Београду није осетио расположење народа.
     - Ви кажете све сте учинили за нас. Гарантовали сте нам границе. Али ми нисмо тражили те гаранције. И од кога нам гарантујете? Од Енглеске? Они немају никаквих територијалних претензија. Ми и сада не желимо рат с вама. Али ако нам га наметнете, примићемо га. Нама ће бити врло тешко, али верујте и вама. И зашто? - готово је претио Гавриловић.
     - Зашто нам нисте говорили тако пре потписа? Ми не желимо рат, нисмо ни спремни за то, отворено кажем, али како наћи излаз? - остао је упоран представик Рајха.
     - Наш министер у Београду дао је гаранције вашем посланику у Београду. Ето излаза. Више од тога не можете нам тражити.
     - Потпуно се слажем. Одмах ћу све изложити фиреру.

     - На његовом месту пред овом великом народном променом ја бих рекао да поштујем народ који овако љубоморно брани своју независност. Изјавио бих да такав народ не треба да се боји напада Немачке и да таквог напада неће бити. То би доликовало фиреру. И такав гест би наш народ схватио. И таквим гестом би учинио више него силом.
     "Изгледао је искрено утучен", наставља Гавриловић, "и после дужег времена рекао ми је: 'Све ћу ово изложити фиреру још вечерас. Понављам, ми не желимо рат.'”

     АМБАСАДОР још није знао за фирерову директиву број 25 коју је донео још 27. марта. Напад на Југославију само што није почео. Гавриловић, ипак, 1. априла шаље и депешу број 159 о сусрету с италијанским амабасадором. И он га је успешно слагао: “Ви знате моје мишљење. Увек сам био за мир на Балкану.”
     У депеши строго. пов. 155 Гавриловић наставља:
     ”Имао сам дуг разговор с мађарским послаником. Питао ме да ли ћемо признати Трипартитни пакт. У том тренутку нисам имао још изјаву учињену немачком и италијанском посланику, и одговорио сам му: 'Није више важан наш потпис на том пакту. Важни су смисао и дух наших односа с Немачком и наша национална част на коју смо исто тако осетљиви као и ви. И ви сте ставили свој потпис на Трипартитни пакт, па сте се ипак борили против, јер сте сматрали да су вам повређени интереси и национална част. Ми смо направили велику промену јер је прошла влада почела да клизи и пада у један понижавајући положај, који није одговарао народном осећају о својој сигурности и својој части.'"
     На то ми је он одговорио: “Али нешто морате да платите за оно што добијате, а добијате гаранције.”
     'Ми уопште ништа нисмо тражили, па зато немамо ни шта да плаћамо. Нама се намећу и роба и цене, а сила природно изазива отпор. Ми рат нећемо, али ако нам се наметне, ми га примамо као и увек. Сад све зависи од Немаца.'
     Одговорио ми је с много симпатија: 'Ви сте херојски народ. Можда још свака нада није изгубљена да се овај спор с Немачком уреди. Немам утисак да Немачка жели рат с вама.'"
     ЗА разлику од мађарског амбасадора, енглески представник у Москви знао је и пре Гавриловића да је пучистичка влада прихватила све обавезе из тројног пакта. Његов разговор с Гавриловићем од 1. априла зато изгледа као и сваки други неколико месеци раније:
     ”Енглески амбасадор ми каже да се боји да у Енглеској и Америци ваша декларација не буде рђаво примљена и моли да се дају потребна објашњења за народ. Рекао сам му да ће наш народ добро разумети, а надам се да ће је разумети и на страни. Ја се само бојим, рекао сам му, да је и фирер тако добро не схвати.
     Међутим, вечерас у разговору с Вишинским, коме сам предао сада и писмену нотификацију декларације коју сте предали италијанском и немачком амбасадору, он ми је рекао: 'Ваша је политика потпуно исправна и ваша је декларација на свом месту.'"
     Пучистичка политика била је попут намесништва пре ње. Једино што више није било саговорника у Берлину. Као и много пута раније, Србија је заиграла на своју “адут карту”: на Русију...

КАМПАЊА ЈЕ ПОЧЕЛА

     ”ДОК су најшири слојеви нашег народа у јавним манифестацијама изражавали своју радост поводом догађаја од 27. марта, дотле су немачка штампа и радио отпочели кампању против наше земље истичући да је од тада немачка мањина изложена злостављању и насиљу. Овоме су се придружиле мађарска, румунска и бугарска штампа и радио”, наводи се у циркуларном писму нашим амбасадама које 3. априла 1941. потписује министар дипломатије Момчило Нинчић.
     - Приликом поменутих манифестација било је спорадичних инцидената сасвим невине природе као неколико разбијених прозора на немачким кућама и непријатељских поклича против Немаца. Исто тако било је и мањих физичких испада неодговорних елемената и пијаних људи. Међутим, није било ничег што би могло дати ма и најмање повода за кампању ових размера. Та кампања појачава свакодневно тон износећи разне варијанте злостављања, што је апсолутно неистинито.
     Сами представници немачке мањине у Цељу, за које је немачки радио тврдио да су били предмет злостављања, спонтано су изјавили преко нашег радија да су те тврдње апсолутно нетачне и измишљене.
     У свему томе нема ни трунке истине. У нашој земљи владају свуда потпун мир и ред.

XXII

Братска помоћ Москве

ПОПУТ Намесништва и Симовићева влада спас је покушала да нађе у Русима. Министар спољних послова Момчило Нинчић обавестио је Гавриловића 1. априла 1941. да је од Молотова добио уверавања да је Москва спремна за војни споразум и због тога је у Москву послао пуковнике Божина Симића и Драгутина Савића с упутствима и пуним овлашћењем да заједно с Гавриловићем потпишу документ.
     Али... 4. априла стиже одговор из Москве. Гавриловићева депеша “строго пов. 170”:
     - Симић и Савић стигли су другог увече, а јуче смо имали први састанак с Вишинским. Поднели смо му наше нацрте уговора и војне конвенције. Он нам је одмах рекао да је њему склапање војног савеза потпуно ново и да то мора да поднесе влади, а пошто схвата хитност и озбиљност целе ствари одговор ће нам дати данас.
     На првом данашњем састанку он нам је рекао да је његовој влади незгодно да прва раскине своје односе с Немачком, јер би потписивање једног таквог уговора то практично и значило. Уз то је напоменуо да је за војни савез потребно знати и какве су обостране војне снаге, тј. да совјетска влада зато предлаже закључење уговора о пријатељству и ненападању чији нам нацрт подноси. Тај нацрт гласи:

     УГОВОР О ПРИЈАТЕЉСТВУ И НЕНАПАДАЊУ ИЗМЕЂУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И САВЕЗА СОВЈЕТСКИХ СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ РЕПУБЛИКА

Његово величанство краљ Југославије и Президијум Врховног савета СССР надахнути пријатељством које постоји између обе државе и убеђени да је њихов заједнички интерес очување мира, решили су да закључе уговор о пријатељству и ненападању.

члан 1: Обе стране уговорнице обавезују се узајамно да поштују независност, суверена права и територијалну целокупност Југославије и СССР.

члан 2: У случају да једна од страна уговорница буде нападнута од стране неке треће државе, друга страна уговорница обавезује се да неће указивати помоћ тој држави за све време трајања тог уговора.

У члану 3 каже се да уговор важи на рок од пет година, у четвртом да ступа на снагу потписивањем, и у петом оно церемонијално да се прави на два језика.

ГАВРИЛОВИЋ затим каже: “Иако ово није био уговор о војном савезу, за чији смо потпис били овлашћени, сматрали смо да га можемо прихватити и потписати из ових разлога:

1. Због члана другог према коме би Немачка за случај напада на Југославију морала да рачуна да ће бити лишена снабдевања из СССР. У том случају имала би само гориво из Румуније, што би навело Немачку на размишљање.
2. Због тога што смо добили утисак да је ово можда прва етапа ка војном савезу.
3. Зато што је Вишински у неколико махова изричито изјављивао готовост за уступање ратног материјала и тражио одмах обавештење шта нам је све потребно да би нам се могло хитно доставити. Ова су му обавештења одмах дата с назначењем хитности и о томе ће даље да брине наш војни изасланик.
4. На напомену пуковника Савића да се овај пакт може одмах искористити за дипломатско утицање на Берлин, Вишински је рекао да су они већ мислили да на основу овога учине корак у Берлину где би њихов амбасадор изјавио немачкој влади да СССР никако не жели напад на Југославију, с којом је закључила овај споразум из чијег члана 1 се види да је СССР стало до независности, суверености и интегритета Југославије.
Пола часа касније, на другом састанку, Вишински нас је известио да ће с њихове стране потписати само Молотов, и да према томе треба да се утврди ко ће с наше стране потписати, да ли све троје или само ја. Том приликом је убрзао објављивање споразума још за вечерас, уместо петог, како је било предвиђено.
Сат касније поново нас је позвао Вишински и том приликом ми је уручио другу редакцију уговора са следећим изменама: у члану 1: после речи 'обавезују се' - умећу се речи: 'да се уздрже од сваког напада у међусобним односима' и да поштују независност, итд.
Члан 2 у новој редакцији губи свој смисао и ефекат пошто сада гласи: 'У случају да једна страна буде нападнута од треће државе, друга страна обавезује се да задржи политику неутралности и пријатељства.'

СКРЕНУО сам му пажњу да је ово сада слабо. Он ми је објаснио да ову велику измену уносе зато што би Немачка могла схватити да би они одмах прекинули лиферовање, што би их пре времена увукло у рат с Немачком, јер би Хитлер одмах напао.
Нисмо могли прихватити ове измене јер би ова још сада објављена неутралност за случај немачког напада само охрабрила Немце и ослободила још више њихове садашње силе према совјетској Русији, док би можда обесхрабрила наш народ који би противно своме очекивању и пре немачког напада сазнао да ће Русија остати мирна. Зато сам тражио поновни састанак с Вишинским, изнео му ове разлоге и умолио га да одложимо потписивање до одобрења Краљевске владе. Он ми је изјавио да врло жали што се одлаже потписивање, јер 'оно што је данас могуће може сутра бити немогуће'."

Гавриловић је зато покушао да направи мали маневар. Рекао је Вишинском да ће потписати уговор уз два услова: да се члан о неутралности замени изјавом да ће Русија у случају напада и даље задржати пријатељске односе с Југославијом, као и да уговор потпишу Симић и Савић иако за то нису позвани. То би била значајна симболика пошто потписују као официри.
Али и Вишински је имао свој адут. Био је то: генерал Душан Симовић. Петог априла комесер за спољне послове Андреј Вишински спојио је амбасадора Југославије с његовим председником владе. Милан Гавриловић је о томе писао Јакобу Хобтену:
- Потпишите што вам Руси предлажу - рекао је Симовић.
- Не могу, генерале. Знам шта ми је дужност и који ми је посао.
- Морате потписати.
- Не могу, генерале. Имајте поверења у мене.
- Потпишите Гавриловићу.
- Знам шта радим. Не могу потписати тај документ.
- У реду. Ако хоћете наредбу, онда вам ја наређујем да потпишете!
- Знам шта радим. Имајте поверења.
НИЈЕ прошло ни десет минута, звао је Вишински.
- Хоћете ли доћи.
- Нећу - остао је упоран наш амбасадор у Москви.
- Како!?
- Рекао сам нећу, не долазим.
- Али ви имате налог. Ви морате потписати.
- Знам. Али нећу потписати. Не могу, рука ми одбија послушност.
Вишински је треснуо слушалицу. Око десет увече јавио се поново. “Хајде, Гавриловићу, дођите ми вас чекамо.”
- Могу да дођем, али не могу потписати ако се не измени клаузула.
- Дођите, молим вас - рекао је Вишински.
У Кремљу су Милана Гавриловића чекали Стаљин, Молотов, Вишински и други. Члан 2 био је измењен.
- Мислим да ће доктор Гавриловић прихватити ову измену - поносно је казао Молотов.
- Прихватам и захваљујем вам.
- Не, не захваљујте мени. Не мени. Захвалите нашем другу Стаљину. Ми ништа не чинимо без нашег друга Стаљина - узвратио је Молотов.
Гавриловић се окренуо и захвалио Стаљину, који је одговорио:
- Имали сте право, господине Гавриловићу. Да смо задржали формулацију о неутралности, значило би да ће у случају напада на вас Совјетски Савез прати руке над вашом судбином.
Била је дубока ноћ. 6. априла ујутру, Југославија и Совјетски Савез потписали су уговор о ненападању. Немачки авиони већ су полетели ка Београду...

ТАЈНИ ПРЕГОВОРИ
ПРЕГОВОРЕ о војном савезу са Совјетским Савезом започео је још кнез Павле. То је открио амерички дневник "Њујорк тајмс". Милан Гавриловић био је у шоку.
- Енглески амбасадор био је врло изненађен и упитао ме да ли заиста водим те преговоре. И ја сам био изненађен да је амерички дописник могао да сазна. Било ми је и непријатно зато што је био веома обазрив према мени, а сматрао сам да о овоме не треба да га обавештавам. Морао сам рећи да се ту ради о неким приватним сугестијама, да ја овде никакве преговоре не водим нити имам овлашћења. Видео сам да очигледно, ипак, зна све.
Гавриловић затим разрађује план. Каже:
- Совјетска влада може одбити ово моје сондирање. У том случају наша влада потпуно је покривена пред народом чије су симпатије за Русију познате. Да ништа друго није, из овог разлога треба покушати. Можемо у једном тренутку јавно рећи да смо покушали, али да Русија није хтела или није смела.
Совјетска Русија може примити, а потом поставити такве услове и развлачити, као с наоружањем. Могу и прихватити озбиљно. У том случају не бисмо били сами према Немачкој, а њихова је ствар како ће они да објасне Немцима, ако се не би ишло путем паралелног закључивања, о коме говори "Њујорк тајмс".
Амерички дневник имао је праве информације. Београд је желео да потпише уговор с Немцима, Русима и Италијанима, како смо видели из Стакићевих тајних мисија. Руси су, ипак, то сазнали, и 23. марта у поноћ Вишински је позвао Гавриловића:
- Одговор совјетске владе постао је беспредметан, пошто се ваша влада већ одлучила да приђе Осовини. То су наши последњи извештаји и ми верујемо да су тачни.

XXIII

Уметност Југославије

      У АРХИВУ кнеза Павла налазе се сва писма која му је упутио господин Милан Кашанин. Године 1939, Кашанин је, у издању Музеја кнеза Павла објавио изванредно лепу књигу (на француском језику) "Уметност Југославије" и први примерак послао кнезу Павлу, чијег Музеја је био директор.

     "Београд, 16. IV 1939.
     Ваше краљевско височанство,
     Истински сам срећан што Вам се свидела књига о нашој уметности. Дозволите да Вам топло благодарим на ласкавом мишљењу и писму које ме је тако пријатно изненадило. Ваша похвала, Височанство, то је највеће признање које сам могао добити, и највеће охрабрење за даљи мој рад јер ни до чијег мишљења на свету не држим колико до Вашег.
     Знам да сте сада у великом послу и да Вас не могу виђати онако често као раније. Али исто онако желим и исто онако верујем да ће све Ваше бриге и напори довести до успеха. Наш свет је сав забринут, али нико није малодушан.
     Ја безгранично верујем у српски народ, у Србију и онога који их сад води.

Искрено одани
М. Кашанин."

     Те исте, 1939. године, Музеј кнеза Павла је приредио престижну изложбу "Сто година француског сликарства - од Давида до Сезана".

     КНЕЗ Павле и Милан Кашанин су основали Музеј савремене уметности у Београду, у Конаку кнегиње Љубице, почетком 1929. године. Још 1925, кнез замишља свој музеј и пише својим богатим пријатељома и рођацима:
     "Моја земља Србија нема ниједну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду. Моја влада је, наравно, обезбедила зграду за ти сврху, с тим да ја на почетку обезбедим довољно слика да се створи језгро једне националне збирке. Предлажем да то буде галерија модерне уметности и да се у њој не излажу дела настала пре деветнаестог века."
     И убрзо су поклони почели да пристижу. Међу првима, госпођа Беренсон је новом музеју поклонила једног Камија Писароа. За две године кнез је добио око педесет слика, између осталих дела сликара: Џорџа Скота, Ђ. Бускаљонеа, Марије Башкирцев, Паје Јовановића, Кондера...
     Директор Музеја постао је дипломирани историчар уметности на Сорбони, доктор наука, књижевник, уметнички критичар, Милан Кашанин, потоњи верни сапутник кнеза Павла, личност која је са кнезом поделила славу али и немилост после Другог светског рата.
     Кредо Милана Кашанина гласи: "Не верујте слепо ником, ни себи ни другима, него се стално контролишите, док не дођете до једног свега искреног, дубоког уверења. Немојте бити сноб, нити папагај. Боље је не волети, него волети лажно."
     Стил Милана Кашанина сигурно је један од фасцинантнијих у српској култури. Он је дубоко и плодоносно појмио смисао целине српске културе, а Музеј кнеза Павла устројио је да  покаже прожимање нашег и европског лепог. Поставка Музеја и цео потоњи рад Кашанинов, сведоче да је трагао за изразом највише могуће суверености.

     МИЛАНУ Кашанину дугујемо значајну књигу "Српска књижевност у средњем веку", дугујемо му часопис "Уметнички преглед" (издање Музеја кнеза Павла), књиге: "Уметност Војводине" (са Вељком Петровићем), "Два века српског сликарства", "Уметност и уметници", "Погледи и мисли", "Случајна открића"... Галерију фресака...
     Право је чудо да су се срели и тако успешно сарађивали кнез Павле и Милан Кашанин. Из наведеног писма види се какво су поштовање имали један за другог. Њихов дугогодишњи труд имао је своју апотеозу оснивањем Музеја кнеза Павла 18. јануара 1935. године.

После Другог светског рата срели су се свега једанпут, у Паризу, 1972. У Архиву кнежевом о томе сусрету нема ничега. Ни Кашанин о томе ништа није оставио. 

У Архиву, који је стигао са Колумбија универзитета, налази се већи број писама, докумената, која се односе на интерес који је кнез Павле имао за сликарство. Он је био школован историчар уметности и ниједан од докумената се није случајно нашао у Збирци. Кнез је сваки слободан тренутак посвећивао изучавању сликара као што су били: Тицијан, Тинторето, Белини, Мантења, Рубенс, Ел Греко, Гоја, Лука Кранах, Басано, Шарден, Клод Лорен, Никола Пусен...

ВОЛЕЋИ сликарство и, наравно, све лепе уметности, кнез Павле као да се придржавао једног Пусеновог савета: "Ствари у којима има савршенства не треба да се гледају са журбом него у доколици, са расуђивањем и разумом. Да би човек о њима донео правилан суд, треба да употреби иста средства која су потребна да се та дела добро ураде."
Пре него што је купио један Тицијанов портрет, кнез је провео са сликом три дана и забележио:
"Схватио сам да је то слика с којом бих желео да проведем читав живот."
Кнез је своју омиљену слику "Глава светог Јеронима" од Мантење, чувао умотану у својој свиленој кошуљи!
У приватној збирци кнеза Павла, која се и данас налази у Белом двору на Дедињу, налазе се многобројне слике великих мајстора: Николе Пусена "Адонис и Венера" и "Три монаха", Симона Вуеа, Гаспара Дигеа, Ђованија Каријанија, Палме Старијег, Веронезеа, Доменика Бекафумија, Албрехта Алтдорфера, Ежена Делакроа, Фромантена, Каналета, Бонингтона... једна изузетно вредна колекција порцелана рађена у мануфактури у Севру...

КНЕЗ је свом музеју даривао многобројне слике домаћих и страних мајстора, споменути треба слике Короа, Дерена, Сислеја, Иље Рјепина, Леона Огиста Лермита... Његови велики пријатељи, са којима је имао живу преписку током много година, госпођа и господин Беренсон даривали су Музеју ремек-дело Анрија Матиса "Црвене букве". Чувена енглеска колекционарка Честер-Бити поклонила је ремек-дело Камија Писароа "Трг Француског позоришта", а господин Ешер из Цириха, лепу Вијарову слику "Ентеријер". Најзад, господин Вијо даровао је једну Гогенову слику "Велика Тахићанка"...
Уз помоћ кнеза Павла, Кашанин је тридесетих година успео да купи за Музеј слике Монеа, Реноара, Дега, Дерена, Вламенка, Ван Донгена, Утрила, Бонара, Гистава Мороа, Тулуз-Лотрека, Анрија Матиса, Жоржа Руоа, Сузане Валадон...
Музеј кнеза Павла се налазио у Дворском парку (још Пионирском). Данас је ту Председништво Републике. Нема ни спомен-плоче да подсети на некадашњи понос Београда. На велико дело кнеза Павла и Милана Кашанина. Оно што је кнез рекао, потврдило се:
"Тешка судбина нашег народа, која нас је од памтивека пратила, и која је немилосрдно рушила напоре претходних генерација, још се једном поновила."

ПОНОС БЕОГРАДА

ОТВАРАЈУЋИ Музеј, кнез Павле је рекао: "После Светског рата, опет су наше тековине од преко једног столећа биле делом упропашћене. Тешка судбина нашег народа, која нас је од памтивека пратила, и која је немилосрдно рушила напоре претходних генерација, још се једном поновила. Требало је спасти оно мало заосталог блага и прикупити ретке остатке, које је општа и судбоносна олуја поштедела. Ми смо то у границама могућности учинили, и томе придодали једну репрезентативну збирку модерне уметности нашег доба, колико се то могло учинити нашим скромним средствима... Надам се да ће Београђани са поносом и пијететом посматрати реликвије наше тешке историје и из њих црпети љубав за традиције и наук за будућност. Свака стопа је била крвљу натопљена, и наша је дужност да се сетимо гигантског напора који је сада крунисан успехом. На нама је да то велико и красно дело сачувамо. Ретки остаци наших првих и славних националних неимара Немањића налазе се у приземљу. На првом спрату само једна отворена врата одвајају Карађорђеву собу од Милошеве - напоре једне и друге династије за добро и величину отаџбине. Други спрат је посвећен модерној уметности и ја се надам да ће користити нашим младим уметницима код којих наилазимо на толико дара... Желим привући вашу пажњу, господо, на мог дугогодишњег сарадника у овом послу г. Кашанина, без чијег знања, рада, пожртвовања и стрпљења не бисмо се данас могли овде састати."

XXIV

Бродолом

ПУЧ изведен у четвртак 27. марта 1941. године узроковао је бродолом државног брода. Судбина целог народа и, наравно, појединачне судбине људске добиле су обележја катастрофе.
"За време буна, у доба друштвених промена, о праву и суду не треба говорити. Све се руши, све се мења. Један човек замењује другог. Животи висе о концу. За живот се не треба везати. Не треба га бранити по цену унижења људског достојанства."
Ово је записао Милан Антић (1892-1975) у јануару 1963. године, после издржане робије у Сремској Митровици.
У Архиву кнеза Павла, који се чува на Колумбија универзитету, налази се известан број дневних извештаја министра двора Милана Антића. Из њих се може разумети да је Антић имао највеће поверење кнеза Павла.
Милан Антић је био син Никодија Антића, трговца из Бољевца, који је као секретар радикалног одбора био осуђен на смрт од преког суда 1883. године због учешћа у Тимочкој буни против краља Милана Обреновића. Казна му је била преиначена у двадесет година робије, коју је до 1886. издржавао у београдској Тврђави заједно са Пером Тодоровићем и друговима. Мајка Милана Антића звала се Јулијана и била је кћерка лекара из Бољевца. Завршио је гимназију у Зајечару и желео да студира медицину, али добио је државну стипендију за студије права у Женеви. 

ПО завршеним студијама постављен је за секретара у Министарству иностраних дела, а 1. септембра 1915, постаје најмлађи секретар Николе Пашића кога прати у повлачењу преко албанских планина у Грчку. После рата радио је на успостављању границе са Грчком и служио у амбасадама у Риму и Букурешту. У Риму је упознао своју будућу супругу Агату, ћерку последњег хрватског бана (1917-1918) Антуна Драгутина Михаловића.
Михаловићи су племићку титулу добили од краља Карла Трећег године 1717. године. Према споменику који се чува у Повјесном музеју Хрватске у Загребу, до 1763. године презивали су се Михајловићи и били православне вере. До почетка 20. века, шест генерација су били царски официри.
Милан Антић је 25. децембра 1932. године, вољом краља Александра Карађорђевића постао министар двора, на ком положају је остао све до 27. марта 1941. године. У јулу 1939. године, за владе Џорџа Шестог, произведен је у витеза викторијанског краљевског реда "Honoraru Knight Commander". На Указу који је Милану Антићу дао право да до краја живота носи титулу енглеског сера, стоји потпис великог мајстора сувереног реда - краљице Елизабете (мајке данашње краљице). Ни пре њега ни после њега није било Србина коме је енглеска круна указала такву част, све до данас (кнез Павле Карађорђевић је, као племић, имао највише британско одликовање - орден подвезице).
На дан пуча, 27. марта 1941. године, министар двора Милан Антић је ухапшен, а после бомбардовања Београда, вођен путевима бекства генерала Симовића, браће Кнежевић и чланова пучистичке владе све до Пала, где га је, генерал Калафатовић у последњи час спасао од стрељања. Окупацију је провео у Бољевцу и у Београду, без икаквог учешћа у јавном и политичком животу окупиране Србије.

ХАПШЕЊЕ Милана Антића извршио је лично мајор Живан Кнежевић. Том приликом је Кнежевић узео сву Антићеву уштеђевину и лични дневник.
После рата, Антић је хапшен три пута и робијао је у Сремској Митровици, све до 1960. године. Оставио је већи број бележака и један мемоарски спис који нигде још није објављиван.
Пред Титовим иследницима је био прави стоик. Шта он каже:
"Свака промена политичке ситуације, а нарочито промена шестојануарског режима после мартовског пуча, отвара Еолову врећу пуну нагомилане критике, тако да човек не може да похвата све те ветрове, ни да скупи све те гласине.

Жеља ми је да напишем оно што сам видео, чуо и радио, полазећи од истине и себе, а не од неистине и критике. На тај начин бих рекао историји оно што знам о том бурном периоду нашег јавног живота и одговорио жељи покојног оца."
Схватао сам свој положај и своју дужност према себи, историји и властима. Изнео сам озбиљну и одговорну слику о оном што знам и што сам сматрао да је једино могуће било у датом моменту опште констелације сила и догађаја. Бранио сам и заступао политику и људе који су били позвани да о народу и држави мисле. Избегавао сам сваки лични моменат. Никог нисам нападао. Себе нисам бранио бацајући евентуалну своју одговорност на ма ког другог. Држећи се политике, а не личности, дао сам објективну слику оног што је било, уколико сам, природно, ја то знао."

О ОКОЛНОСТИМА и ситуацији која је владала пред пуч, Антић је иследнику, између осталог рекао:

"Знам да је кнез Слободану Јовановићу изнео опширно стање односа Немачка - Југославија, на шта му је Јовановић одговорио: 'Па то, онда, није Трипартитни пакт.' Ово ми је познато отуда што ми је кнез касније једном приликом нагласио. Приметио сам да је овакво мишљење Слободана Јовановића, с обзиром на то да је чувени правник, имао на кнеза приличан утицај у току даљих преговора са Немцима."

О писмима енглеског краља и Идна, Антић је рекао шта је знао, али је подсетио и на Черчилово писмо.

"Било је упућено председнику владе Цветковићу. У том писму Черчил скреће пажњу нашој влади да не треба поклањати пуно поверење Хитлеру у нашим преговорима, употребивши чак и реч Хуни спомињући Немце. Нисам читао Черчилово писмо. Чуо сам само један фрагмент у моменту кад га је Цветковић читао кнезу... било је на француском језику.
Иследник се нарочито занимао за Гавриловићеве извештаје из Москве. Питао је Антића колико пута у месецу је слао своје извештаје.
"У почетку своје мисије у Москви", одговорио је Антић, "Гавриловић је слао врло често извештаје... телеграфски и лично везом (преко курира). У почетку скоро свакодневно долазили су телеграми... а после неколико месеци ређе. Десет до петнаест телеграма на месец дана.

ИСЛЕДНИК пита да ли су кнеза интересовали Гавриловићеви извештаји и Антић каже:

"Врло су га интересовали. Више него ма који извештај из других земаља. И од мене је тражио... да му те извештаје оставим да их... може прелистати и читати.

Иследник: С обзиром на овако велики број извештаја, можете ли се сетити... бар основног садржаја... или бар како бисте их класификовали?

Антић: Гавриловић је од самог почетка уверавао Београд да совјетска влада неће, у својим односима са страним земљама, ништа учинити што би могло изазвати неповерење код Немаца, са којима су имали уговорни однос од 1939...

То је део његових извештаја политичке природе. С друге стране, Гавриловић је извештавао да у Црвеној армији влада дух високог патриотизма... да се војска стално спрема, али и да је потребно још извесно време да комплетира своје наоружање.
Наше наде... су биле да ћемо у Москви... наћи могућност заштите према Немцима и Италијанима, али су... Гавриловићеви извештаји супротно говорили."

КОМПЛЕКСНА ЛИЧНОСТ

У ЗАБЕЛЕШКАМА Милана Антића (писаним после изласка са робије) има неколико скица за портрет кнеза Павла.
"Кнез је био психолошки комплексна природа, која карактерише само више духове. Иако сам са њим преживљавао све тешке моменте нашег јавног живота, ипак су многе његове акције прошле мимо мене. То су моменти хладног резоновања, моменти сложених комбинација и планова. Али тамо где је осећање радило, где је лична осетљивост била у питању, његови су изливи били патетични, инстинктивни, моментални."

XXV

Борба Лаокона

            Деветог маја 1945. у Европи је потписан мир. Један од највећих противника Другог светског рата кнез Павле Карађорђевић и даље није био слободан. Своја права чекаће још годину дана  – до 1. јуна 1946. када ће и званично постати слободан човек; додуше покраден и непожељан у својој земљи, нимало добродошао у оној коју је носио у срцу – у Британији.

            У јесен 1945. године, ипак, Павле је добио писмо највећег пријатеља Бернарда Беренсона, и већ 14. октобра наставио је најзначајнију личну преписку:

            -Ох, какве радости да сте ми се јавили...Сазнати да сте живи и да се добро осећате у својој дивној кући, с вољеним пријатељем који се о вама брине, једна је од ретхих новости које су ме последњих година тако развеселиле. Смрт јадне Мери није дошла као велико изненађење после свега што сам знао о њеној дугој болести. Па, ипак, с њом је отишла читава једна епоха. Колико је била велика и шармантна личност и колико је годинама била љубазна према мени.

            Стресао сам се читајући кроз какве сте невоље прошли и зато нећу ни покушати да о томе говорим, како бих се сав предао срећи што знам да сте поново у вашем И Татију. Када бих само био у стању да остатак живота проведем у вашој близини? Питам се да ли је то ипак могуће? Будућност моје земље изгледа тамно, али шок који сам доживео није за мене изненађење, иако због тога није био ништа мањи. Морам да признам да никада нисам био мање сигуран шта ће бити са остатком света? Иначе, живимо у предграђу Јоханесбурга и имамо мали врт. Живимо мирно, с мало људи се виђамо, али много читамо. Мислим да бих полудео без те моје страсти према сликарству и књигама – нарочито у Кенији, где смо провели више од две врло тешке године. Ценим што Унија није тако егзотична земља, али мислим да никад не бих могао да постанем добар Африканац – у мојим годинама. Тек сад схватам колико сам Европљанин...- писао је раздрагано Павле свом пријатељу Беренсону.

            Проћи је још неколико година пре него што ће се најбољи пријатељи опет срести. Рат је био завршен, али Павле ће у њему живети до краја живота. Јер, како много година касније писао Нилу Балфуру, аутору његове романсиране биографије:

            „Шта се може урадити против једне од најбољих и најпопуларнијих писаца у Енглеској? Шта можеш учинити против једног бестселера?”

            Мислио је  на Ребеку Вест и њено дело „Црно јагње и сиви соко” у којем га је описала као „про-осовинског човека” који је „гајио искрене симпатије према Хитлеру”.  Шта уопште може да очекује од „његовог” Лондона, који је издао и некад толико хваљеног Дражу Михаиловића. Када је убијен 17. маја 1946. кнегиња Олга Карађорђевић с разочарењем је забележила у дневнику: „А, некад је био такав херој”. И Ребеки Вест требаће много година да се сети те туробне чињенице: „Волела сам ваш народ пре рата, волим га и одајем му признање све више и више како године пролазе, и увиђам да томе хероју(Дражи Михаиловићу) кога сте ви дали истроији, до данас још нема равна”.

            Кнез Павле, срећом, није доспео у Титове руке, иако га комунистичка Југославија никад није проглашавала највећим непријатељем. Мада пут до црвене Југославије поплочан је 27. мартом. Почетком 1948. кампања против Павла полако је посустала, како у земљи, тако и у иностранству, и крајем фебруара Павле, Олга и Јелисавета  стигли су у Женеву, у хотел „Берг”. Дочекао их је огроман букет цвећа, поклон Бернарда Беренсона.

            „Дивно је што сам те видео после свих ових година и што си успео да дођеш по овако хладном времену. Колико сам уживао што сам вас обоје видео и колико ми недостајете. Бог вас благословио што сте тако диван пријатељ”, написао је Беренсону 1948. године.

            Долазак у Европу за Павла је значио ново рођење: могао је да се врати својој највећој љубави – уметности.

            -Открио сам изванредног антиквара у Лозани – раздрагано је обавестио Беренсона 2. новембра 1948. године. – Зове се Валотон и одмах ми је показао неке дивне ствари, укључујући један Енгров цртеж, неколико Сезана, Реноара и Вејара. И цене су врло пристојне.

            Кнез је имао много више времена и много мање пара, па је сада успео да открије и како су га некад варали. Без велике љутње написао је Беренсону: „А, сад нешто што ће вас забавити. Године 1935. замолио сам Давина да купи за мене на аукцији један сервис из Севра и он ми је послао рачун на 2.500 фунти. Сад сам баш открио да је тај сервис приликом продаје нуђен за мање од хиљаду фунти”.

            За њега је то постао велик новац. После неколико недеља у Швајцарској схватио је да се уштеђевина топи. Од улагања у слике није било говора, штавише, морао је да се одрекне неких од највреднијих ствари. Већ тешко оболео од јетре, 9. априла 1949. моли Беренсона за савет: „Моје лечење ће потрајати а швајцарци се топе. Много се бојим да ћу морати да се растанем од једне моје слике. Шта ми саветујете и можете ли ми у овоме помоћи у САД?”

            Беренсон му је помогао. И Национална галерија у Вашингтону добила је до данас своје најзначајније дело - Ел Греков „Лаокон”, велико ремек дело које некада красило Музеј кнеза Павла у Београду. Слика је плаћена око 100.000 долара,  што је у оно време био огроман новац, иако ни приближан своти коју би данас постигла једна таква слика. Недавне процене из Народног музеја кажу да би Лаокон вредео око двеста милиона долара. Античким Лаоконом кнез Павле је купио свој мир. Исте године отишао је у Париз, у потрагу за кућом.    

            „Не могу да се одвојим од овог божанственог града. Тешко је одолети свим овим лепотама. Људи су тако љубазни , а поред париског друштва, масе енглеских пријатеља пристижу цело јутро. Галерије су чудесне”,  писао је Беренсону 16. јула већ потпуно решен да се за стално настани у граду светлости.

            Три године касније кнез ће први пут после рата отићи у Енглеску.  Добио је позив краљице Елизабете да присуствује спроводу свог оданог пријатеља на Острву – краља Џорџа VI.

            „Осећао сам се као дух који се враћа после толико година и прохујалих догађаја. Наилазио сам на чудестан пријем и сви су били невероватно љубазни према мени”, обавестио је Беренсона 24. марта 1952.

            Био је то тренутак да Павле саопшти своју истину: да напише мемоаре. Али кнез је оклевао. Одбио је Сесила Перота, некадашњег учитеља  краља Петра. Одбио је и Вирџинију Коулс. Изненада сва своја документа и личну архиву проследио је једном младом историчару на Колумбија универзитету у Њујорку, Јакобу Хобтнеру. 

            Наша историја до сада је тврдила да је Хобтнер лично извукао многе документе по завршетку рата(био у мисији Црвеног крста у Југославији 1946. и 1947 године). Књигом „Југославија у кризи 1934-1941”, објављеној 1962. године у Њујорку,  Хобтнер је изазвао прави земљотрес, како у емиграцији, тако и у земљи, јер је под ознаком ЈБХ(Документи у власништву аутора) објавио многа тајна полицијска документа, записнике са седнице владе, разговоре са страним представницима, као и бојне друге до тада непознате ствари.

            Јакоб Хобтнер, међутим, није имао ништа у својој личној архиви. Била су то документа кнеза Павла, донедавно забрањена за истраживање свим Југословенима.

            У Архиви на Колумбија универзитету налази се и преписка Павла и Хобтнера. Једна ствар упада у очи: Павле своја документа није проследио младом историчару, већ лично професору Мозлију, који је руководио најпознатијом Архивом за Централну и источну Европу.

            Мозли је пронашао Хобтнера, овај наставио с Павлом:

            -Веома сам срећан да и даље желите да предате своју архиву Колумбија универитету. Претпостављам да сте се чули с провфесором Мозлијем и да сте се већ договорили како да транспортујете материјале дипломатским каналима. С професором ћете утаначити следеће ствари:

            1. Ова донација остаће стриктно анонимна и неће се пружити никакав публицитет.

            2. Ваше инструкције на сваком ће пакету бити унете у целости.

            3. Ниједном Југословену неће бити дозвољено да користи материјале које сте поверили Архиву.

            4. Мене сте унајмили као свог представника по свим питањима која се тичу располагања, бриге и коришћења вашег материјала.

            У процесу сам завршавања рукописа и послаћу вам га ради ваших коментара чим их завршим”.

            Годину дана касније 26. децембра 1956. Хобтнер обавештава Павла да рукопис још није готов:

`           „ Мој манускрипт полако се завршава и надам се да ћу вам копију послати за два месеца. Сада имам само два једноставна питања: који је датум Росетијевог писма и да ли су документа у Павелићевом предмету коректна да се могу репродуковати у целини. Још нисам одлучио да ли да књигу пунудим Колумбији или Принстону.

            П.С. Можда ће вас интересовати да ми је Форд фондација дала прилично велику награду како би ми омогућила да завршим књигу. У исто време то ће ме ослободити било какве дужности на Универзитету”.

            Хобтнеров рад, ипак, није штампан још шест година. Београд, Србија, Југославија и 27. март нису били  једноствани како је можда амерички историчар на почетку мислио. Сви су почели да му дотурају податке. Влатко Мачек и хрватски представници, монархисти око краља Петра и лондонска емиграција, Дражиновци из САД,  као и хрватски и словеначки, кругови у Америци, такозвана париска емиграција окупљена око кнеза и Драгише Цветковића, па чак и усамљени Милан Стојадиновић из далеке Аргентине. А, у земљи комунизам.

За једног америчког историчара превише конфузије. Четири године након што је Павла уверио да ће му послати рукопис за најдаље два месеца, Јакоб Хобтнер 6. октобра 1960. поставља нова питања:

„Неколико је мисли које ми још узмичу и поред помоћи Мачека и Михе Крека. Поздравио бих сваки ваш коментар о карактеру и личности Милана Стојадиновића; да ли је одлука да се отпусти била пред долазак Ћана у Београда и под каквим околностима; какве су биле ваше импресије о Хитлеру после састанка 4. марта 1941; да ли је истина оно што је Хорти испричао америчким властима да сте слали емисаре да убрзате уговор о пријатељству 1940. године; да ли је тачно да сте Хитлера видели само једном у марту 1941; покушавам да пронађем неке аутентичније порекло састанка Крунског савета 18. марта. Колико Мачек зна били сте на Брду када сте позвани у Београд. На повратку сте застали у Загребу и ургирали да и Мачек присутствује састанку. Зашто сте журили у Београд; која акција је учињена против Симовића после његовог упозорења о могућности војног пуча.

Кнез је годинама допуњавао Хобтнера, када је књига објављена имао је само неколико ситних замерки. Првог децембра 1962. он Хобтнеру шаље неколико примедби: 

„Страна 186 помињете да ми је генерал Недић предложио(подвучено прим.аут.). Истина је да је извадио папир(опет подвучено)  из џепа и замолио ме да прочитам. На папиру је писала његова жеља да понудим парче Југославије Немачкој у замену за њихове гаранције независности остатка земље. Претпоставио сам да чак ни Немци нису никад предложили тако нешто и затражио сам да поднесе оставку. Нажалост тај папир је остао у Београду.

Имам и даље доста докумената намењених Колумбија универзитету, али после инцидента у којем је ваша амбасада у Паризу изгубила Кошутићев рукопис, као и Шафариков плашим се да вам пошаљем нова докумената”.

Кнез није више имао снаге да одговора на питања и бори се за истину о 27-ом марту. У  априлу 1954. године у саобраћаној несрећи погинуо му је омиљени  син Ники. Павлови пријатељи кажу да се никада није опоравио. О томе је могао да пише само Беренсону:

„Сезона је у пуном јеку, али ми не виђамо никога и више нам није од тога. Има ствари од којих се човек никад не опорави, па наставља да живи механички јер мора да живи. Али нема више ни сврхе ни воље...”

МЕШТРОВИЋЕВИ МЕМОАРИ

Кнез Павле писао је Јакобу Хобтнеру како не може да верује колико наручених лажи има у Мештровићевим мемоарима.

-Тешко је разумети разлоге човека у његовим годинама да измишља такве приче о краљу Петру, краљу Александру и мени који сам увек чинио све да га охрабрим у сваком погледу и осећао се поносним што Југославија има уметника таквог талента. Али он сада чак пише да је Александрова последња жеља фалсификована, иако је писана оловком и лако се може утврдити.

ЋИРИЛИЧНО ИЗДАЊЕ

Хобтнерова књига „Југославија у кризи” појавила се 1972. године у издању „Отокара Кершованију”. Урађен је превод на хрватски са ћириличног издања објављеног 1964. у Немачкој, како се каже у напомени издавача. До данас у Србији не постоји ћирилично издање, које је како смо пронашли у Архиву кнеза Павла, платио лично кнез.

Драгиша Цветковић, 30. јула 1963:

„Ваше Краљевско Височанство,

Примио сам Ваше писмо у којем ми јављате да ћете нас помоћи до краја у издавању Хобтнерове књиге, на чему сам Вам дубоко благодаран.

Што се тиче суме од 150 долара можете је послати др Никитовићу, назначивши му да узме потврду од Колумбија универзитета, која нам је потребна ради искључивог права издавања овог дела на српском језику.

У погледу оне друге суме од 1.685 франака, како сте већ предложили, даћете нам на јесен по Вашем повратку. Некако ћу регулисати са штампаријом у Минхену да нам рокове исплате за штампање књиге продужи.

Ових дана ми је био један наш Скопљанац и причао ми како је Скопље било дивно уређено. Нажалост после ове страшне несреће са земљотресом, како новине јављају од Скопља није остало ништа. Овде се скупљају прилози за пострадале, ако Ваше Височанство има намеру да се овом скупљању прилога придружи, онда је најбоље да то учини преко Црвеног крста у Женеви.”

XXVI

Косово отворена рана

ЈУТРО, 14. септембар 1976. године.

У најотменијем предграђу Париза, у Неију, у Америчкој болници, у тишини, протичу последњи сати живота српског кнеза Павла Карађорђевића.
Прошло је 35 година од када је 27. марта возом напустио Србију. Дан када је изгубио свој положај, своју славу, богатство, Музеј, слике, мир, срећу своје породице...И своју домовину. Али, бесмртност му нико не може узети.
Она је педантно похрањена на Колумбија универзитету у Њујорку. У шеснаест кутија налази се 12.000 вредних докумената које је архивирао амерички професор Јакоб Хобтнер. Зато га је забринуло писмо кума и најближег пријатеља Часлава Никитовића, који му пише 1975. године:
- Јуче сам говорио с госпођом Хобтнер. Она се мало повратила од удара после смрти свога мужа, која нам је свима дошла веома изненада. Предмет разговора је углавном био ко ће руковати Вашим папирима на Колумбији после Хобтнера. Рекао сам да морамо прво с вама да се консултујемо, па тек онда да тражимо погодну личност. Не верујемо да бисмо могли пристати да то буде Србин, јер не видим никог коме бисмо то могли поверити...
Коначно Павлова збирка може да се повери свим Србима.  

У БРОЈНИМ препискама с Чаславом Никитовићем Павле показује своју забринутост за уништено српство. Његов кум одговара му 15. децембра 1967. пророчким писмом:

“У Југославији је ситуација врло тешка. Опште је превирање у српским крајевима, нарочито у Србији, али изгледа без нарочитог програма. Срби осећају да су угрожени са свих страна, али немају правац и не знају шта треба да ураде да отклоне опасност од себе. Стање је веома напето и само се чека Титова смрт. Масе се боје његовог одласка с овог света јер не знају шта ће бити после. Људи, који отуда одлазе, веле да он ипак има известан ауторитет који све држи на окупу.
Срби су угрожени у Македонији, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, као и у свим пречанским крајевима. Ситуација је таква да би Срби, у случају распада Југославије, дошли у тежи положај од онога у коме су били пре Првог светског рата.

ХРВАТИ се спремају за тренутак ако до распада дође. Из емиграције је отишао у Југославију чувени усташки духовник др Крунослав Драгановић, који је био интелектуална десна рука Анте Павелића. Он је амнестиран и сада ради у Сарајеву. Хрвати га поздрављају као месију и дочекују га свуда с одушевљењем. Имам информацију да је његова мисија да се нађе тамо у случају распада земље да би могао прихватити ситуацију у Хрватској. Био сам прекјуче с Вањом Суботићем. Он је такође забринут много за нашу српску ствар. Код њега је био један француски дипломата из УН који му је као српски пријатељ поверио да Хрвати из Југославије већ контактирају Кеј д Орсеј за случај распада Југославије. Они траже француску заштиту за себе и Словенце, као католике и западњаке, а за Србе веле да ће ићи са Истоком.
Не би ли било могуће Вашем Височанству да дође у контакт с одговорним француским круговима и оцени њихов став у овом питању?

     СЛОВЕНЦИ су у Југославији држава у држави. Сем иностране политике и војске, они имају све друге надлежности. На рачун федерације они су изградили своју ужу домовину. На пример, док у Србији нема уопште приватних угоститељских радњи, дотле их у Словенији има више од три хиљаде. Они чак имају и своју трговачку авијацију. Они су се толико осилили да говоре о конфедерацији, јер веле да неће да раде за друге. У Њујорк тајмсу је изашао један велики чланак о Словенији, из кога се виде ове њихове тежње. Сам Крек кога одавно нисам видео написао је прошле године четири могућности за Словенију:     а)засебна држава, али ово налази да није лако;

б)са Југославијом;

в)са Италијом;

г) с Аустријом.
     Са стварањем аутокефалне цркве у Македонији наша ствар у тој српској покрајини претрпела је велики удар. Данашњи патријарх је пристао 1959. да устоличи македонске владике, а такође да буде македонски патријарх. Када је, пак, сада Тито наметнуо аутокефалност македонске цркве, он није могао да бекне. Тамо су до пуног изражаја дошли егзархисти (бугараши) којих тамо нема више од 400.000. Турци су се иселили за Турску, а то је за Србе штета јер су они увек били за Србе против Бугара, а поготову против Македонаца. Прошле године посетио ме овде један угледни бивши бег из Скопља, који сада живи у Цариграду. Причао ми је да нема Турчина у Македонији који у случају плебисците не би гласао за Србију, против Бугарске и Македоније. Али, каква је вајда кад их тамо више нема.

НАЈБОЛНИЈЕ стојимо на Косову, у Призрену и Метохији. Фаворизовани Арнаути постали су несношљиви. Овде је стигао један млад Србин из Вучитрна, који ми је причао да се Срби сви отуда иселише и одоше у Србију, а многи и у Аустралију. У Приштини је универзитет на арбанашком језику, који врши велики утицај. Што је најопасније, Арнаути се веома множе па ће преплавити и чисто српске крајеве у близини.
Срби виде своју угроженост и у томе што у федералној влади има само три Србина; Арнаута има два, Словенца три, Македонаца на кључним местима три, док Хрвата - без шефа државе - има шест.
Када све ово сумирамо, слика изгледа страшна. Верујте ми да сам више пута несрећан кад о овоме мислим или читам нешто што о овоме говори. Знам и уверен сам да Ви због овога патите и да немате душевног мира због страшних догађаја који нас прате од злокобне 1941.”
На самртном одру у Неију, у Америчкој болници, пак, како је забележила његова Олга у дневнику, Павлу у мислима није била 1941. година.
Последње речи које је изговорио чврсто јој стежући руку биле су:
“Не! Не, немојте их убити...”
Олга Карађорђевић нежно му је шапнула:
“Пејси, то је само онај твој кошмар”.
Она је знала да њен муж често сања убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. Јер, као што је много пута говорио: тада је све почело.

СРПСКА ТРАГЕДИЈА

Др Часлав М. Никитовић, “После десет година”, документи о Југославији, Истина о 25. и 27. марту, Париз 1951”. Пише:
“Племенити народни покрет отпора против окупатора, под вођством пуковника Михаиловића, чију је популарност хтела да искористи па га је именовала министром војске, ова влада је потпуно упропастила. Она није била кадра чак ни да одржава директну везу са штабом вође покрета нити да му политички и материјално помогне.
Остављен сам себи, без помоћи емигрантске владе ни у коме виду, клеветан од противника, нападан од савезника, подриван од извесних недисциплинованих припадника, овај покрет је имао тешку судбину да баш, у тренутку кад је могао рећи да је 90 одсто народа уз њега, претрпи потпуни незаслужен крах, који је коштао земљу губитка националне независности и политичких слобода, а народ највећих жртава.
Нека се добро замисле одговорни чланови емигрантских влада, кривци за страшну босанску трагедију, кроз коју је прошао национални покрет отпора и која је коштала живота на стотину хиљада цвета српске националне омладине! Нека се добро замисле над трагедијом ђенерала Михаиловића и његових другова и над трагедијом целе нације која је њиховим радом бачена у највеће ропство!
Устоличење Тита на власти у Београду резултат је рада емигрантских влада. Целокупан њихов рад ишао је у правцу стварања једне ситуације, која омогућује највећа изненађења, као што је за земљу било изненађење стварање комунистичке владе у Београду заједно са члановима пучистичке и емигрантских влада.
Све ове несреће које је народ претрпео за последњих десет година последица су непромишљеног корака од 27. марта. Све несреће које могу још доћи у новом светском сукобу биће такође његова последица. Тај дан остаће у историји најсрећнији дан комунистичке партије и усташког покрета, а најтрагичнији дан српског народа и југословенске државе”.

Део други

ИСТИНА О 27. МАРТУ

Кнез Павле

27. март који траје

дуел Париз-Лондон

На десетогодишњицу од пуча, у југословенској емиграцији распламсава се сукоб виновника и жртви 27. марта. Лондонски часопис International Affairs објављује напис Радоја Кнежевића, порт парола “Југословенског народног одбора”, у коме овај оправдава пуч вишим циљевима и уједно највише неистина баца на кнеза Павла (истом циљу је послужила и једна брошура “ЈНО” насловљена као “Порука”, број 2. и 3. у којој Кнежевић циља на кнеза са “новим оптужбама” у чланку “Кнез Павле, Хитлер и Солун”). Иза Радоја и брата му Жике је лично Слободан Јовановић, а њима се озбиљно супротстављају Парижани Драгиша Цветковић и Часлав Никитовић. У Паризу живи и кнез Павле и сада је, на основу података из Архива који је стигао са Колумбија универзитета, сасвим могуће рећи да је кнез Павле тих година започео стрпљиво склапање мозаика трагедије која га је задесила. Имао је увид у енглеску превару, као и у поступке свих учесника пуча. Кнежевићи су имали у рукама “Дневник” министра Двора Милана Антића (овај “Дневник” као и целу Антићеву уштеђевину реквирирао је мајор Жика приликом хапшења 27. марта) и све “нове доказе”, инсинуације за наводну кривицу кнеза Павла, доказивали су цитатима из Антићевог “Дневника” (тај докуменат никада није у целости објављен, и по свему био је предмет бројних фалсификата, подметања и намештаљки бранилаца пуча. Антић је по изласку са робије, 1960. године, написао своја сећања која сасвим оповргавају писање браће Кнежевић.).

Дакле, на сваки чланак у Лондону, одмах одговарају у Паризу. Часлав Никитовић пише:

“Ми смо показали јасно више ствари, од којих се они (пучисти, прим аут.) не могу одбранити:

1. – Да је пучистичка влада Симовић-Слободан Јовановић примила и проширила споразум са Хрватима од 26. августа 1939, против кога је већина њених чланова пре пуча била и због кога је, по речима једног словеначког публицисте, објављеним недавно у емигрантској штампи, пуч и изведен;
2. – Да је та влада примила бечки пакт од 25. марта својом нотом од 3. априла 1941 упућеном свим амбасадама, посланствима и генералним Конзулатима од стране њеног Министра иностраних послова Др. Момчила Нинчића. (Познато је, међутим, да су она и њени агенти објавили urbi et orbi да су пуч извршили зато што је претходна Краљевска влада закључила 25. марта тај пакт);
3. – Да та влада није, кад је видела немачко држање после 27. марта, учинила ништа да пружи макар какву одбрану земље од дивљачког немачког напада, нити је извршила чак ни делимичну мобилизацију државних војних снага;
4. – Да је 6. априла изјутра изгубила главу и распршила се по друмовима од Београда до Врњачке бање, Ужица и Сарајева, оставивши војску без воћства а народ без заштите, на милост и немилост германског освајача и његових сателита, вековних непријатеља Срба;
5. – Да је 15. априла, у кујни Домаћичке школе у Никшићу, срамно одобрила капитулацију војске, што је код већине честитих официра изазвало највеће гнушање и што је извесном броју њих дало повода да себи одузму живот;
6. – Да је истога дана побегла авионима из земље, изневши народно и државно злато а земљу оставивши у рушевинама да њоме завлада смрт и злочин какав историја света не памти;
7. – Да се у избеглиштву разбила и до те мере онеспособила да је нису ценили ни пријатељи ни непријатељи, не успевши чак да се сложи ни на једном питању које је тада било на дневном реду;
8. – Да је у избеглиштву оно мало војске што је имала поцепала у противничке таборе и створила тзв. Каирску аферу, која је и њој и Југославији срушила сваки престиж и углед;
9. – Да против усташких злочина није дигла ни једну реч протеста нити је убедила савезнике да спрече злочиначке покоље Срба силом свога ваздухопловства;
10. – Да је национални покрет отпора, коме је стајао на челу ђенерал Михаиловић, потпуно упропастила и довела до највеће трагедије преко стотину хиљада цвета српске омладине, која је расејала своје гробове широм Босне и Херцеговине и чији су остаци на превару од усташа поклани у логору у Новој Градишки на три дана пред немачку капитулацију;
11. – Да је својом неспособношћу и сталним свађама омогућила успон Тита и његовог друштва и рушење Драже Михаиловића, довевши најзад својим радом до његове трагичне смрти;
12. – Да су њени бројни чланови помогли Титу да се дочепа власти и да су ушли у његову владу, омогућивши му тако да заплива у народну крв и заведе терор какав у историји није запамћен”.

Др Часлав Никитовић каже још и ово:

“После појаве наше прве брошуре, лондонски одбор издао је један проглас о десетогодишњици 27. марта. Тај проглас садржи такве неистине да се човек мора питати: да ли је могуће да зрели, учени и разумни људи, који себе сматрају позваним да буду на челу народа и државе, могу да изађу пред јавност са лажима, као што је она у првој реченици прогласа, да је ‘последња Влада Намесништва прекинула са раније проглашеном неутралношћу Југославије и закључила војни савез са Силама Осовине’. Ако је ово тачно, како су онда могли лондонски ‘чистунци’ да, 3. априла 1941, приме бечки уговор?

(...)Овај начин извртања истине побудио је велики број интелектуалаца у емиграцији да јавно негодују, а Др Мирку Косићу, б. професору универзитета, дао је повода да напише брошуру Гробари Југославије, којој је приложио и једно отворено писмо своме професорском колеги Слободану Јовановићу, председнику лондонског одбора, у коме изражава чуђење да је Слободан Јовановић, као високи интелектуалац, могао да покрива неистине и фалсификате. Ево једног одломка из тог писма:

‘И ако сте у дубокој старости, Богу хвала Ви нисте излапели (Sit venia verbo). Према томе Вама мора да је познато да су све тврдње и читава терминологија (војни савет, народни устанак, демократски поредак) тог прогласа Вашег Ј.Н.О: објективно лажне, управо клупче дрских извртања и фалсификовање историјске стварности... Не знам да ли ћете се са мном сагласити да интелектуалци од вредности имају посебну мисију, у историјском животу својих народа, да се свагда залажу за истину, да сузбијају завођење и заблуде свог народа, да својим престижем не покривају фалсификате’. (...)

Затим, Часлав Никитовић наводи значајне делове дијалога вођеног на британском радију (емисију је водио редактор Lovel Edwards), опет, на десетогодишњицу пуча. Сад су, каже Никитовић, Енглези променили плочу, сад не говоре онако као пред пуч, када је Леополд Емери, тада члан Черчилове владе, саветовао српском народу да се приволи царству небеском и да баца цепанице у паоце немачких тенкова да би их зауставио у надирању. Сад се овако прича:

Југословенски чиновник (са малим акцентом): Ја тих дана нисам избијао из Министарства иностраних послова. Свет није знао оно што је знала влада. А влада није знала све што је знао Кнез-Намесник. Кнеза Павла су углавном осуђивали.

То није било исправно становиште. Симовићева влада је безуспешно покушавала да учини оно што је Кнез-Намесник учинио са више наде на успех. Кнез је добро знао колико је ситуација безнадежна, па је покушао да ствари одуговлачи. Тројни пакт је прихватио само да добије у времену, и то када више није било другог излаза да се избегне рат. Па чак и тада је без размишљања одбио мамац Солуна и настојао да пакт не садржи срамну клаузулу, која би дозволила осовинским трупама прелаз преко југословенске територије. Немци нису инсистирали. Они су свакако могли напасти Грчку преко Бугарске, па су то и учинили.

Данас, после десет година, можемо одати сву част његовој личности и његовој далековидости. У року од неколико месеци могла је светска ситуација да се измени – као што се и изменила – тако да би Југославија била у стању да уђе у рат на страни својих пријатеља и савезника са извесним изгледом на успех. Страшне године окупације могле су испасти друкчије, ако их већ није било могуће избећи.

У емисији радио Лондона могла се чути и једна песма певана на београдским улицама 27. марта 1941. године: “Дуни ветре са Карпата, донеси нам Руса брата”.

II

Цветковић и пучисти

            Последњи председник намесничке југословенске краљевске владе Драгиша Цветковић, у емиграцији, у Паризу започео је своју борбу за истину априла месеца 1950. године. Из више писама која је упутио кнезу Павлу (Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета) можемо се упознати са напорима које је Цветковић учинио како би уобличио своју верзију догађаја. Он моли кнеза Павла да прочита његов чланак и да га посаветује, пре него што све буде објављено у дневнику “Фигаро”.         Цветковић је свој напис засновао као одговор на Мемоаре “господина Винстона Черчила” (објављиваним у наставцима као фељтон), особито на опис војно политичке ситуације на Балкану у првој половини 1941. године. Наслов је “Поводом Черчилових мемоара – исправка г. Драгише Цветковића, бив. Председника југословенске владе”. “Исправка” је јасна, логична и писана на француски начин. Цветковићу успева да одбрани рад своје владе и, карактеристично за њега, он јавно дефинише основни код. Зато, наведимо завршне редове тог чланка: “Тројни пакт, који је био резултат наших настојања, садржао је следећу одредбу:

      Силе Осовине неће тражити пролаз за своје трупе преко југословенске територије, нити пак употребу путева и жељезничке мреже у ратне сврхе. Нико није у стању рећи, да ли би Хитлер овај споразум поштовао. Али мислимо, да је то максимум онога што се је могло покушати у интересу Југославије у тадашњој мутној, међународној ситуацији. Мора нам се признати, да смо у тим нашим настојањима били руковођени једино љубављу према нашој отаџбини. Одговорност мог положаја у својству председника владе, императивно ми је налагала да уштедим Југославији несрећу и уништење, који би је онеспособили да у даном тренутку изврши свој задатак на оној страни, за коју су је везивале њене традиционалне симпатије и у коју је полагала, а и данас полаже, сву своју наду”.

Из “Докумената о Југославији”, који од 1951. године, излазе у Паризу, пратимо полемику коју је Драгиша Цветковић водио са главним “идеологом” пуча Радојем Кнежевићем. У напису “Кнез Павле, Хитлер и Солун”, Кнежевић је, између осталог, тврдио и да је кнез Павле намеравао да младоме краљу Петру Другом отме престо.

            То је већ била стара тема пучиста. Не зна се тачно ко је то лансирао, али постоје извесна документа која указују на Живојина Балугџића и ко-намесника Раденка Станковића. У сваком случају, Слободан Јовановић је, кад год је могао, додавао уље на ватру ове клевете.

            Цветковић пита за мишљење бивше министре у својој влади. Одговарају му Влатко Мачек и Миха Крек.

            Мачек одговара писмом:

            “Нападајима на Кнеза Павла немој се чудити. Није могуће да творци 27. марта након што су видјели и након што и данас гледају (макар из далека) страшне последице свог несавјестног чина, не би осећали грижњу савјести.

Како је али сваком човјеку тешко признати свој гријех, тако је и њима и зато настоје колико толико ушуткати своју савјест, макар и поновним гријехом – нападајући туђе поштење. Само тако могу си тумачити подлу клевету да је Кнез Павле намјеравао – и то баш помоћу Хитлера – отети свом синовцу пријестоље.

            Ја сам имао част, од јесени 1936, па до пролећа 1941, небројено пута прилике разговарати са Кнезом Павлом о нашим тешким проблемима па сам стекао дубоко увјерење да Кнез Павле владалачке дужности, макар и у позицији краљевског намјесника, осјећа тешким теретом и једва чека час да тај терет, Краљевом пунољетношћу, свали са својих леђа. То је био и разлог што наши разговори кроз пуне двије године нису били довели до никаквог резултата јер је Кнез стајао на становишту да не може дати ништа мијењати, док  Краљ не постане пунољетним.

            Тек тешка вањска ситуација га је довела до увјерења да се ‘барем нешто мора учинити’. Дошло је до склапања споразума. Провађање самог споразума није ишло оним темпом како сам ја то очекивао. (Није у томе било кривње ни са твоје ни са моје стране) Зато сам се био забринуо како ће се ствари развијати ако, прије извршеног споразума преузме власт у руке Краљ, формално пунодобан, а у ствари дијете. Ради тога сам негдје у љету 1940 питао Кнеза не би ли било могућности да се Краљева малољетност за коју годину продужи. Кнез Павле али одбио је ту моју сугестију таковом одлучношћу, да се никада више нисам одважио да начнем ту тему.

            Ово је света истина. Уза све то мрзи ме да у емиграцији водим било с ким какву полемику јер сам увјерен да ће народи Југославије у домовини свачије дјеловање исправно пресудити. Боље рекућ већ су пресудили и ако нису овај час у стању своју пресуду изрећи”. Вашингтон 9. јуна 1951.

Др. Миха Крек такође пише Цветковићу:

            “Драги Цветковићу, позитивно знам, да кнез није хтео ни по коју цену ни чути о томе, да би продужио своје функције регента. Клевета је ако неко тврди нешто супротно”.

            Драгиша Цветковић је више својих чланака посветио обрачуну са Радојем Кнежевићем.

            О “гадној и недостојној алузији” Радоја Кнежевића Драгиша Цветковић више него јасан:

            “Ради се о престолу Југославије, који је – по г. Кнежевићу – Кнез Павле хтео тобож да осигура за себе уз помоћ Хитлера. Онај који познаје високо моралну личност кнеза Павла, који зна његово старање и бригу, за време Намесништва, да своме синовцу сачува неугрожени и непољуљани престо – који су г. Кнежевић и његово друштво из темеља срушили, - тај неће ни један тренутак посумњати у овако одвратне инсинуације”.

            И даље:

“Ако је 27 март био дело ‘народних маса’, подвиг који је донео бољу судбину Југославији у тренутку опште савезничке победе, зашто г. Кнежевић живи као емигрант ван своје земље и не враћа се у њу?”

            Драгиша Цветковић против Кнежевића употребљава најубојитије аргументе:

            “Г. Кнежевић не напада комунистички режим, већ сматра да је најпотребније да оптужује оне, који су све учинили да се трагедија народа Југославије избегне, да се од земље отклони рат, а тиме и непријатељска окупација и комунистичко завлађивање. Када се уз то једна оптужба базира на измишљеним чињеницама, онда се она зове клевета. Она је утолико гнуснија што се те клевете, изнете свесно пред иностраном, необавештеном јавношћу претварају у једну денунцијацију најниже врсте”.

            И Цветковић нарочито замера Радоју Кнежевићу нападе на кнеза Павла:

“Суштина чланка г. Кнежевића састоји се у следећем: приказати британској читалачкој публици Кнеза Павла, тадашњег Регента Југославије, као непријатеља западних демократија и као једног од саучесника у Хитлеровим и Мусолинијевим агресивним плановима на Балкану”.

            Цветковић констатује да је разлог Кнежевићеве мржње на кнеза Павла то што је Радоје (и поред тога што му је пуч донео звање министра Двора) “републиканац”. Зар су све жртве које је претрпео народ, пита се Цветковић, зар је страдање под комунистима било потребно само зато “да би један болесно амбициозни генерал био годину дана председник владе, а његов саветник г. Кнежевић годину или две министар Двора”?

            И Драгиша Цветковић закључује:

            “Боље рат него пакт, боље гроб него роб, била је парола свих оних који су и од рата и од гроба бежали у паници ка мору, да би се дочепали најближег аеродрома или евентуалног брода, који би их одвео у какав сигурнији крај, далеко од бојишта и рата, остављајући народу Југославије да буде и роб и гроб. Тим истим путем спасавања по сваку цену ишла и цела влада од 27 марта, а са њоме и г. Кнежевић, пошто су претходно потписали капитулацију трупа, послали војску у заробљеничке логоре, народ под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом, под масакром усташким и грађанским ратом из кога је произашла данашња комунистичка окупација Југославије”. 

О последицама пуча, десет година после, писао је:

            “Сваке године, од доласка комуниста на власт, комунистичка штампа у Југославији прославља 27 март као ‘први дан Народно-ослободилачког рата’. Прошлог 27 марта 1950 београдска Политика је написала да је двадесетседмомартовски пуч извршен од југословенских народних маса ‘предвођених комунистичком партијом’. 27 март је постао народни празник комунистичке Југославије. И са правом. Без њега – скоро са сигурношћу се може рећи – Југославија не само што не би познала нацистичку, већ ни садашњу комунистичку окупацију”.

      О том фамозном “првом дану Народно-ослободилачког рата” Цветковићев саборац и очевидац Часлав Никитовић каже:

            ““Двадесет седмог марта изјутра, кад су комунисти, којима су давали инструкције Др. Велизар Косановић и Др. Отон Крстановић, организовали манифестације и демонстрације по београдским улицама и кад су неодговорни (а можда и плаћени) људи бацали јаја на аутомобил немачког амбасадора фон Херена, кад је ишао у Саборну цркву на благодарење, видело се јасно куда ће земља бити одведена. Тадашњи министар унутрашњих послова Др Срђан Будисављевић (‘слатки Срђица’, како га пријатељи из милоште зову), који је доцније одиграо најружнију улогу као краљевски намесник издавши Краља и народ и определивши се за Тита, пустио је комунистима на вољу и, преко свога шефа кабинета Кораћа, чак их бодрио”.

            У оквиру својих сазнања и Цветковић и Никитовић оставили су сведочанства о улози комуниста у пучу и касније у лондонским владама.

            У тим пучистичким владама у Лондону, пише Никитовић, “четири лична секретара четворице најважнијих министара били су комунисти, који су после сваке седнице владе држали своју седницу и ‘спроводили’ даље владине одлуке. (Вукосава Гавриловић, Ђура Нинчић, М. Нешић и Милан Коен.) Сви ови млади министарски синови, кћери и зетови вратили су се 1945 у Југославију, где данас имају одговорне функције у Титовој администрацији”.

            У “Документима о Југославији” Цветковић је објавио и један напис Адама Прибићевића (бив. Председника Самосталне демократске странке Југославије) под насловом “Црна и црвена тиранија у Источној Европи”. О злочинствима комуниста Прибићевић вели да су “за неколико месеци ликвидирали у Југославији 575.000 људи, како је чувени Иља Еренбург написао у листу Совјет Wееклy”. Занимљиво, да скоро исти број жртава помиње Ребека Вест (“Бело јагње сиви соко”) после, како каже, разговора са Мошом Пијадом.

Одговарајући на чланак В. Ширера у њујоршком Хералд Трибјуну, Адам Прибићевић пише и о кнезу Павлу:

            ““По г. Ширеру, кнез Павле је био окружен пронацистичким белим Русима, а и сам пронациста. Сва Југославија би се на ово грохотом насмејала. Кнез Павле је био настројен про-Британски, по свом васпитању, симпатијама и друштвеним везама. Ми смо га сви звали Енглезом, а не Србином. У Југославији ни један бели Рус није вршио никаквог утицаја, нити су у ма каквом погледу долазили до изражаја. (...) Кнез Павле мрзео је Немце као и сви Срби. Међу Србима нико није био за Немце. Само једна мала група, тзв. ‘Збор’, који је водио Димитрије Љотић, држала је да су Немци мање зло од бољшевика, али Немце је и она мрзела.

            Данас г. Ширер пише о пронацистичком режиму у Београду, и ако је Београд имао у целој својој историји само једну прогерманску манифестацију. То се десило 1939, приликом комеморације француском адмиралу Гепрату, који је Србима учинио велике услуге у Првом светском рату. Тада су југословенски комунисти у духу пакта Хитлер-Стаљин, хтели покварити ову франкофилску, српску манифестацију кличући: доле Француска! Доле Енглеска! Доле империјалистички, капиталистички рат! Па су се чули чак и покличи: Живео Стаљин! Живела Совјетска Унија! Живео Хитлер!

III

Париски одговор на лондонску прославу десетогодишњице 27. марта 1941.

(“27. март: народни устанак или завера против државе”, Париз 1951.)

            „Ако је 27. март”, пише Драгиша Цветковић, “одушевљавао непријатеље било интегритета наше Отаџбине и јединства наших народа, било националне Југославије, онда он свакако не може – када се нарочито данас познаје истина чињеница – да одушевљава тзв. Југословенске националисте, а још мање да их наводи да прослављају слом своје државе и страховито истребљење свога народа, што је несумњиво непосредна његова последица.

            Ми видимо да комунисту са највећим одушевљењем прослављају, - и то са пуно разлога – 27. март као први дан своје комунистичке револуције која их је довела на власт. Али још пре комуниста овај херостатски подвиг одушевљено су поздравили Павелић и усташи. Јер само 27 март је омогућио Павелићу да у хаосу рата и нашег слома оствари своју монструозну усташку државу и да побије више стотина хиљада Срба, Хрвата и Јевреја.

            О Павелићевом ставу према 25. и 27. марту говоре нам документа још из онога времена.

            За време ‘Независне државе Хрватске’ 1942. године издао је у Загребу Мијо Бзик, Павелићев секретар за ‘промиџбу’ још док је био у емиграцији у Италији, једну врсту, званичног дневника доласка усташа на власт. Та књига објављена под насловом Усташка побједа у данима устанка и ослобођења бележи догађаје дан по дан у 1941. години.

            Тако на 48. страни своје књиге Мијо Бзик пише да је у данима када су се водили преговори о приступању Југославије Тројноме пакту, Павелић упутио својим људима у Хрватској поруку у којој вели:

            ‘Бит ће држава у цијелом опсегу и с потпуним врховништвом до крајњих источних граница. Као што се види, Југославија није остала по страни, и ако су неки од њих у задњи час покушали спасти што се даде. Доћи ће њезина капитулација у потпуном смислу ријечи, а на нашу корист. Ради тога ни дипломатски уговор, којем неки желе из Београда прибјећи, неће имати никакве вриједности, јер се зна да ти уговарачи

неће остати дуго на власти, будући да им пучисти већ у Србији спремају спровод...’

            У самом тренутку када је Југославија ипак потписала Тројни пакт, што се Павелић надао да преко својих необичних савезника из Србије спречи, 26. марта 1941. Павелић је упутио нову поруку у Хрватску тешећи своје присталице да потписивањем Пакта још нису све наде за усташку ствар пропале. За усташе нису радили Хитлер и Мусолини већ српски генерали Душан Симовић и Боривоје Мирковић, са својим завереницима. У тој својој поруци упућеној 26. марта у Хрватску Павелић је рекао:

            ‘Ликвидација ће доћи брзо јер они који су потписали уговор, изазвали су у Србији већ огорчење. Нека се нитко не обзире на јаку непријатељску промиџбу. Већ скорих дана развит ће се у Србији догађаји, који ће изазвати коначне делатности...’

            Павелић је већ 26. марта знао да ће српске пучисте бити њихови коначари за његов повратак у Загреб и да ће му они, служећи туђину, предати Србе у Хрватској под усташки нож и маљ.

            Са највећим одушевљењем поздравио је Павелић пуч од 27. марта. Онда кад је већ мислио да ће се вратити у своју конфинацију, да и даље вегетира као емигрант, српске пучисте од 27. марта устоличиле су га као поглавара у Загребу. Зато је он 31. марта 1941. упутио овакву одушевљену поруку у Хрватску:

            ‘Као што вам је познато, догађаји су се развили онако како смо си само желети могли и у којем смо се правцу борили дуги низ година... Наша усташка ствар је посве сигурна...’

            На ову Павелићеву одушевљену поруку о 27. марту ми немамо потреба да дајемо ма какав коментар. На њу би могла да одговори само савест – када би је имали – оних које је народ у земљи већ давна назвао гробарима Југославије.

            Каква је имала да буде последица пуча од 27. марта за Србе у Хрватској, то је Павелић већ објавио у навечерје рата, још пре него што се докопао власти у хрватској, 5. априла 1941. у 23.20 часа, позивајући преко радио станице Велебит из Италије хрватски народ на устанак, Павелић је у том своме позиву рекао и ово:

            ‘Диже се Слободна и Независна Држава Хрватска, у којој ће, хрватски сељачки народе, бити у твојим рукама сва земља и сва власт... а из које ће бити искорењен сав коров што га је туђинска душманска рука била посијала...’

            Ову је поруку за поколења сачувао Мијо Бзик у својој књизи Усташка побиједа... на страни 69-70, али је њу већ када је изговарана, снимила на грамофонској плочи београдска радио станица, у којој су седели пучистички официри, ваздухопловци, али који у томе тренутку нису разумели сву тежину свога злочина почињеног према своме народу јер онај ‘коров’ кога је Павелић обећавао да ће, благодарећи пучу од 27. марта, моћи да искорени, били су оне хиљаде српских младића, стараца, људи, девојака, жена, деце, одојчади, па чак и деце у мајчиној утроби, који су најјезивијом мученичком смрћу платили болесне амбиције једних, поткупљивост других, одсуство сваког осећаја одговорности оних, који су заслепљени перспективом власти, макар и за неколико дана, похитали да је приме па ма и по милионску жртву свога народа, макар и по пропаст Отаџбине”.

            Усташки поглавник др Анте Павелић у младости је био члан Хрватске странке права (чији је оснивач био србомрзац Анте Старчевић) којој је припадао и Јосип Франк. Усташтво је наставак “франковштине”. Кад је установљена краљевина СХС старчевићевци и франковци лишени залеђа Беча, нису могли више прогањати Србе, морали су заборавити речи: “Влах”, “Влашка свиња”... Јавно, више нису смели да овако псују Србе, али добили су нову мотивацију: уместо њиховог римокатоличког и апостолског цара, сада је владар постао један Карађорђевић, по њима “опанчар” и “шизматик”. Они су то прогласили за увреду и насиље над “хрватским хиљадугодишњим правом” и објавили да српска “хегемонија и империјализам” ограничавају хрватску слободу.

            До укидања Видовданског устава, 6. јануара 1929, усташки покрет није постојао. Као челник Хрватске странке права др Анте Павелић је био посланик у скупштини Краљевине СХС. После државног удара и увођења самовлашћа краља Александра, Павелић одлази у емиграцију и у Мађарској оснива терористичку удругу: хрватске усташе. У Италији, где је добио подршку Мусолинија и клерикалаца, Павелић се повезује са македонско-бугарским терористима и арнаутским Качацима, да би сви заједно радили на уништењу југословенске државе. Добијају и неочекиваног савезника: Комунистичку партију Југославије. Године 1932, у партијском листу “Пролетер” (децембар 1932. године, број 28. пише:

            “У посљедње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и Сјеверној Далмацији, усташки покрет против српских окупаторских власти. (...) Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на његову страну. Дужност је свих комунистичких организација и комуниста да тај покрет помогну и предводе”.

            Али нису комунисти једини сарађивали са усташама. Више од деценије после слома Краљевине Југославије, тачније 1954. године, емигрантски “Избор” (за усташку промиџбу) објавио је вест да је дошло до састанка др Милана Стојадиновића и др Анте Павелића у Аргентини. Тим поводом, поглавник је дао “приопћење”:

            “Наравно, могу вам рећи и то, да смо др Стојадиновић и ја измењали међусобно мисли о потреби и вриједности помирења обају народа на бази мирног разлаза и успоставе властитих држава, то јест с једне стране државе Хрватске, а с друге стране државе Србије, тиме да сваки народ своју државу уреди онако, како то сам жели те да своје односе с другим народима и земљама изравно установи” (“Избор”, новембар-децембар 1954. стр, 5-6).

Сензационалне, нове истине о Милану Стојадиновићу, објавиле су Вечерње новости у фељтону који је почео да излази 27. јануара 2005. године (аутори Вељко Лалић и Угљеша Балшић), под насловом Милан Стојадиновић у тајном архиву Удбе. На основу веродостојних докумената обелодањено је да је од 1952. године, боравећи у Аргентини, Милан Стојадиновић постао сарадник Удбе, са конспиративним именом “Мерцедес”! Бившег председника Краљевске владе заврбовао је лично Титов први обавештајац Бошко Видаковић.

IV

Шта каже обавештајац?

Југословенски обавештајац у Берлину генералштабни пуковник Владимир Ваухник, објавио је у “Слободној Словенији”, емигрантском гласилу које је излазило у Аргентини, своје сведочење о кобном датуму под насловом “Десет година од распада Југославије”. Ваухников напис прештампао је Драгиша Цветковић у својим “Документима о Југославији”, Париз 1951. године (свеска бр. 2).

Владимир Ваухник је 1939, 1940. и 1941. године био војни аташе Краљевине Југославије у Немачкој. Доста касније, 1984. године, у Минхену се појавила (штампарија “Искра”) његова књига “Невидљиви фронт – борба за очување Југославије”. Био је способан обавештајац и оставио је драгоцена сведочанства о догађајима који су се одиграли после пада Чехословачке. Размишљајући на тему “који је следећи Хитлеров потез”, Ваухник је дошао до податка да ће већ пред зиму 1939. године Трећи Рајх располагати са 92 до 96 дивизија. Југословенски Генералштаб је одмах био обавештен и о разговорима које је Ваухник имао са немачким пуковником Беком (он је због неслагања са Хитлером био уклоњен из војске). Војни врх Вермахта је страховао од рата на два фронта (због недовољног броја дивизија) и процењивао да би трећи фронт, на Балкану, довео Немачку у позицију губитника. Због тога је учињено све да војна индустрија Рајха произведе довољно оружја како би се могле опремити додатне дивизије. Из овога је проистекао закључак да се Хитлер убрзано припрема за рат на два фронта! Крајем 1939. године, пуковник Ваухник је југословенском Генералштабу послао опширну анализу у којој је, између осталог, предвидео немачки напад на Пољску.

У “Слободној Словенији”, пуковник Ваухник пише:

“Познато је, да је Хитлерова војска, за време само једногодишње кампање – од јесени 1939. до јесени 1940. – прегазила добру половину Европе, разбила Пољску, Данску, Норвешку, Француску и Белгију и у јесен 1940, пошто је напустила инвазију Енглеске, практично владала над целом Европом. Тада на велико чуђење, немачки Генералштаб наставља даље развијање немачке оружане снаге и на јесен 1940/41, снага немачке војске порасла је од 100 на 180, затим на 210, а на пролеће 1941, већ на 240 дивизија. За кога и против кога?

Наша обавештајна служба, пре свега у мојим рукама, могла је закључити само то, да та војска долази обзир за напад, на тада највернијег немачког савезника, Совјетску Русију, и то нарочито после посете Молотова Берлину, у новембру 1940, кад су се пријатељи доста хладно разишли. (...)

У то време, немачка дипломатија почела је да нам се обраћа са првим предлозима за склапање уговора о пријатељству или приступа Тројном пакту.

Срећним случајем, наша обавештајна служба успела је, да 14. марта дође до непобитних доказа и чак и до доста детаљних планова за почетак припрема за немачки напад на Совјетски Савез. (...)

Нема већег успеха од онога, ако једна угрожена земља, сазна за читаву годину унапред за намере непријатеља и може, према томе, да подеси свој став према стварном положају. Београд је, уистину, сачувао ову тајну. За њу су, поред Принца Павла, знала само четири лица, све док енглеска влада, која је о томе плану била исто обавештена, није наредила да треба ту вест свуда одлучно сузбијати, како не би слободне земље још више симпатизирале са Немачком, када би се она поставила на чело крсташког рата противу комунизма. Сада је било јасно југословенском Генералштабу зашто Немачка тражи од Југославије извесне гарантије, пошто је за Немачку било од животног значаја да обезбеди свој десни бок. (...)

Београд је, у то време, био пун шпијуна: енглеских, немачких, италијанских и руских. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске и којима су због тога многи насели: од министара до малих новинара.

Новац се трошио на велико и многи од ‘родољуба’ дали су поштено наградити своје одушевљење за једну или за другу, или чак за обе зараћене стране. У то доба спада практична проведба српско-хрватског споразума, коме се већина Срба противила и само чекала прилику да га разбије. (...)

У таквој атмосфери родио се, под окриљем Српског клуба, тајни одбор превратника са генералом Мирковићем на челу, кога су иза кулиса подупрли људи из клике генерала Петра Живковића. Не може се прикрити чињеница, да је тај одбор тежио за тим да се одклони Цветковићева влада и да се стави ван снаге српско-хрватски споразум. (...)

Немачка, међутим, почела је да изводи своје прве припреме противу Русије. Једна од болних тачака био је Балкан и то Југославија и Грчка.

Почитичко вођство у Берлину тражило је да треба пре напада на Русију, због осигурања десног бока, заузети читав Балкан помоћу Бугара и Мађара. Војничко вођство, са генералом Халдером на челу је, међутим, заступало становиште да треба Југославију на сваки начин сачувати као важан војничко-привредни фактор. Поред тога би напад на Југославију, за коју се веровало да има најбољу војску у Европи, принудио ту земљу на герилско ратовање, које би тражило великих жртава у људима и времену, а поред тога могло компромитовати главне операције протибу Русије. Зато би било подесно Југославију политичком акцијом неутралисати и тако је учинити безопасном. То становиште је победило и тако је почео дипломатски притисак Немачке за приступ Југославије Тројном пакту, кога је Југославија коначно потписала 25. марта, тачно два месеца пре првобитно одређеног термина за напад на Русију. (...) Тачно је да је Принц Павле, своју привидну капитулацију пред Немачком, засновао на убеђењу да ће ускоро доћи до руско-немачког рата и да је тај разлог знао одлично прикрити”.

Од кнеза Павла пуковник Владимир Ваухник је добио упутство:

“Сачувајте пријатељство Немачке до конфликта са Русијом, а за Енглеску побринућу се ја”.

Ваухник је у главним цртама изнео и план за ближу будућност. Када Немачка буде дубоко загазила у Совјетску Русију, док војска Трећег Рајха буде због зиме  заузета на Волги, онда искористити повољност и напасти празан бок Немачке на Балкану. Југославија, Турска и евентуално Румунија, са 40 до 60 дивизија, уз помоћ једне енглеске армије, могле би да окончају рат.

Међутим и ове планове осујетио је пуч од 27. марта. Ваухник констатује:

“Шестог априла 32 немачке дивизије ступиле су у акцију противу Југославије. У првој линији било је свега 12 дивизија. За непуне две недеље Југославија је била прегажена, разбијена и окупирана, а да није уопште дошло до било какве одлучујуће битке”.

Затим, Ваухник побија тврдње да је априлски рат у Југославији успорио немачки напад на СССР. И каже:

“Енглески војни аналитичар Лидел Харт гледа на београдски пуч као на јединствени самоубилачки акт Југославије, који је највише штетио њој самој, поготову пошто је потенциран безглавим герилским ратом разних струја. Нарочито је био штетан и по Енглеску, која је тада победоносно продирала према Триполијју, пошто је разбила италијанску војску. Енглеска београдским пучем дала се завести да се и у Африци зауставила и да је део својих трупа пребацила у Грчку.

Шеф немачког Генералштаба генерал Халдер доказује, да југословенска епизода није утицала на одређивање почетка рата према Русији, пошто је неочекивано брзо завршен. Истина, почетак рата против Русије предвиђен је за 25. мај, али због лошег времена, које није дозвољавало употребу тенкова на блатњавом земљишту, он је више пута одлаган све до 22. јуна, док су војничке операције у Југославији закључене 20. априла”.

И југословенски обавештајац у Берлину закључује:

“Само властити интереси и властите користи служе као мерило политичког морала“.

Черчил је постао велики само зато јер је за очување живота једног јединог Енглеза, умео да жртвује читаве народе и државе. Тиме је све речено”. 

V

СТОЈАДИНОВИЋ: два одсто ратне штете

"Милан Стојадиновић рођен је 1888. године у Чачку, где је свршио средњу школу. Правне науке студирао на Универзитету у Београду, а 1911. промовисан за доктора права (докторска дисертација "Немачки устав"). Као државни питомац одлази у иностранство на специјализацију финансијских наука и три године проводи у Немачкој и Француској. Неко време био је у француском Министарству финансија, а 1917. године већ на положају начелника Министарства, а 1918. на положају генералног директора државног рачуноводства. Оставку на државну службу дао је 1919. године и одао се банкарству. Постао је директор Енглеске државне банке, потпредседник берзе у Београду и хонорарни професор науке о финансијама на Правном факултету у Београду. Затим је изабран за председника Берзе у Београду и на том положају остао је дуже.
У владу Николе Пашића ушао је 1922. године и заузео портфељ министра финансија. С малим прекидима, ту је остао све до 1926. године. За народног посланика изабран је 1923, први пут на програму Народне радикалне странке, а затим је поново биран 1925. и 1927. године као носилац листе. Био је члан главног одбора Народне радикалне странке. У кабинету Богољуба Јевтића, 1935. године заузео је поново положај министра финансија. Те године именован је за сенатора, а 20. јуна исте године Стојадиновић је образовао свој први кабинет, у који су ушли представници тада опозиционих група др Антон Корошец, др Мехо Спахо и други. Уз председништво Министарства, заузео је и портфељ министра спољних послова. До 4. 2. 1939. непрестано је био на челу владе."
Од тог дана почиње Стојадиновићев пад, понижење, дуга интернација и на крају - заборав. Цветковић га хапси, убрзо предаје Енглезима који га на Маурицијусу држе шест година (1941-1947). Бивши најбогатији човек на Балкану одлази у Рио, затим у Буенос Ајрес, где остаје до смрти, 1961. године.”

“Богатство Милана Стојадиновића пред Други светски рат процењивало се на седамсто милиона динара, чиме је важио за једног од најбогатијих људи у земљи. Уз истакнуте политичке функције које је непрестано обављао Стојадиновић је тако, уз краљевски двор, био најмоћнија личност у Југославији. Његов пријатељ и један од важнијих масона Ђорђе Боди из затвора у Нишу 1952. комунистичкој тајној полицији открива све око чувене афере: “Два одсто ратне штете”:

- Пошто Немачка ни економски ни финансијски није могла да плати савезницима као државама, накнаду за трошкове рата и упропашћеног материјала, у Версају је усвојено решење које признаје само накнаду штете приватним лицима, оштећеним грађанима Француске, Белгије, Србије и Црне Горе. Ове одредбе Уговора о миру изигране су од Краљевине СХС Законом о ратној штети и обвезницама два одсто ренте ратне штете које су гласиле на “доносиоца” и тако постале хартије од вредности врло погодне за банкарско-берзанске шпекулације и трговачке трансакције.

У Уговору о миру стајало је прецизно да се ратна штета досудује грађанима тадашње Краљевине Србије и Црне Горе у златним францима (5,5 милијарди); међутим, створена Краљевина СХС доноси Закон о ратној штети и обвезнице два одсто ренте ратне штете, па се појављује као поверилац за репарације од Немачке за шта није имала активну легитимацију. Грешка коалиционе радикалско-демократске владе искоришћена је прво од Немачке којој је било у рачуну да плати репарације у натури (машинама, старим материјалом итд.) а себи да обнови индустрију модерним машинама (са јачим капацитетом производње и савременим изумима за време рата) и да се на лак начин извуче из једне тешке обавезе Уговора о миру.

Грешку коалиционе владе са Законом о ратној штети, тврди Ђорђе Боди, искористила су после мартовских избора 1923. године два министра: доктор Милан Стојадиновић, министар финансија, и доктор Лаза Марковић, министар правде, обојица рекламирани као еминентни стручњаци. С поменутим министрима, несумљиво споразумно, искористили су грешку Закона о ратној штети и целокупног решења репарационог питања: банке и банкари као шпекуланти и индустријалци, који су стекли стотине милиона, иако нису били оштећени јер многи за време рата уопште нису постојали.
- Афера “са ратном штетом” састоји се из низа трансакција берзанско-шпекулативних из којих су поједине банке и банкари формирали огромне капитале, а поменута два министра богатства.

Доласком на положај министра финансија, Милан Стојадиновић почиње да ради на ратној штети и јачању државних хартија од вредности, а нарочито “обвезница два одсто ренте ратне штете”, које су на берзама биле натуране испод вредности. Обвезнице су на тржишту куповане и продаване од 100 до 120 динара, иако је номинална вредност била хиљаду динара комад - каже се у тајном извештају Удбе.

Да би изазвао скок вредности обвезница ратне штете два одсто министар финансија употребљава законски дозвољене мере, али претходно обавештава неколико банака и индустријалаца како би купили велике количине обвезница које су преплавиле тржиште. У овој шпекулацији учествовале су: Јадранска банка, Босанска банка, Југословенска банка и Банка Глик, тврди Боди, које су покуповале у огромним количинима ренту од два одсто ратне одштете за 110 и 120 динара. Цене су на берзи за кратко време скочиле на 450 и 500 динара по комаду, тако да је поменути конзорцијум банака зарадио око 400 милиона динара, у чему учествује и Милан Стојадиновић, тада министар финансија.

Као генерални директор тада новоосноване "Енглеско-српске банке" у Београду, од 1919. до 1921. године, Стојадиновић је учествовао у малверзацијама које су утврђене после пропасти ове банке 1921. године. Утврдило се да ова банка није унела ни пет банкнота иностраног капитала, да је новац прибавила преко милионских кредита од Народне банке и других банака из Југославије, да се бавила шверцом девиза и валута, као и да је апсорбовала велике улоге на штедњу масе ситних улагача који су падом банке изгубили своје улоге. Пред пад ове банке, Стојадиновић благовремено даје оставку на положај генералног директора тако да је судска одговорност пала на директора одељења Утјешиновића, који је осуђен на неколико година робије, због чега је покушао да се убије пуцањем из револвера у слепоочницу.”

Разговарајући са Титовим обавештајцима у Буенос Ајресу, Стојадиновић је кнеза Павла називао “битанга” и пристао је на сарадњу са Удбом инсистирајући да његов брат Драгомир буде пуштен из затвора. Добио је обећање да ће му из државних архива бити стављене на располагање копије ради писања Мемоара. Када је Удба пустила из затвора његовог брата, “у  просторијама службе за контролу странаца 7. новембра 1955. године, Удба прави план рада с Драгомиром Стојадиновићем:
- На првом састанку тражио сам од Стојадиновића да изнесе на којим питањима нам може пружити услуге које је понудио приликом разговора с државним секретаром СУП-а.
Он је углавном рекао: Да по доласку у Аргентину утиче на брата Милана како би се овај повукао из политичког живота и прекинуо непријатељско деловање против нас.
Да својим присуством учини да нам Милан помогне код трговачких послова с Аргентином, уколико Милан и сада има добре позиције код аргентинске владе.
Да кроз “Српску заставу” напада на Цветковића и Павла по материјалима који би му се пружили.”  

По свему судећи, у Удбиној кухињи је подгрејана дезинформација о тајном договору Хитлер-кнез Павле, према коме је кнезу Павлу Хитлер обећао да ће бити краљ ако Југославија приступи Тројном пакту. Стојадиновић је мрзео кнеза и није му било тешко да у својству историјског сведока напише да је кнез Павле, “под утицајем своје амбициозне жене”, желео да преотме круну младоме краљу Петру.

После података које су изнели аутори фељтона у “Новостима”, докумената која потичу из тајног архива Удбе, било би упутно да се удубуће мемоари Ни рат ни пакт Милана Стојадиновића читају са резервом, нарочито када је реч о кнезу Павлу.

VI

 Душан Симовић: “Злоупотребљени ауторитет”

            “Био сам затечен када сам у предсобљу те виле угледао познатог пучисту из марта 1941. године, генерала Душана Симовића! Читао је “Политику” и мирно, сталожено, седео у том простору, уживајући у пијуцкању кафе!”

            Ово су речи Владимира Живанчевића (фељтон у “Политици”, 1. фебруар 1997. године, под насловом “Један чудан живот у земљи Србији”) Сцена се одиграва 1946. после Симовићевог повратка у Београд. Живанчевић је био повереник Народно-ослободилачког одбора на Топчидерском брду и добио је од начелника Озне за Београд, друга Вељка Мићуновића, наређење да сазна “зашто се Симовић вратио у Југославију”. Одлазио је у вилу у Пушкиновој и после сваког разговора са генералом писао извештаје. Једног дана, успело му је да постави питање које је гласило “зашто се, уопште, вратио у Југославију, шта стоји иза такве његове одлуке? Потпуно смирено, нимало изненађен оним што чује, генерал Симовић ми је одговорио:

-         Господине, мене су злоупотребили као ауторитет, као поштеног официра и човека. Ја сам пристао да понесем свој део одговорности у пучу 27. марта као и у догађајима који су затим следили. Али, брзо се показало да сам изманипулисан. Сада је рат готов и све је то завршено. А у отаџбину сам се вратио из два разлога. Прво, данас ме осим повратка у Југославију ништа друго и не интересује. Друго, дошао сам и зато што знам да маршал Тито нема ништа против мене!”

Владимиру Живанчевићу је Симовић надугачко и нашироко објашњавао своје “стратешке визије” и уверавао га да је одувек предвиђао тријумф Црвене армије. Рекао је:

-         Некога ко је од почетка процењивао да ће Црвена армија изаћи као најмоћнија из рата, нису могли да онемогуће у науму да се врати у своју земљу!

Из казивања Владимира Живанчевића може се дознати да је 1940. године, Симовић предложио Божина Симића (старог “црнорукца”, члана Српског културног клуба и обожаваоца Лењина) за мисију обнављања дипломатских односа Краљевине Југославије са СССР-ом, као и то да је лично Симовић именовао Угљешу Поповића за начелника војне контраобавештајне службе Војске Краљевине Југославије. Живанчевић даје доста јасну слику међусобних веза Божин Симић-Мустафа Голубић-Сава Поповић-Угљеша Поповић-Жарко Поповић-Душан Симовић.

Генерал Симовић није штампао своје мемоаре, али је ипак оставио писмена сведочанства о сопственој улози у 27-мартовском пучу. Он је у више наврата одговарао на питања која су му достављана под фирмом Института за историјска питања. Један такав документ (Архив САНУ И.бр. 10489, 14387/10489) носи поднаслов: “На Ваш захтев Бр. 70 од 14. 6. 1951. достављам Вам следеће:”.

            На четрнаест густо куцаних страна, Симовић јула 1951. године, из своје виле у Пушкиновој 13, допуњује неко своје раније изјашњавање. Треба рећи да на крају сваког од својих исказа Душан Симовић пише:

-         Предњи извештај представља историјску грађу и није намењен објављивању. Уколико се то ипак жели да учини, молим да се од мене затражи претходни пристанак. Нарочито не бих желео да се фрагментарним штампањем појединих делова мојих излагања да смисао који они немају.

Ова забрана одавно не важи. Аутори се искрено надају да ће неколико навода Симовићевих бити довољно да читаоци сами закључе каква је особа био армијски ђенерал Д.Т. Симовић.

Можда још само ваља споменути да је Симовић био огорчен на Винстона Черчила јер се британски премијер успротивио његовом именовању за намесника краљу Петру II марта 1945. године. После оставке краља Петра II (29. јануара 1945. године) Симовић се надао наставку своје политичке каријере у својству намесника, али се то изјаловило. Такође, пропао је био покушај Симовића да се врати у земљу као војник. Када је у Лондону тражена погодна личност која би командовала партизанским јединицама пред њихов напад на Србију (крајем лета 1944. године), Јосип Броз је дао свој пристанак да то обави Симовић, али су Енглези, под изговором да немају расположиве авионе, спречили ову ђенералову авантуру.

Из Симовићевог “извештаја” од јула 1951. године, може се разумети да је генерал очекивао да буде постављен за министра војног у влади Милана Гавриловића 1940 године, али и то да је још од 1938. године сплеткарио против владе и намесништва. Кнез Павле се није одлучио за смену Цветковића и тако је замисао ( рођена у стану др Милоша Секулића) пропала.

Даље, Симовић објашњава да није знао, све до после 27. марта 1941. године, да је његов први комшија у Пушкиновој (раније Гледстоновој) адвокат Ђорђе Радин био амерички шпијун на вези са Харијем Хопкинсом.

Већи део Симовићевих казивања односи се на кнеза Павла. Врло вешто Симовић инсинуира да је кнез Павле имао своју личну везу са Хитлером. Симовић пише (стр. 3):

            “Вест о закључку уговора са Совјетима и спремности напада на Пољску по свој прилици донео му је граф Теринг, који је, као супруг Јелисавете, сестре Принцезе Олге, био редован гост у дворцу “Брдо” код Крања. Гроф Теринг је био одушевљени нациста, играо је улогу одржавача везе и посредника. Он је обавештавао Кнеза о Хитлеровим намерама и наговарао Кнеза Павла и Кнегињу Олгу за сарадњу са Немачком, тврдећи да ће иста, због своје техничке надмоћности и одушевљења целог немачког народа да поврати престиж изгубљен у прошлом рату и да стане на чело Нове Европе, бити сигуран победник над Француском, која је трула изнутра и Енглеском која је потпуно неспремна. Шта је Теринг обећавао у име Хитлера Кнезу Павлу и Кнегињи Олги није познато. Али је сигурно да су таква обећања постојала и да је његов утицај на њих био велики нарочито у погледу одлучивања Кнеза за потпис Тројног споразума и приступање Немачкој и Италији”.

            Симовић је упорно градио своју верзију догађаја посебну пажњу поклањајући оцрњивању кнеза Павла. Дошавши у Београд, он је себе заклонио, ослободио од обавезе полагања рачуна пред ратним друговима и свима онима који су остали у емиграцији, онима који су искусили последице његове акције. У Београду је прилагођавао своју верзију новим властодршцима.

Милош Црњански је у Лондону био “саветник за штампу” у Симовићевом кабинету и оставио је записе о том периоду (“Ембахаде” IV). Црњански каже:

“По мом мишљењу, дифамација кнеза Павла, по доласку Симовића у Лондон, колективна је акција владе Симовића”.

Генерал је ту активност наставио и у Београду. И на страни 6. свог исказа из јула месеца 1951. године, Симовић објашњава зашто је дошло до приступања Југославије Тројном пакту:

“Зашто је, упркос разних мишљења, одлучено да се пакт са Немцима потпише, није ми познато. По моме мишљењу ту су играле пресудну улогу две чињенице:

-         малодушност и страх Кнеза Павла да се одупре Хитлеру, који је био на врхунцу своје моћи и у чију је коначну победу био уверен и

-         обећања Хитлерова, чињена преко грофа Теринга Кнезу Павлу и Кнегињи Олги, да ће доћи на престо Југославије.”

Једина константна Симовићева активност је био обрачун са кнезом Павлом. Поводом тога, најбоље је чути шта каже сведок, Милош Црњански:

            “Симовић је, врло лукаво, забашурио своју катастрофу под кишобран монархије. (...) Он је носио Петра II испод руке, као лутку која преврће очима, и кмечи, кад треба, сентиментално.

            Да би тај кишобран монархије изгледао што новији, Симовић и његово друштво, решили су да што пре, баце, стари.

            Они су, у Тантури, у Јерусалиму, објавили указ којим се, такозвани КРАЉЕВСКИ ДОМ, чисти. Из краљевског дома искључен је, не само бивши регент, кнез Павле, него и његови синови.”

            Милош Црњански је у “Ембахадама” оставио упечатљив портрет генерала Симовића (“Он је, бар за мене, био, карикатура једног Де Гола.”) и осталих учесника у 27-мом марту. “Ембахаде” су врло поучна књига.

VII

Драгослав Ђорђевић: Прилози за српску историју

Од свих српских историчара који су писали о 27. марту, издваја се Драгослав Ђорђевић. Он је и сам био, као официр Југословенске краљевске војске, сведок догађаја и касније, у емиграцији посветио се студијама европске историје деветнаестог и двадесетог века на државном колеџу у Калифорнији, у Сан Хозеу. Ни мало случајно, за своју МА тезу изабрао је тему «Два дана у југословенској историји, 25. и 27. март 1941. године». Прикупљајући материјал за тезу од 1966. до 1968. године, Ђорђевић је схватио да постоје бројне противречности али и «нетачности», за модерну историју, по његовој оцени, «најопасније су биле оне у вези са радом Краљевског намесништва и владе 1941. године». «Одмах ми је пало у очи», каже Ђорђевић, «да је историјски најважнија личност овог периода, Кнез-намесник Павле, покривена велом ћутања». И, средином 1968. године, Ђорђевић се писмом обратио кнезу Павлу и замолио га да прочита његов научни рад. Имао је велику срећу! Кнез Павле је одмах одговорио и обећао да ће књигу прочитати са највећим интересом. Тако је започела њихова преписка, а доцније и сусрети, који ће потрајати све до 1975. године. У међувремену, Ђорђевић је своју тезу одбранио са успехом, а 1991. године успело му је да у Србији објави превод своје књиге НА РАСКРСНИЦИ – прилози за српску историју Другог светског рата, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991, са два врло значајна додатка: «Разговори и преписка са кнезом Павлом (1969 – 1975)» и «Моја служба у Совјетском Савезу – интервју генералштабног пуковника Жарка Поповића». Треба напоменути, да се по савету кнеза Павла, Ђорђевић сусрео и водио разговоре са др Јакобом Хоптнером и др Чаславом Никитовићем. Прегледао је Архив кнеза Павла на Колумбија универзитету и заоставштину Драгише Цветковића која се чува на Хуверовом институту.

«Велике силе», каже Драгослав Ђорђевић, «Немачка, Велика Британија и Совјетски Савез употребљавале су Југославију себично и несмотрено у одбрани својих сопствених интереса за време борбе на живот и смрт 1941. године».

После преданог истраживачког рада, Ђорђевић је дошао до непобитних закључака које је сажето и јасно изложио у 17 тачака. Његова оцена пучиста и каснијег њиховог деловања је негативна. О Симовићу је рекао:

«Неуспех генерала Симовића да предвиди Хитлерову реакцију и да припреми војску за борбену готовост, лишио је Југословене ефективног војног отпора Немачкој. Једина реална активност владе је требало да буде спремање и готовост за рат. Симовић се устезао да објави општу мобилизацију, да организује војну сарадњу са британским и грчким снагама и да каналише српски национални дух у правцу борбе са Немачком. Уместо тога, он је своје наде за националну сигурност полагао у Мајку Русију».

Ђорђевић је критичан и када је реч о раду намесничке владе:

«Највећи недостатак владе Краљевског намесништва је био недовољно обавештавање народа. Влада није имала ефикасну службу за пропаганду у јавности. Због тога су народне масе подлегле вештој и јакој британској пропаганди».

О енглеском ставу:

«Британска влада је знала да је Југославија војнички слаба, али је ипак настојала свим силама да је увуче у рат. За Британију је била главна ствар одстранити Хитлера од британског острва, смањити његове ваздушне нападе, и отклонити опасност немачке инвазије Енглеске (Черчил: Били смо главом једва изнад воде.).

Британска влада је активно учествовала у припреми пуча у Београду. Она је дала свом амбасадору потпуно овлашћење да учини што је потребно за промену владе у Београду, чак и по цену немачког напада. За ову сврху су британске агенције у Београду потрошиле знатне суме новца. Новац је дат и водећим члановима једне српске политичке странке. Тако су Британци и наводно створили расположење за пуч и обарање владе».

О кнезу Павлу:

«Био је аристократа који је дубоко веровао у интегритет официрског кора. Он је одбацио све гласове и сумње о припреми преврата као неосноване.»

И завршна реч Драгослава Ђорђевића:

«Ово су главне чињенице. Читалац може сам да их процењује и упоређује са догађајима и последицама рада намесништва, владе и организатора и извршилаца пуча. Ја бих само додао са своје стране, да је основна дужност сваког грађанина једне земље да брани интересе своје земље и свог народа. Зато, при процени догађаја из прошлости све треба мерити и закључке доносити имајући у виду ово основно мерило».

Из разговора Драгослава Ђорђевића са кнезом Павлом

Ђорђевић: По Београду се причало отворено, да ће «војска извршити своју дужност и бранити част нације која је упрљана издајом наших савезника од стране Цветковићеве владе».

Кнез Павле: Који су то савезници? Ми нисмо имали никакве савезнике. Пропашћу Француске 1940. године, која је како-тако помагала земље Источне Европе и подржавала Версајску Европу, ми смо остали потпуно усамљени. Мени се увек приписивало, да сам већи Енглез од Енглеза, а после дошли пучисти да бране Енглеску од мене. Где је овде логика?

Ђорђевић: Да ли Вам је Хитлер нудио Солун, као што тврде браћа Кнежевићи?

Кнез Павле: Није ми га ни једном поменуо. Само је говорио о нападу Италије на Грчку за који он чак није ни знао пре његовог почетка.

Ђорђевић: Постоји једна верзија да сте Ви имали два састанка са Хитлером, шта је тачно?

Кнез Павле: Разговор са Хитлером је био само један.

Поводом писама лорду Халифаксу из 1939. године, кнез Павле каже Ђорђевићу: Предмет тог писма је моје откривање једног шпијуна који је радио за две стране и који је издао и Енглезе. У истом писму Халифаксу казао сам о Италијанима и њиховом програму да ће они бити неутрални. Ја сам га молио да у то не верује, јер ће Италијани исто као и у Првом светском рату издати и Савезнике и Немце. У архиви (британској јавној архиви) би могло бити и моје друго писмо Халифаксу. У томе писму сам га обавестио да ми је војвода Алберт од Баварске донео поруку од адмирала Редера и групе немачких официра који су питали шта ће да ураде Енглези ако они ликвидирају Хитлера. Војвода Алберт је напустио Немачку и био мој гост пет година. Халифакс ми није одговорио на писмо.

Ђорђевић: (о Србима) Народ је у основи добар, али му је интелигенција подбацила. Ми, као целина, више верујемо у народне песме него у факта; мислимо више срцем него главом.

Кнез Павле: Шта човек може да каже? Зар династија Карађорђевића није толико дала Србима? И шта Срби хоће? Погледајте шта се десилло! Карађорђа убише, кнез Александар је протеран. Краљ Петар Први и ми мали са њиме били смо у изгнанству четрдесет и пет година. Ето, идуће године ће бити седамдесет година откада је династија Карађорђевића враћена у Србију после убиства Александра Обреновића. Александра Карађорђевића убише, нас намесништво оборише. Петра Другог су протерали.

Пре кратког времена био је код мене у посети др Кашанин, онај што је био на челу Музеја кнеза Павла. Он каже да је у бечком архиву пронашао документа према којима је утврдио да су два Карађорђева секретара били на плати Аустрије. Невероватно је колико је Карађорђе био шпијуниран.

Ђорђевић пише да је у књизи Влатка Мачека прочитао да је Кнез имао Креманско пророчанство и упитао га је да ли је то тачно. Кнез Павле је дао одговор:

Прота Милан Ђурић је познавао Тарабића и он је о томе нешто писао, само те су изјаве неодређене, као у Нострадамусу. Ето, на пример: «Долази златно доба. Бели цар на истоку, или долази са истока. Је ли то Никола Други или Стаљин? Долази на белом коњу, или авиону. Је ли био неки бео авион? Па онда, каже да ће Цариград бити свачији и ничији. Онда говори о некаквом стоном граду у Сибиру». Прота је био присан са краљем Петром првим, а Добра Ружић, државни саветник, имао је неку стрину која је умела да баца пасуљ и да прориче. Краљ Петар први је слепо веровао у ту стрину. Жукановић (гувернер кнеза Павла) је одлазио код те стрине. Отуда и долазе сви ти гласови о веровању породице Карађорђевића у пророчанства и судбину. Та стрина је прорекла да ће Ђорђе дати оставку на положај престолонаследника. А онда се говори да је Тарабић наводно казао:

«Доћи ће један риђ човек из народа. Вешала ће бити на сваком брегу. Народ ће говорити: устајте мртви да ми легнемо». А онда стрина каже: Долази краљ Александар, па Павле поред детета».

Ето Ђорђевићу, па сами протумачите та казивања.

Ђорђевић: Ја сам му рекао да смо ми за време Првог светског рата чули о Тарабићевом пророчанству по коме ће «доћи човек из народа на белом коњу, са левом руком краћом. Да ће он потући непријатеља и ослободити земљу». Ми смо веровали да је то војвода Мишић. Кнез је додао:

«Бојим се да је онај риђи човек Тито».

Из разговора Драгослава Ђорђевића са др Јакобом Хоптнером

Ђорђевић: Да ли Ви знате због чега се Симовић вратио у Југославију и сарађивао са комунистима?

Хоптнер: Симовић никако није могао да остане у емиграцији. Черчил је био отворено против њега, а млађи официри Срби су га мрзели јер су веровали да је он главни кривац за пропаст државе. Он није имао никаквих средстава за живот у иностранству. Другим речима, он је нашао себи прибежиште код Тита. Тито му је дао пристојну пензију и искористио га као сведока против бивше краљевске владе и монархије.

Ђорђевић: Симовић је заиста велики грешник. Због његовог безглавог рада, прво у земљи па после у иностранству, Југославија је мизерно пропала. Земља и народ су бачени у пропаст. Скоро два милиона људских бића је изгубило живот без потребе.

Из разговора Драгослава Ђорђевића са др Чаславом Никитовићем

Ђорђевић: Пуковник Владимир Ваухник, војни изасланик у Немачкој, је заиста имао тачне податке о немачким намерама. Како је то добијао?

Никитовић: Преко жена, као Фуше.

Ђорђевић: О Драгиши Цветковићу је било више противречних мишљења, да је интелигентан, великодушан, проницљив и храбар, а онда опет да је неспособан, каријерист, неозбиљан итд. Шта Ви мислите о њему?

Никитовић: Он је био бистар и способан човек. Зато је Кнез Намесник и имао у њега поверења.

Ђорђевић: Је ли Иво Андрић написао какве мемоаре из своје дипломатске службе у Немачкој?

Никитовић: Колико је мени познато, није.

Интервју генералштабног пуковника Жарка Поповића

Москва, 12. септембра 1940. Код Министра војске маршала Тимошенка.

Кад сам ушао у салу са мојим помоћником мајором Бошком Станојловићем, Тимошенко се дигао подигао руке у вис и питао: «Како ћемо да разговарамо?» Одговорио сам, «Можемо и руски.» Одмах се обрадовао, сео и питао како је стање код нас. Пошто сам био начелник обавештајног одељења и дуго времена радио на обавештајној служби и био обавештен о међународном положају, одмах сам му рекао да ће нас Немци оставити на миру до пролећа, али да ће нас у пролеће као лево крило рускога фронта или милом или силом приволети на своју страну.

Дошао сам да видим (обраћа се Тимошенку; прим. аут.) да ли можемо да се надамо помоћи од Совјетског Савеза. Он је опет дигао руке у вис и рекао: «Са највећим задовољством, али, то је политичко питање и ја ћу разговарати са товаришчем Молотовом и за који дан известићу вас.»

Почетком новембра позвали су ме у министарство војске где су ми казали да направим списак материјала који нам је потребан. Стаљин је поставио само један услов, а то је да ништа не иде преко дипломата већ све да се ради само преко војника.

Иако смо били неутрални, посланик Гавриловић био је везан за британског посланика Сер Стафорда Крипса и заједно са румунским послаником Гафенком и турским послаником Ајдаром ишао по вароши, измишљао разне сензационалне податке и достављао их Сер Стафорду Крипсу.

Посланик (Гавриловић, прим. аут.) је изгледа преко енглеске шифре слао депеше своме помоћнику у Српској земљорадничкој партији Тупањанину.

Крајем фебруара (1941. прим. аут) Божин Симић се одједном изгубио из Москве. При поласку, посланик Гавриловић му је саветовао да оде да се види са ђенералом Душаном Симовићем. Пошто се већ зуцкало да Немачка врши на нас притисак, на Симовићево питање шта да се ради, Гавриловић је (према рапорту кога имам код себе у оригиналу) одговорио: «Удар, удар, вршите удар!» Када је доцније тај удар и извршен и кад је било све више и више јасно да ће нас Немачка заиста напасти, посланик Гавриловић, који је саветовао удар и који је већ 3. априла своју и Тупањанинову породицу извукао из Југославије енглеским средствима и са великом сумом новца, ишао је код немачког амбасадора грофа Шуленбурга да га моли да утиче на Хитлера да не нападне Југославију. У исто време је и нова влада ђенерала Симовића слала на све стране телеграме у којима је молила за милост и изјављивала да признаје све пактове не само онај од 25-ог марта, већ и све остале.

Москва, 6. април 1941. године. 7 часова изјутра. (Чека се на потписивање Уговора о пријатељству и ненападању између СССР-а и Краљевине Југославије. Стаљину су управо шапнули о Хитлеровом говору којим је најавио напад на Југославију)

Стаљин је бацио поглед на присутне за столом и рекао: «Вјаћеславе Михаиловичу» - које је било име Молотова- који је седео на крају стола. Молотов се дигао и дошао позади мене, окренут лицем ка Стаљину. Стаљин га је онда упитао: «Како се ови (показао је на нас) крсте?» Молотов је саставио прсте десне руке као што то чине православни хришћани и онда је додирнуо чело, груди, десну и леву страну као што то ми чинимо и помало замуцкујући одговорио Стаљину: «Ја мислим овако.» Стаљин је поновио исти знак крста на себи и смејући се одмахнуо десном руком. Ја сам овај гест протумачио као: «Још један више оде низбрдо!»

После извесног времена, на западу је изашло неколико верзија о тој судбоносној ноћи по Југославију у Кремљу 5/6. априла 1941. године. Мени су познате три верзије тога догађаја. О првој од њих не могу да коментаришем. Она се појавила у књизи професора Белова коју нисам читао, али сам сазнао да је њему податке дао непосредно др Милан Гавриловић. Друга је објављена у књизи која је изашла 1951. године некога Ивана Крилова под насловом: “Soviet Staff Officer”. Овде је изнесено пуно измишљотина и чак таквих нетачности да он говори о некоме Маринковићу који је био у влади Д. Цветковића. Глава осма и девета пуне су таквих ствари. Како време састанка тако и присутна лица као и цео ток потпуно су нетачно представљени пошто је извор остао анониман не могу тврдити да ли су ти подаци узети из неког извора или их је дао др Милан Гавриловић.

(Примећујемо да пуковник Жарко Поповић не спомиње писање Крилова о разговору који је Поповић имао са Шапошниковом. Прим. аут.)

VIII

Сведоци говоре

У окупираном Београду, у новембру месецу 1941. године, пуковник Танасије Динић поднео је тадашњем председнику српске владе генералу Милану Недићу извештај “Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27 марта 1941 године”.

            Цео материјал објавио је Драгиша Цветковић у својим “Документима о Југославији”, свеска 10, почетком 1958. године. Строго поверљив извештај датиран је 20. новембра 1941. године и садржи исказе: Драгише Цветковића, Милана Антића, Александра Цинцар-Марковића, др Мирослава Спалајковића, Димитрија Љотића, Душана Пантића, Милана Аћимовића, Данила Вуловића, ђенерала Петра Пешића, ђенерала Петра Косића, Данила Грегорића и др Мирка Косића.

            Ову Комисију именовала је Комесарска управа на захтев немачког посланика Бенцлера, који је од комесара за унутрашње послове Милана Аћимовића затражио, у име немачке владе, истрагу ради утврђивања истине о догађају који је изазвао рат. Сва саслушања су редовно достављана немачком посланству, записао је Танасије Динић, али извесни подаци, који су могли бити штетни по националне интересе, нису достављени Немцима. Динић саопштава Недићу да ти, компромитујући делови саслушања, могу бити чувани у Недићевој поверљивој архиви па евентуално и уништени, ако дође до опасности да падну у руке непозваних.

            Бивши министар Двора Милан Антић, најповерљивији сарадник кнеза Павла, објаснио је најпре односе Југославије и Немачке, рекавши да је кнез Павле настојао да успостави што боље односе са немачком владом, како би помоћу Немачке неутралисао подмукло непријатељство Мусолинија према нашој земљи.

            Антић: Познато нам је било да су Италијани помагали усташе, па су чак покушали да у своје замке ухвате и др Мачека, са циљем да Хрватску силом отцепе од Југославије и ставе је под своје окриље. Знали смо, такође, да је Мусолини намеравао да се са нама обрачуна крајем 1939. и почетком 1940, па је то покушавао и с јесени прошле године, али оба пута су га у томе спречили Немци. Немачкој није било у рачуну да пали ватру на Балкану. Мусолини се на крају решио да нападне Грчку, али без сагласности са Рајхом, како је то сам Хитлер рекао Кнезу приликом њиховог састанка у Берхтесадену, неколико дана пре потписа Пакта.

            На питање “Зашто сте ви, ако су такви били наши односи са Италијом, слали у Рим адвоката др Стакића као свог изасланика”, Антић је рекао да је др. Стакић слат у Рим да би се испитале намере Мусолинија и Ћана, пре него што се коначно расправе наши односи са Немачком.

            Антић: Мусолини и његов министар спољних послова, били су нам поручили преко др. Стакића да желе да обнове пуно пријатељство са нама, помућено услед уклањања са власти др. Стојадиновића, и понудили нам савез и уступке у погледу Солуна, али Кнез није имао поверења у Мусолинија и страховао је да би ма какви наши конкретни разговори са њим могли да замрсе наше односе са Берлином, а с Кнежевић гледиштем слагао се и министар Цинцар- Марковић.

            О самом приступању Пакту Антићева изјава гласи:

            Још у новембру прошле године Рибентроп је изразио жељу да ми приступимо Тројном пакту, јер да само на тај начин моћи ћемо да осигурамо наше границе према Италији и осталим нашим суседима, али ми смо одбијали да то учинимо; Кнез је хтео да се и даље одржи наша политика неутралности, да се сачека даљи развој догађаја у свету а нарочито да се види какав ће бити крајњи исход немачко-совјетског пријатељства.

            У међувремену испитано је да ли би нас Енглези могли помоћи и у којој мери, ако би се морали прихватити оружја ради одбране наше независности. Али, са те стране се није могла очекивати никаква помоћ, као што нас је извештавао и наш војни делегат у Атини мајор Перишић, који је водио конкретне разговоре по том питању са енглеским војним представницима. Међутим, Немци су вршили све већи притисак на нас да се изјаснимо, да ли прихватамо или не прихватамо Пакт. С обзиром на нашу слабу војну спрему, а усамљени како смо били, сваки наш војни отпор завршио би се сигурном пропашћу Југославије као државе. Због тога се Кнез решио да прихвати Хитлеров позив и да се са њим састане, у нади да ће га некако приволети да бар привремено остави Југославију у њеном ставу неутралности. Али на састанку у Berchtesgaden-у, почетком марта, Хитлер и Рибентроп остали су при својим захтевима да приступимо Пакту, тврдећи да је то у нашем интересу. Они су ипак, том приликом, учинили крупне уступке. Обећали су Кнезу, да од Југославије неће тражити прелаз осовинских трупа преко њене територије, нити ма какву њену војну сарадњу. И поред тога, Кнез је питање нашег приласка Пакту оставио отвореним, изјавивши немачким државницима да жели да то питање проучи са одговорном владом.

            Када се Кнез вратио са састанка са Хитлером, отпочела су саветовања по питању пакта међу одговорним чиниоцима. Показало се да су већина чланова Владе, а нарочито др. Мачек и Цинцар-Марковић, били за прихватање Пакта, па и сам бив. Претседник Цветковић био је у начелу за Пакт. Начелник Генералштаба, министар војни и команданти армија, који су по томе питању били консултовани, такође су се изјаснили за прихватање Пакта, наводећи да наша војска, због недовољне спреме, није у стању да се одупре са било каквим изгледима на успех далеко надмоћнијим војним снагама Осовине. Није нам остајало друго него да примимо Пакт, остављајући Цинцар-Марковићу да путем дипломатских преговора утврди услове под којима га прихватамо.

            Бивши министар Александар Цинцар-Марковић изјавио је, да му је од почетка велике европске кризе било јасно да ми можемо одржати нашу независност и територијални интегритет једино ако будемо имали добре односе са Немачком, која је нарочито из привредних разлога желела да очува мир на Балкану. Околност што су се у области Јадрана укрстили немачко-италијански интереси, била је, према његовом мишљењу, повољна по наше напоре да останемо ван рата. На Француску и Енглеску није се могло рачунати јер оне нису биле у стању да се успешно супротставе немачкој експанзији на европском континенту.

            Цинцар-Марковић: Та наша политика самоодржања била је ометана са више страна: од Стојадиновића и његових пријатеља, од вођа српске опозиције, од многих генерала и официра, од Патријаршије, од Српског клуба, па чак и од извесних чланова владе у којој сам седео, а који су сви заједно свесно или несвесно гурали земљу у пропаст.

            Питање: Који су то били чланови Цветковићеве владе који су га ометали у његовој политици?

            Цинцар-Марковић: Др. Константиновић, на пример, који је неуморно роварио противу Немаца и одржавао везе са Српским клубом и опозицијом. Ја сам о томе у више махова скретао пажњу Цветковићу, али он, из неке наше српске болећивости, није хтео да се отресе овог господина.

            Немци су од нас тражили да приступимо Пакту првенствено из разлога престижа, али и њихово неповерење према Цветковићевој влади било је један од разлога што су они хтели да имају јасну ситуацију у односима са нама.

            Нама је било тешко да прихватимо Пакт због војних клаузула које је он садржавао, а и због нашег јавног мнења које није било припремљено за један такав корак.

            Када сам се састао са немачким министром спољних послова фон Рибентропом у Фушлу у новембру прошле године, није ми било од његове стране постављен предлог да приђемо пакту, бар тако сам ја разумео Рибентропа. Касније је немачки посланик у Београду фон Херен добио извештај од свог претпостављеног министра да је он мени тај предлог изрично поставио. Тако је у почетку наших преговора о пакту дошло до извесног неспоразума. Када смо, претседник Цветковић и ја, посетили Хитлера и Рибентропа у Berchtesgaden-у, средином месеца фебруара, они су нам тај предлог отворено поставили, изјавивши да нам једино на тај начин могу гарантовати наш територијални интегритет. Наш предлог о једном евентуалном пакту о пријатељству и ненападању са Немачком, као и наше сугестије о неутралној балканској зони, нису хтели ни да узму у оцену, те смо се тако вратили са тог састанка не свршивши ништа. Тек када се Кнез састао са Хитлером и Рибентропом, почетком марта, наш се положај знатно поправио. Немачки државници су и том приликом остали при свом захтеву да приступимо Пакту, али Кнез је успео да од њих добије веома важне уступке; они су, наиме, пристали да од нас не траже никакву војну сарадњу, нити прелаз њихових трупа преко наше територије за све време трајања рата. На тај начин створена је основа за преговоре, повољна по нас јер смо у суштини и даље остајали неутрални, а биле су нам загарантоване границе баш од оних, који су једини могли да их угрозе.

            Били смо, несумњиво, постигли велики дипломатски успех, па ипак је са наше стране било много колебања, али када су нам Немци дали на знање да се имамо изјаснити пре доласка јапанског министра спољних послова Мацуоке у Берлин, тј. не даље од 25. марта, пала су и последња колебања, те је одлучено да потпишемо пакт.

            Цинцар-Марковић о држању кнеза Павла

            Кнез се, истина, трудио да васпостави добре односе са Осовином, а нарочито са Немачком, али при томе није хтео да проигра своје пријатељство са Енглезима. Док је Енглеска одржавала добре односе са Трећим Рајхом, Кнез је ту своју политику могао да спроводи без већих тешкоћа, али после окупације Чешке, а нарочито када је избио рат, та наша политика према Осовини дошла је у кризу. Ми смо се у почлетку некако сналазили прогласивши се неутралнима. Међутим, када је морало да се бира између Енглеске и Немачке, Кнез је отпочео да се колеба. Губило се драгоцено време. Кнез се до последњег тренутка надао да ћемо неким чудом избећи прилажење Пакту. Али, када је видео приликом саветовања у Крунском Савету да се нема куд, почео је озбиљно да размишља о својој оставци на положај Првог намесника, изјавивши да он увиђа да сем прилажења Пакту нема другог, мудријег решења, али да он по својим интимним осећањима не може да учествује у томе чину.

            Комисија

У извештају “Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. године” налазе се и подаци о држању Драгише Цветковића. Према изјавама Цинцар- Марковића, Душана Пантића, Данила Вуловића и других, Немци нису имали поверења у Цветковића, што је знатно отежавало уређење наших односа са њима. Цветковића су Немци сматрали за пријатеља Француске, противника национал-социјализма и фашизма. Њему је приписивана иницијатива за преговоре вођене са француском владом и Генералштабом о образовању балканског фронта против Осовине.

            Документа француског министарства спољних послова, заплењена од Немаца на станици Ла Шарите сир Лоар (La Charité sur Loire), утврђивали су немачке државнике у овом њиховом мишљењу о Цветковићу. Осим тога, немачки посланик у Београду фон Херен, сматрао је Цветковића одговорним за прогањање Стојадиновића и његових присташа.

            О лошем положају Цветковића код Немаца говоре и речи фон Рибентропа новинару др. Данилу Грегорићу, у Бечу, одмах после церемоније потписивања Пакта: “Ми смо вашем Цветковићу учинили велике концесије; видећемо да ли ће он поступити како је уговорено, или ће и даље продужити да нас изиграва.” Грегорић је, после овога, сматрао да ће Немци тражити да се смени Цветковић и на његово место доведе за њих погоднија личност.

            Бивши министар и пријатељ Стојадиновића, Милан Аћимовић је, између осталог, рекао: “Др. Стојадиновић је сматрао да интереси Југославије, а нарочито српског народа, изискују политику искреног пријатељства са Осовином јер само тим путем Срби могу да обезбеде свој преминентни положај на Балкану и да очувају своје огромне тековине задобијене у ратовима за ослобођење. Држећи се Немачке није било потребно, према др Стојадиновићу, чинити никакве концесије Хрватима, а још мање Бугарима. Пријатељство са Немцима, према др Стојадиновићу, било је довољно нама, Србима, да држимо у шаху све наше супарнике на Балкану, у границама и ван граница државних.

            Милан Аћимовић је изјавио да је чврсто убеђен да Немци од нас не би тражили да приступимо Пакту, да је др. Стојадиновић и даље остао на власти јер је њихов захтев у томе правцу био у суштини једна мера предострожности и пробни камен за несигурне пријатеље, какви су били Кнез и Цветковић (подвукли аутори.).

            Из овога је сасвим лако замислити какве је планове имао Милан Стојадиновић.

            И Димитрије Љотић је пред Недићевом комисијом дао изјаву: Рекао је да је 27. март у логици ствари, и да њега не чуди што је до таквог развоја догађаја дошло. Према њему, Цветковићева влада је методички подржавала левичарске елементе, па чак са њима и сарађивала, док је истовремено гонила националисте и десничаре, који су једини могли дати влади подршку у њеној спољној политици.

            Љотић: “Цветковићева влада је уствари спроводила једну немогућу политику: у спољној политици је хтела да се ослања на Немачку и Италију, а у унутрашњој на левичарске и антиосовинске елементе. Када је др Мачек ушао у владу, та нездрава ситуација се још погоршала. У својој политичкој простодушности, др Мачек је веровао да се може остварити споразум са Осовином, а истовремено водити у земљи, а нарочито у Србији, антиосовинска политика.”

            И Љотић је закључио једним, за њега типичним, објашњењем:

Изјава др Спалајковића:

            “На највећу несрећу српског народа, наши политички и војни прваци нису разумели Кнеза и његову далековидну политику. Они су се у процени међународне ситуације и нашег положаја руководили ирационалним схватањима и осећањима, а не хладном политичком рачуницом. При томе су заборавили да нама, Србима, Енглези никада нису били пријатељи, па и у овом случају они су нас искористили за своје себичне рачуне и одбациће нас као труло воће кад им више не будемо требали.

            У односима међу државама нема захвалности, како то верују многи наши наивни политичари.

Да би наша национална несрећа била што потпунија, наши политички прваци су допустили да их у судбоносним и претешким часовима по наш народ воде: један генерал без осећаја одговорности и један универзитетски професор без политичког смисла и искуства. Убеђен сам да 27. март, ма како он са етичке тачке гледишта лепо изгледао, значи за наш народ само низ великих несрећа.

Безобзирна кампања

О гласинама да је кнез желео да преотме круну младоме краљу Петру, извештај “Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. године” каже да су “ти гласови лишени сваког основа и да су производ безобзирне кампање против Кнеза, вођене од анационалних елемената, а нарочито од људи које је Кнез уклонио са одговорних места у току свога намесниковања”.

Бивши министар Двора Милан Антић, по овом основу, је рекао:

“Кнез је свој положај Првог намесника сматрао као високо патриотску мисију и његова једина амбиција била је да младоме Краљу преда државу у бољем положају него што ју је он затекао када је преузео дужност да управља државним пословима.

Када смо ми, пријатељи монархије, узели у претрес околност да не би било мудро препустити младоме и неискусном Краљу државне послове у бурном времену рата, када он буде постао пунолетним, те смо се носили мишљу да је у интересу не само државе, већ и самог краља, да се Намесништво продужи до завршетка рата, или да се бар Кнезу осигура законским путем удео у вођењу државних послова, Кнез није хтео ни да чује о томе, па се је чак и љутио на оне који су се били усудили да му у томе смислу говоре. Кнез је био чврсто решен да се по истеку Намесништва повуче у миран живот и да једино својим саветима олакша Краљу терет државних брига.”

Армијски генерал Петар Косић, бивши краљев гувернер, рекао је да су односи између Кнеза и Краља били више него срдачни и да је Кнез настојао да Краља упозна са главним питањима спољне и унутрашње политике, желећи да га припреми за високу дужност. Генерал Косић је додао да би сваки онај “који је упознао моралне одлике којима је био обдарен Кнез, морао са гнушањем да одбаци те клеветничке гласове.

И Димитрије Љотић се изјаснио о овим гласинама. Он је напоменуо да у последње време није био у добрим односима са Кнезом, али да он Кнеза одлично познаје и не верује у гласине да је Кнез желео да преотима круну младоме краљу. Љотић је нагласио да он поуздано зна да ти гласови потичу из комунистичке кујне.

Зашто је смењен Милан Стојадиновић?

У извештају Недићеве  “Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. године”, дато је значаја и смењивању др. Стојадиновића са места председника владе. Ево исказа неколицине главних актера:

Драгиша Цветковић. Др Стојадиновићу је одузета власт због “хрватског питања”. “Стојадиновић је”, каже Цветковић, “хтео да у Хрватској успостави режим јаке руке и зато је довео Милана Аћимовића на положај министра унутрашњих послова. Томе смо се успротивили др Корошец, др Спахо, Крек и ја, па је тако дошло до кризе и Стојадиновићеве оставке.”

“Ми смо били обавештени”, изјавио је Цветковић, “да су др Мачек и његови ужи сарадници спремни да се споразумеју са Београдом на бази широке аутономије, па смо сматрали да би тој жељи Хрвата требало изаћи у сусрет, како се не би хрватско питање претворило у једно међународно питање, и тако дало повода страним силама да се умешају у наше унутрашње ствари. Кнез се са овим нашим гледиштем сложио па смо ми изазвали кризу Стојадиновићевог кабинета и његов пад са власти. Ја сам, као што је то познато образовао владу са задатком да се покуша споразум са Хрватима, у чему се и успело.”

Милан Антић. Сматра да је Стојадиновићу одузета власт првенствено на питањима спољне политике, управо на питању наших односа са Осовином Берлин-Рим.

            Стојадиновић је, према изјави Милана Антића, у својим односима са државницима Осовине отишао исувише далеко, доводећи у питање наше традиционално пријатељство са Француском и Енглеском. И Антић прецизира:

            “У последње време имао се утисак да Стојадиновић хоће да искористи своје пријатељске везе са италијанским и немачким водећим људима да би ојачао свој положај у земљи, и то на штету битних државних и династичких интереса. Његови разговори са грофом Ћаном, на Бељу крајем претпрошле године, по питању италијанског предлога о подели Албаније између Италије и Југославије, појачали су утисак да он намерава да спроведе у дело неке своје планове мимо Кнежевог знања и одобрења. Али оно што је нарочито забрињавало Кнеза у својим разговорима са грофом Ћаном додирнуо и хрватско питање, а како се он у Италији био састао са усташким прваком др. Будаком и одржавао везе са хрватским сепаратистима у земљи, док је истовремено заузимао све оштрији став према др Мачеку и његовој странци, појавиле су се оправдане сумње да он у дослуху са Италијанима смера нешто крупно, да има неке своје скривене планове који доводе у опасност чак и наш државни интегритет. Тада се Кнез решио да га смени. С обзиром да су Корошец, де. Спахо, Цветковић и др. Крек били противу Стојадиновићевог држања према Хрватима, то је Кнез преко поменутих личности изазвао кризу и пад Стојадиновићеве владе.

            Како је припреман државни удар?

            Недићева комисија испитивала је начин на који је припреман пуч. Др Мирко Косић, професор Универзитета и бивши народни посланик, покушао је да разјасни потезе које су вукли неки од протагониста које је он познавао. Он је сматрао да се Симовић много пре пуча “носио мишљу да помоћу војног притиска присили Кнеза да прихвати концентрациону владу са њим на челу, те да се тако, с обзиром на ратне опасности, осигура земљи једна, по његовом мишљењу, ауторитативна влада”. Са овим Симовићевим плановима слагао се проф. Слободан Јовановић, добар Симовићев пријатељ.

            Др. Мирко Косић: У почетку припремања преврата генерал Симовић није имао намеру да обара Намесништво. Он је, уствари, хтео да изведе нешто слично “бугарском пучу”, када је пуковник Дамјан Велчев уз помоћ официра софијског гарнизона присилио краља Бориса да образује владу какву му је он предложио. У току многих разговора са Симовићем стекао сам утисак да он у основи није био противу Кнеза Павла, који му је својом високом наобразбом и аристократским држањем чак и импоновао и био је само, по мом дубоком убеђењу, у својој великој самољубивости веома увређен што Кнез није са њим ближе сарађивао, што га није питао за савете и што му није поверио министарство војно. Ово моје мишљење потврђује чињеница, што је ге. Симовић касније, у току преврата, настојао да се Кнезу ништа зла не деси јер је било официра који су тражили да се Кнез и остали главни политички људи одговорни за пакт смакну. Многи официри – пучисти су отворено говорили: “Каква је то револуција, какав је то Трећи српски устанак, без иједне капи крви...”

            Када је Симовић отпочео разговоре о преврату са браћом Кнежевић, Радојем и Живаном, ови су безусловно тражили да се Намесништво укине и краљ прогласи пунолетним. Они су према Кнезу били непријатељски расположени и о њему се изражавали веома неповољно.

            Др Косић је, затим, појаснио и улогу совјетских агената.

            “Овоме гледишту браће Кнежевић придружио се и адвокат Драгиша Васић, стварни шеф Српског клуба, а то је имало свог нарочитог значаја. Драгиша Васић је одржавао тесне везе са совјетским послаником у београду Плотњиковом, те ово његово непријатељско држање према Кнезу, било је, уверен сам, инспирисано од стране Совјета. Сам Васић ми је једном приликом, у разговору, рекао да совјетска влада сматра Кнеза својим веома опасним противником и да она будно прати сваки његов политички корак. Москва је, наиме, према ономе што ми рече Васић, страховала да Кнез, који је био у добрим односима и са Енглезима и са Немцима, не покуша неко посредништво између двеју зараћених страна на штету Совјета, утолико пре што је совјетским државницима био добро познат његов антикомунистички став, као и његове везе са руском емиграцијом. Уклонити Кнеза са једног важног политичког положаја било је за Совјете од особитог значаја, те су они, свакако, у томе смислу саветовали Васића. Совјетски посланик Плотњиков је био, несумњиво, веома добро обавештен о припремама државног удара, те се његов изненадни одлазак из Београда за Москву уочи самог пуча, може објаснити настојањем совјетске владе да не открије своје везе са српским превратницима и да прими ма какву одговорност за пуч јер се Москва добро чува да не поквари своје пријатељство са Немачком.

            Знам, такође, да је Драгиша Васић одржавао преко свога пријатеља Владимира Рибникара, директора Политике, везе и са југословенском комунистичком партијом. Карактеристично је да су наши комунисти у јавним манифестацијама 27. марта подржали државни удар и били главни носиоци парола противу Немачке и Пакта, а такво држање они нису могли заузети без одобрења совјетског Посланства.

            Према исказу др Косића, мисија америчког пуковника Донована, нарочитог изасланика председника Рузвелта, била је од пресудног значаја за доношење коначне одлуке о пучу. Пуковник Донован је посетио генерала Симовића и овоме рекао да је у разговорима са Кнезом и Цветковићем стекао јасан утисак да ће они попустити Хитлеру и тражити начин да се са њим споразумеју, а то би по његовом савету требало на сваки начин спречити... Америка, истина, није у рату, рекао је Донован, али она свим  средствима помаже Енглеску и никада неће пристати на немачку превласт у Европи. Председник Рузвелт је чврсто решен да уништи немачки нацизам, макар и по цену рата...

            Речи пуковника Донована учиниле су дубок утисак на Симовића те је он изасланику претседника Рузвелта рекао да ће војска силом спречити сваки покушај Кнеза и његове владе, који би нас могао компромитовати у очима Америке и наших старих савезника. Он је пуковника Донована обавестио о припремама државног удара. Пуковник Донован је био веома задовољан оним што је чуо од Симовића и обећао је, пуну моралну и материјалну помоћ! За одржавање везе са генералом Симовићем пуковник Донован је одредио адвоката Ђорђа Радина, америчког грађанина, који је тада живео у Београду.

            Генерал Симовић је одржавао везе са многим политичарима и његова канцеларија у Команди ваздухопловства била је право зборно место свих конспиративних елемената. За припремање преврата знали су: Милан Грол, Миша Трифуновић, Крста Милетић, Петар Живковић и Бошко Јевтић. Сви будући чланови Симовићеве влади били су саветовани да ноћ између 26. и 27. марта не проведу у властитом дому, него да се склоне код сигурних пријатеља и да код њих чекају развој догађаја.

            Симовићеви пучисти су редовно били обавештавани од чланова Цветковићеве владе и официра Генералштаба како се одвијају преговори између владе и Немачке по питању приступања Пакту. Симовића и Слободана Јовановића су обавештавали министри др Срђан Будисављевић, др Михаило Константиновић и др Васа Чубриловић. Када су, након потписа у Бечу, они дали оставке, др Константиновићу су Симовић и Јовановић саветовали да повуче оставку како би они могли бити обавештени о даљим намерама Кнеза и Цветковића, а нарочито о томе шта су они предузимали да осигурају ред у земљи”.

            Шта је предузео Цветковић да очува ред и мир у земљи?

             Према налазима “Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. године”, бивши председник владе и министар унутрашњих послова Драгиша Цветковић је имао своје обавештајне службе и податке о припремању преврата. Цветковић је изјавио да је он са више страна чуо о незадовољству у редовима официра и њиховим превратничким намерама, али да сви ти подаци којима је располагао нису били довољни да се предузму мере против официра.

            Драгиша Цветковић: Као министар унутрашњих послова ја нисам могао да вршим преко својих органа обавештајну службу у војсци, односно да држим под присмотром генерале и официре и да пратим њихово кретање; та дужност је била у искључивој надлежности војне обавештајне службе. Да сам поступио супротно тој уобичајеној пракси у нашој држави, ја бих неминовно изазвао опасно трвење између војних и цивилних власти, утолико више што је војска љубоморно чувала своју аутономију у тој области. Исто тако, нисам могао поступити против појединих генерала и официра, за које сам знао да су нелојални према законитој влади, без сигурних доказа јер сваки поступак против њих, недовољно поткрепљен доказима, изазвао би огромно незадовољство у војсци и јавности, и дао повода противницима режима да оптуже моју владу како она гони официре патриоте и ломи дух отпора у земљи.

Ипак, ја сам предузео све што је до мене стајало да се одржи законити поредак у земљи. Упозорио сам све одговорне војне чиниоце на стање духова у војсци и захтевао да се предузму најенергичније мере да би се очувала пуна дисциплина и држала војска ван политике. Међутим, сви они, а нарочито министар војни, Командант Београда и командант Краљеве гарде, уверавали су ме да су сви гласови о тобожњим противрежимским расположењима у војсци произвољни, да су официри лојални и дисциплиновани, те да влада са те стране може бити потпуно мирна.

Генерал Петар Косић, наченик главног Генералштаба и краљев гувернер, изјавио је “Комисији за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. године” да је војна обавештајна служба потпуно подбацила.

            Генерал Петар Косић: Завера против Кнеза и законите владе била  се разгранала у редовима официра у много већем опсегу него што се то могло претпоставити.

            Ја сам покушао у зору 27. марта да мобилишем Гарду против побуњеника, па сам због тога замолио Краља да са њим обиђем Гарду, што је било и учињено. Моја је намера била да помоћу Гарде оборим Симовићеву владу, похапсим побуњене официре и вратим првобитно стање. На велику несрећу земље и народа ја у томе нисам успео јер су многи гардијски официри већ били придобијени за ствар побуњеника, а и командант Гарде генерал Стајић, није био на висини ситуације. Он је био потпуно изгубио присутство духа и само је понављао: “Не сме се проливати братска крв!” Тако је он својом неодлучношћу поколебао и оне официре на које се могло рачунати.

            Генерал Петар Пешић, бив. Министар војни: Изјавио да је Кнез примио у аудијенцију генерала Симовића и разговарао са њим о политичким питањима без његовог знања и сагласности као министра војног. Због тога је он, генерал Пешић, изразио своје негодовање. По њему, војна обавештајна служба је веома слабо функционисала. Изјавио је:

            “Ко се могао надати да ће официри погазити сваку дисциплину, починити онаква чуда, бацити љагу на читаву нашу војску и својим безумним чином упропастити државу”.

            Када га је један члан Комисије упитао да ли је он свестан своје одговорности у протеклим тешким догађајима, генерал Пешић се заплакао, па с обзиром на његову душевну депресију даље испитивање је било прекинуто.

            Александар Цинцар Марковић (о догађању после Симовићеве аудијенције код кнеза Павла – 24. марта 1941. године): Чим су ми саопштили шта је све рекао Симовић приликом његове аудијенције код Кнеза, питао сам Цветковића, генерала Косића и Антића да ли је наређено да се Симовић ухапси, па када ми је одговорено да о томе још није одлучено, рекао сам да то мора одмах да се спроведе у дело. Нажалост, тај мој савет није био прихваћен јер се, изгледа ми, стало на гледиште да није опортуно хапсити генерале на политичким питањима и то у часу када стојимо пред потписом Пакта.

           Умешаност Совјета – доказана!

Фатална браћа Поповић

            Војни изасланик

            У својој књизи пише совјетски обавештајац, мајор Крилов:

            Неколико дана после разговора са Кестрингом (немачки генерал у мисији у Москви 1940.41.), срео сам поново Муравјева (официр на служби у истом оделењу као и Крилов). Имао је добре вести за мене: Политбиро је одлучио да прихвати предлоге Генералштаба и Молотов је добио инструкције да отпочне преговоре са Југословенским министром у Москви за један руско-југословенски уговор. У исто време, Шапошников (начелник Главног генералштаба) је лично “испипао” југословенског војног изасланика (пуковника Жарка Поповића). Шапошников је предложио југословенском војном изасланику да се успоставе сталне везе између совјетског и југословенског генералштаба да би се срушила југословенска влада чим се сазна за њено приступање пакту. Југословенски војни изасланик прихватио је предлог са одушевљењем” (подвукли аутори).

            Британци нуде Стаљину цео Балкан!

            Немачки амбасадор Шуленберг немачком Министарству иностраних послова:

            Телеграм – Врло хитно – Тајно – број 1364 од 13. јула 1940.

            Москва, 13. јула 1940, 9.17 пре подне.

            Примљено 14. јула 1940, у 9.15 пре подне.

             Молотов ме је данас обавестио да је Крипс, британски амбасадор овде, био примљен од Стаљина пре неколико дана на тражење британске владе. По Стаљиновим инструкцијама, Молотов ми је предао један меморандум о овоме разговору.

            Крипс је испитивао став Совјетске владе у следећим питањима:

1. – Британска влада је убеђена да Немачка тежи за хегемонијом у Европи и да жели да прогута све европске земље. Ово је опасно за Совјетску Унију исто као и за Енглеску. Отуда обадве земље треба да се сложе за једну заједничку политику само-одбране против Немачке и за поновно успостављање европске равнотеже снага.
2. – Без обзира на ово, Енглеска би волела да тргује са Совјетском Унијом, под условом да енглеска роба не буде препродавана Немачкој.
3. – Британска влада је мишљења да је унификација и вођство балканских земаља у циљу одржања status quo-a стварно задатак Совјетске Уније. Под садашњим околностима ова важна мисија могла би да се изведе једино од стране Совјетске Уније. (...)

Занимљив је и Стаљинов одговор:

1. – По Стаљиновом мишљењу, ниједна сила нема право на искључиву улогу у консолидацији и вођству балканских земаља. Ни Совјетска Унија не тражи такву једну мисију,

мада је заинтересована у балканским стварима.

Стаљин пази да не увреди свог савезника Хитлера, док Енглеска отворено нуди цео Балкан зарад својих интереса и одбране од Немачке.

Овај документ наведен је према извору:

Nazi-Soviet Relations 1939 – 1941.

Documents from the Archives of the German Foreign Office – Edited by Raymond James Sontag and James Stuart Beddie. Department of State, Washington, 1948 – Str. 166-168.

Емисар Драгише Цветковића др Данило Грегорић

            Доктор права, пореклом Словенац, Данило Грегорић био је новинар, сарадник Димитрија Љотића, главни уредник Стојадиновићевог “Времена”, актер у судбоносним догађајима и трагични сведок. Оставио је књигу о својим погледима на “последњи чин југословенске трагедије”: “Самоубиство Југославије”, Издавачко и прометно а.д. ЈУГОИСТОК, Београд, 1942. Био је тајни емисар Драгише Цветковића током преговора са Немцима о приступању Пакту, одржавао тесне везе са немачким посланством у Београду и немачким Министарством спољних послова. Његова веза у Немачкој је био посланик др Паул Шмит, Рибентропов човек од поверења и лични Хитлеров преводилац за француски језик, човек преко кога су ишла сва важна питања у вези са приступањем Југославије Тројном пакту. По доласку комуниста на власт, Грегорић је ухапшен и провео је остатак живота у митровачкој казнионици. Тамо је био на дужности шефа својеврсног преводилачког и прес центра кога су чинили кажњеници.

            Милан Л. Рајић (“Српски пакао у комунистичкој Југославији”“, “Евро”, Београд, 1991.) је преживео робију у Митровици и оставио сведочанство о титоистичкој ујдурми: После Резолуције ИБ-а у затвор у Сремској Митровици стижу писаће машине, радио апарати, стране новине и часописи. Робијаши, “домаћи издајници”, пишу строго пов. Билтен у пет примерака. Возач долази из Београда сваког дана у зору и Билтен носи друговима на власти. Данило Грегорић је “заповедник” свих митровачких тајних секција које по налогу Удбе пишу анонимне уводнике за “Борбу” и “Политику”, нападају СССР, такмиче се ко ће више блата бацити на Стаљина, преводе књиге “посебно за војску”, тајну полицију... Грегорић је моћан и дешава се да малтретира професоре универзитета, бивше министре (Милан Антић је радио у преводилачкој секцији). Њему је Удба обећала слободу, али на крају, Грегорић је отрован јер је одбио да буде “кључни сведок” у замишљеном процесу кнезу Павлу.

            Драгиша Цветковић је ћутао о овом своме “човеку из сенке”. Довољно је погледати садржај Грегорићеве књиге и наслутити зашто: Пад Милана Стојадиновића/Споразум/Борба са масонима/Један амбициозан генерал/Први разговори са Берлином/Фон Рибентроп о Југославији/Велика шанса/Претње/Беч, 25. марта 1941/Удар/Београд, 27. марта 1941/Ноћ на Дедињу/Рат или мир?/Један кнез одлази у иностранство/11 дана Симовићеве владе/Штуке над Београдом/Последњи чин/Узроци и везе.   

Између осталог, Данило Грегорић је био главни организатор фамозне анти-масонске изложбе у Београду, 1942. године.

Стари рачуни

            Пред “Комисијом за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. године”, Грегорић је обелоданио низ занимљивих појединости, особито кад је реч о Немачкој и погледу са те стране на пуч.

            Немци су били обавештени о припремама за збацивање Намесништва. Нојхаузен, представник немачке национал-социјалистичке партије у Београду и шеф Verkehrsbiro-а је током једног разговора са Грегорићем средином фебруара 1941. године, упитао овога да ли је председник Цветковић обавештен о држању официра-авијатичара према кнезу и влади, и о њиховим отвореним претњама да се збаци Намесништво и прогласи краљ пунолетним. Нојхаузен је споменуо генерала Бору Мирковића, који се у једној кафани у Земуну, у полупијаном стању, хвалио говорећи да ће се он и његови официри обрачунати са кнезом, који “прави рачун без крчмара”. Грегорић није придавао значај свему овоме, сматрајући да се ради о гласинама које су тада у изобиљу кружиле Београдом.

            “Сада ми је јасно”, изјавио је пред Комисијом др Грегорић, “зашто ме је немачки аташе за штампу др Хрибовшек, иначе интимни сарадник фон Херена, питао пред сам потпис Пакта, зашто Кнез ради умирења војске и јавности не узме за председника владе једног енергичног генерала, на пример генерала Симовића, за кога кажу да је веома омиљен у војсци и српским политичким круговима”.

            “Касније, после извршеног преврата, сазнао сам да је тајни представник Гестапоа у Београду Краус, који се издавао за новинара, послао у Берлин опширан извештај о намерама војних кругова да силом збаце Намесништво и владу и назначио име генерала Симовића као главног човека незадовољних официра.”

            Др Грегорић је на крају рекао следеће:

            “После 27. марта, мој пријатељ Нојхаузен имао је прилике да разговара о мартовском догађају са маршалом Герингом, па му је он, између осталог, рекао и ово: За нас је боље што се то сада десило, него касније, у даљем току рата. Овако смо са незнатним жртвама елиминисали Југославију као војног фактора и можемо само бити захвални генералу Симовићу што нам је на време отворио очи. Зато ви Немци, који живите у Србији, будите спокојни, продужите свој рад као да се није ништа десило јер сте нам још увек потребни. Сада ћемо моћи да са Србима сондирамо старе рачуне, још из прошлог светског рата.”  

БЛАГОСЛОВЕНИ МИРИС БОСИЉКА

ЊКВ Кнез Павле Карађорђевић

27(15. април) 1893. – 14. септембар 1976.

     Праунук Карађорђев, син Кнеза Арсена (млађег брата краља Петра I) и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато, рођен је у Петрограду, а преминуо у Паризу.

     Одгојио га је његов стриц, краљ Петар I, заједно са својом децом, најпре у Женеви, а од 1903. године, у Београду. Кнез Павле је рано остао без мајке (свега два пута ју је видео: први 1898, други 1900. године, приликом једног ручка код мајчине сестре, своје тетке Марије Симон кнегиње Абамалек-Лазарев, рођ. Демидов), преминула је 1904. године, а и  његов отац, српски кнез Арсен, је стално био одсутан, узевши учешћа у девет ратова (каријеру је завршио као генерал руске царске коњице и сматра се за Србина са највишим војним одликовањима у историји).

Основну школу и гимназију (Друга мушка) Кнез Павле је завршио у Београду са одличним успехом. По сопственој жељи, 1913. године је започео класичне студије на Оксфорду, које је морао да прекине када је Аустроугарска објавила рат Србији, крајем јула 1914. Током рата обавио је више дипломатских мисија за Краљевину Србију, а већ 1918, вратио се у Оксфорд како би окончао своје студије. Магистрира историју уметности. Касније Кнезу Павлу ће бити додељена диплома почасног доктора Универзитета у Оксфорду. Као студент делио је стан са Мајклом Боуз-Лајоном, сином грофа од Стратмора и братом будуће краљице Јелисавете. Многе школске распусте је проводио код њих у Глансу, у Шкотској, у њиховом замку у Хертфордској грофовији. Спријатељио се са принцем од Велса, будућим краљем Едвардом VIII, са војводом од Јорка, будућим краљем Џорџом VI, са војводом од Глостера и војводом од Кента који је постао муж његове свастике грчке и данске принцезе Марине. Сваки пут кад би боравио у Енглеској, кнез Павле је становао у Бакингемској палати.

     У Лондону је упознао Кнегињу Олгу (1903-1997). Највишег племићког рода, њена бака по оцу је била сестра руског цара, а деда од данске краљевске лозе. Мати Кнегиње Олге је била Велика руска Кнегиња Јелена Романов, ћерка Великог Кнеза Владимира, другог сина Императора све Русије, цара-мученика Александра II (1818-1881), а отац дански и грчки принц Никола. Преко своје мајке, Кнегиње Ауроре, Кнез Павле је водио порекло од славних племићких породица Трубецкој и Демидов (руски принчеви Трубецкој воде порекло од Рурика, затим од мађарског краља Беле II Слепог и српског великог жупана Уроша Белог из 12-ог века). Кнез Павле и Кнегиња Олга венчали су се у Београду 22. октобра 1923. године. Кум му је био војвода од Јорка, потоњи енглески краљ Џорџ VI. Кнегиња Олга је родила два сина : Кнеза Александра (1924), Кнеза Николу (1928-1954) – и кћер Кнегињу Јелисавету (1936).

Пријатељ лепих уметности, Кнез Павле је већ од 1924. године почео да ради на устројавању свог музеја. И тако је, добивши од својих пријатеља из иностранства изузетно вредне слике, и сам поставши донатор, основао Музеј савремене уметности 1929. године, у Конаку Кнегиње Љубице.

     Године 1934, десила се у Марсеју трагична погибија краља Александра. После отварања краљевог тестамента, Кнез Павле је постао први Намесник (заједно са господом Перовићем и Станковићем) малолетном краљу Петру II. Заклео се да ће у септембру 1941. године, након стицања пунолетства краљевог, овоме предати Југославију какву је створио краљ Александар.

     Почетком 1935. године, спајањем Историјско-уметничког и Музеја савремене уметности, у Београду је (у данашњој згради Председништва Републике) почео да ради Музеј Кнеза Павла, најзначајнија институција ове врсте у новој културној историји српског народа.

     Са породицом, Кнез Павле је 27. марта 1941, спроведен у Грчку и тамо предат у енглеске руке. Они су га спровели у Египат, а одатле су сви транспортовани у енглеску колонију Кенију, где су били интернирани, под енглеском стражом, усред џунгле, на обали језера Наиваша. Храбрим настојањима Кнегиње Олге, преко њене сестре Марине, војвоткиње од Кента, Кнез Павле је добио одобрење од енглеских власти на напусти Кенију (средином 1943) и пресели се у Јужну Африку, у Јоханесбург. Тек крајем 1947. године, он и породица добијају одобрење да се врате у Европу. Изабрао је Париз да у њему станује.

Дана 12. априла 1954, примио је вест да је његов син Никола, у кога је полагао највеће наде, погинуо у аутомобилској несрећи.   

Још 1947. године, све што је имао у Југославији је било конфисковано: дворац “Брдо” код Крања у Словенији, кућа у Београду и покретна имовина остала у Белом двору. Никада више није видео своје слике, своје колекције порцелана....

Музеј Кнеза Павла комунисти су са пијететом затворили и утопили у “Народни музеј”. 

Народ је учио у школама да је “27. март био дело храбрих Титових комуниста који су спасли наше народе и народности од ненародних елемената”... Као истински племић, никада се није бранио од клевета.

У својим успоменама на кнеза Павла, јуна 1980. године, Коста Ст. Павловић је записао:

- Пита се коме да остави своју збирку слика. Намеравао је да је поклони музеју који је основао у Београду, али неће да је оставља комунистима. Можда ће се решити да их завешта Оксфордском универзитету. Напунио је, каже, 70 година, а протекло је педесет откад је у Оксорду дипломирао. На растанку ме је упитао да ли осећам чежњу за земљом. Одговорио сам му да је нарочито осећам кад цветају јорговани јер нам је врт, у родитељском дому у Београду, био пун јоргована. “А ја”, узвратио ми је Кнез, “кад шетам пратолинским вртом, кад узберем струк босиљка, протрљам га међ прсте и помиришем. Тада ми готово пођу сузе на очи”.

Његово Краљевско Височанство Кнез Павле Карађорђевић преминуо је у Америчкој болници, у Неију крај Париза, 14. септембра 1976. године. Сахрањен је у Лозани, заједно са сином Кнезом Николом и супругом Кнегињом Олгом.

КОРИШЋЕНИ ИЗВОРИ

1. Архив Кнеза Павла са Колумбија универзитета (САД), микрофилмови похрањени у Архиву СЦГ (Југославије), Београд
2. Лични Архив ЊКВ Кнегиње Јелисавете Карађорђевић, Београд
3. Архив СЦГ (Југославије): Инвентар, Двор Краљевине Југославије, Београд
4. Нил Балфур и Сели Мекеј: «Кнез Павле Карађорђевић – једна закаснела биографија», Београд, Литера 1990.
5. Миодраг Јанковић: «Кнез Павле – од лепоте до истине», Ведута, Београд, 2004.
6. Драгиша Цветковић и Часлав Никитовић: «Документи о Југославији», Париз, 1951 –1958.
7. Гласник «Његош», 1990-92. «Одломци из дневника Милана Гавриловића», Чикаго, САД
8. Владислав Стакић: Моји разговори са Мусолинијем, «Искра», Минхен, 1967.
9. Група аутора: «27. март 1941: Кнез Павле у вихорима европске политике», Златна књига, Нови Београд, 2003.
10. Димитрије Љотић: «Писма кнезу Павлу», недељник «Наша борба», 1941.
11. Милан Антић: «Сећања», необјављено, Архив САНУ бр 14387 и 9545.
12. Драгослав Ђорђевић: «На раскрсници – прилози за српску историју Другог светског рата», Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.
13. Владимир Ваухник: «Невидљиви фронт – борба за очување Југославије», «Искра», Минхен, 1984.
14. Коста Ст. Павловић: «Двадесетогодишња преписка са кнезом Павлом», Гласник Српског историјско-културног друштва Његош, Чикаго, САД, 1976.
15. Јакоб Хоптнер: «Југославија у кризи 1934-1941», Отокар Кершовани, Ријека, 1972.
16. Милан А. Фотић: «Изгубљени пут», Издање пишчево, 1990.
17. Станиша Р. Влаховић: Зборник докумената из Британске архиве», Бирмингам, Уједињено краљевство, 1985.
18. Милош Црњански: «Ембахаде» I-IV, Нолит, Београд, 1983.
19. Радоје и Живан Кнежевић: «Слобода или смрт», Сиетл, САД, 1981.
20. Васа Казимировић: «Црна рука» и «Србија и Југославија 1914-1945» I-IV, Призма, Крагујевац и Центар-филм, Београд, 1995-97.
21. Данило Грегорић: «Самоубиство Југославије», Југоисток, Београд, 1942.
22. Задужбина Иве Андрића, Београд, Свеске, број 5, 1988.

Миодраг Јанковић

Вељко Лалић

„Кнез Павле

Истина о 27.марту“

СНОП СВЕТЛОСТИ ИЗ ДРУГОГ УГЛА

У току претходне половине века у јавности се скоро сасвим формирала слика о драматичним догађајима с почетка Другог светског рата, а нарочито о значајном 27. марту, који је, свакако, представљао кључно збивање у политичкој ситуацији на Балкану, а и шире. О овоме је написано много књига, научних студија, тумачења узрока, тока и последица свега онога што се догодило у неколико дана, који су означили, у извесном смислу, прекретницу даљег развоја геополитичке ситуације у овом делу Европе.

            Истраживачи су се слагали у много чему. Поклапали су се и ставови сасвим различитих страна, углавном, како је коме одговарало. Шира јавност могла је сварити најприближније сазнање о истини. Међутим, остао је до данашњих дана поглед из једној новог угла, мишљење човека, који је не само био близак сведок свега што се догађало, већ у учесник збивања, човека који је био на месту одакле се могло видети много шта боље, чути и сазнати више. Аутори ове књиге Јанковић и Лалић прихватили су се изузетно важног посла, уз помоћ кнегиње Јелисавете, која им је омогућила увид у документа кнеза Павла, да широј јавности представе материјал – могућност да преиспитају званичне или већ усвојене погледе и закључке на све контроверзе и дилеме.

            Да би се све разумело у потпуности, читаоци ће сигурно поћи од лика кнеза Павла – од његових широких погледа на живот и друштво, од изузетне толерантности и смирености. Профил човека, какав је он био, временски није одговарао својој епохи – место му је било у некој даљој будућности. Основни принципијелни животни став није му дозвољавао да се носи с агресивним струјама и различитим интересима, па прљавим политичким играма, нечасним радњама и подметањима. Ни широко образовање и смирено васпитање нису му омогућавали да се супротстави противницима. Поред тога, рано је „избачен из игре“, прогнан је с породицом и изолован; јавност није могла дуго да сазна његову истину, а када се општа ситуација нешто и променила, већ је прошло много година, догодиле су се неке нове и друге ствари па и тада скоро свима је одговарало да се она не чује. Тако је историја „обогаћена“ била још једном заблудом, која је постала официјелан део уџбеника историје.

            Суд времена, бар до сада, био је неправедан према овом човеку, онемогућивши му да нешто, макар мало, проговори у јавности у своју одбрану и у исправност својих поступака. Удаљен у далекој Африци, он није могао ни да прати како се формира јавно мњење о 27. марту и колико се, непотпуним информисањем ствара недовољно истинита слика. А његов тешки животни пут и патње његове породице остаће као тема за неку другу причу. Стицајем таквих околности је чак и лик овога човека приказан у погрешном, па и полумрачном светлу. Тако је изворни англофил, одрастао на принципима енглеске културе и образовања представљен као противник земље за коју је свим својим људским нитима био везан и коју је сматрао својом другом домовином. Суштински патриота неког новог типа, није наишао на разумевање код традиционалиста па је из тог неразумевања проистекло супротно мишљење, као да није радио у корист своје отаџбине. Још један апсурд, а уз све то намерно је истицано његово ангажовање, као један од узрочника наступајућег рата иако је он био сушто оличење мирољубивости и толеранције.

            Из књиге се може сазнати у каквим је недоумицама и дилемама био кнез Павле, колико се залагао за избегавање погубног рата, који ће тек доћи; шта је покушавао да учини, коме се и како обраћао, шта је желео и намеравао. У тим материјалима појавиће се ликови непосредних учесника у двадесетседмомартовском преврату и откриће се њихово право ангажовање и мотиви наступања. Документи ће представити читаоцу сазнање о учешћу страних фактора, мутне политичке игре, јасно приближавање ратних сукоба, који се не могу избећи. Аутори су врло успешно пласирали овај ексклузивни, први пут јавности доступан материјал. Успели су да на прави начин истакну његову аутентичност и вредност, остављајући читаоцима да извлаче закључке и откривају нова сазнања. Њихов удео на први поглед је неприметан, али ће свако моћи да закључи колико је њихова професионалност допринела да се, често сувопарни материјали, читају пажљиво као да је реч о неком штиву друге намене.

            Аутори су избегавали личне закључке и оцене, али су зато структуру књиге сачинили тако да будућим читаоцима оставе могућности да сами долазе до истине и да успешно употпуњују своја ранија сазнања о 27. марту и почетку рата. Они нису, као што се често дешава у нашем издаваштву, потценили читаоце, оптерећујући их стереотипима и окошталим мишљењима; с поштовањем су уважавали свог читаоца, верујући у његову способност да правилно закључи. Тако је и на овај начин испоштован животни став кнеза Павла, коме је била својствена апсолутна толеранција и разумевање за мишљење и поступке разних људи.

            Истина никада не касни, она се може открити и много година касније  па зато и појављивање ове књиге у наше време нових интересовања и промена може послужити као посебна поука, упозорење да на ствари око себе, на нова кретања  у свету треба гледати свестрано, ослушкивати и речи оних који се слабије чују, треба видети и оно што се прикрива из разних разлога и интереса. Оно што је проживео и што је радио кнез Павле и његов фонд, који се први пут открива пред нама у овој књизи, упозорава нас да можемо истинито формирати своја мишљења, само ако успоставимо равнотежу између емоција и рационалности. Смирено, остварујући пуно осветљење проблемна, који нас интересују.

            Треба захвалити ауторима што су, скромно истичући свој значајан труд у други план, успели да нам саопште основну поруку књиге, која би била, верујемо и порука кнеза Павла, да је живот исувише сложен да би се једноставно одлучивало и да је у свему потребно саслушати све стране ма колико их било у неком предмету.

Београд,

16. октобар 2007. године

Срећко Јовановић