Jedan od najtraženijih međunarodnih terorista na svetu, Iljič Ramirez Sančez, poznatiji pod imenom Karlos Šakal, sredinom devedesetih godina spasao je skoro sigurne smrti Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Jugoslavije. Ovo tvrdi Dragan M. Filipović, nekadašnji načelnik Obaveštajne uprave u Resoru državne bezbednosti Srbije i svojevremeno jedan od kandidata za prvog čoveka srpske Udbe.
Ovaj srpski obaveštajac filmske biografije, majstor borilačkih veština i učenik čuvenog budističkog manastira Šaolin, danas živi i radi u Kini, a nedavno je objavio i memoarski rukopis živopisnog naziva "Anatomija globalističkog smrada". Filipović iscrpno govori o malo poznatim špijunskim akcijama srpske službe bezbednosti, zakulisnim igrama na srpskoj političkoj sceni, a proziva i kritikuje brojne nevladine organizacije koje su, po njemu, klasične plaćeničke organizacije zapadnih vlada.
Naš sagovornik, u obaveštajnim krugovima poznatiji pod imenom Fića, objašnjava kako su albanske emigrantske organizacije svojevremeno angažovale plaćene ubice i pokušale da ubiju Miloševića.

Beogradska veza
Karlos je svojevremeno uhapšen i saslušan u Beogradu. On je pred najvišim rukovodiocima tadašnjeg DB ispričao svoju biografiju.
"... Rođen sam 1949. godine u Karakasu, u porodici bogatog advokata prosovjetske orijentacije, koji je trojici svojih sinova dao revolucionarna imena Vladimir, Iljič, Lenjin. Školovao sam se u Karakasu, Londonu i Parizu, i u Moskvi na Univerzitetu Patris Lumumba. Tu sam se i upoznao sa Palestincima, koji su me vodili na stažiranje u Jordan i Liban, a onda me zavrbovali da radim za FPLP. Moj glavni mentor za terorizam bio je lično dr Vadi Hadad, šef palestinske internacionalne brigade. Kada je 1973. godine u jednoj akciji u Parizu nastradao Mohamed Budija, vođa evropske mreže FPLP, doktor Hadad je na to mesto postavio mene. U to vreme predstavljao sam se kao peruanski ekonomista Karlos Martinez Tores... Ja sam revolucionar, moja borba je ideološka, pravedna. Ja sam došao u Jugoslaviju, ali ovde neću ništa da napravim. Ja sam borac protiv imperijalizma, kriminalac nisam..."
Karlosa i njegovog telohranitelja Klajna uhvatili su u hotelu "Metropol", kako je pominjala tadašnja beogradska štampa, Obren Đorđević, Dragan Mitrović i Jovica Stanišić iz Službe državne bezbednosti Srbije.

Atentat je trebalo da izvrši tajna rumunska teroristička organizacija

"Gvozdena kolona", a za ovaj posao Albanci su unapred platili polovinu dogovorene sume. Proverom je ustanovljeno da je "Gvozdena kolona" deo mreže Karlosove tajne revolucionarne armije, koja je delovala u Rumuniji i Mađarskoj. Posle tog saznanja, tadašnji šef DB-a Jovica Stanišić naredio je da se reaktivira nekadašnja "veza" koju je Služba imala sa Karlosom i da se neposredno utvrdi o čemu je reč.
- Iako se zbog intenzivne međunarodne potrage jezgro Karlosove organizacije krilo u dubokoj ilegali, na sasvim drugom kraju sveta, odgovor smo dobili za svega nekoliko dana - seća se Filipović. - Karlos i njegov operativni komandant organizacije Johanes Vajnrih uveravali su nas da njihova organizacija nikada ne bi preuzela akciju protiv nekog komunističkog lidera, ponajmanje protiv Miloševića. Ipak, postojao je i "mali" problem. Naime, posle propasti Istočnog bloka, mnoge njihove ćelije u bivšim socijalističkim zemljama su razotkrivene, a članovi organizacije su likvidirani, pozatvarani ili zavrbovani da rade za novu vlast. To se posebno odnosilo na njihov rumunsko-mađarski ogranak "Gvozdenu kolonu", koja se pretvorila u klasičnu kriminalističku organizaciju i gotovo u potpunosti stavila na raspolaganje obaveštajnim službama zapadnih zemalja. Dakle, postojala je mogućnost da ga odmetnuti rumunski saborci ne poslušaju i da se atentat ipak izvrši.
Zbog toga je Karlos srpskoj strani dostavio i spisak svih Rumuna na koje je trebalo obratiti pažnju, njihove nadimke, zanimanja, lažna i prava imena.
- Sem toga, dostavio nam je i podatke o proveri bankovnog računa, preko koga je izvršena isplata za naručeni atentat. Vlasnik računa bila je fiktivna rumunska savetodavna firma, a transakcija je izvršena sa računa jedne od "nevladinih organizacija" - Lekari bez granica - priseća se Filipović.
Ipak, pripadnici "Gvozdene kolone" naposletku su odustali od namere da ubiju Slobodana Miloševića. Da li zbog Karlosovog "upozorenja" ili zbog saznanja da su njihova imena već poznata srpskoj državnoj bezbednosti, teško je reći. Ili je možda Lekarima bez granica upućena diskretna poruka o postojanju sumnji da su i sami umešani u međunarodni terorizam.
Filipović prepričava još jednu, javnosti potpuno nepoznatu operaciju srpske službe bezbednosti koja je tokom bombardovanja Srbije 1999. planirala ubistvo svetskog finansijskog magnata Džordža Soroša.
- Početak NATO agresije na Jugoslaviju zatekao me je na funkciji specijalnog savetnika načelnika Službe državne bezbednosti za izvođenje tajnih operacija u inostranstvu - kaže Filipović. - Procena je bila da bi se Soroševim uklanjanjem destabilizovala najjača globalistička mreža na Balkanu, a time značajno umanjila i moć političkog i propagandnog uticaja alijanse u ovom delu sveta. U vreme kada se intenzivno odvijala NATO agresija, čiji je Soroš bio inicijator, opravdanost radikalnog nastupa prema njemu nije dovođena u pitanje.
Kao atentatora na Soroša, srpski bezbednjaci su odredili Mungosa, iskusnog pripadnika rezervnog sastava specijalnih jedinica. On je savršeno poznavao jezik i kulturu zemlje u čiji je turistički centar Soroš planirao da ode na odmor.
- Mungos je granicu prešao ilegalno i čim je stigao do prvog naseljenog mesta, prijavio se vlastima kao "vojni dezerter" - seća se Filipović. - Taj status mu je legalizovao dalje kretanje, a dobio je i formular sa listom adresa "nevladinih humanitarnih organizacija" kojima je mogao da se obrati za pomoć. Turistička sezona je već počela, počeli su da pristižu i sezonski radnici, pa je i njegov dolazak prošao nezapaženo. Iznajmio je stan sa pogledom na objekat gde je trebalo da odsedne Soroš, kao i jednu garažu koja je trebalo da mu posluži za sklanjanje i evakuaciju posle izvršene akcije. Da bi izbegao svaku sumnju, za iznajmljivanje stana platio je dve godine unapred, jer je navodno imao nameru da započne neki privatni posao. Soroš je trebalo da stigne tek za mesec dana, pa je Mungos iskoristio priliku da se zbliži sa lokalnim stanovništvom, pa čak i sa jednim od Soroševih domaćina.
Međutim, i pored brižljivo planirane operacije, Soroš je dolazak u mondenski turistički centar odložio najpre za mesec dana, a kasnije i za dva. U međuvremenu, završeno je i NATO bombardovanje Jugoslavije, pa je tadašnji načelnik RDB-a Rade Marković naredio da se obustave sve akcije koje bi u novim uslovima bile politički kontraproduktivne. Mungos je, međutim, insistirao da se akcija obavi do kraja, na šta je Marković odgovorio da Služba ne može stajati iza "privatnog rata sa Amerikancima".
- Sa Mungosom sam se ubrzo i sam našao - piše Filipović. - Rekao mi je da će sam finansirati akciju i da će posao uraditi do kraja. Podržao sam ga. Međutim, ubrzo je uspešno završena jedna od ranije započetih akcija, što je u Evropi izazvalo veliku pometnju. Kao potencijalni izvršioci, između ostalih, osumnjičeni su i Srbi, što je doprinelo pravoj hajci i pojačanom kontrolom jugoslovenskih državljana. Timovi angažovani na drugim akcijama morali su ubrzano da se evakuišu. Iako me je Mungos ubeđivao da se i dalje oseća bezbedno, naredio sam mu da se vrati. Kada se danas toga setim, mislim da sam pogrešio - zaključuje Filipović.