Cela rasprava počinje velikim i važnim poenom za teoretičare zavera. Na njihovoj strani Džim Stoun, samoprozvani agent najtajnije od tajnih agencija američke vlade - NSA, zadužena za zaštitu domaćeg informatičkog i komunikacijskog sastava, ali i analizu stranog.
Upoređujući potres koji je uništio Kobe 1995., koji je iznosio samo 6,8 po Rihterovoj skali, s ovim recentnim koji je pogodio s jačinom pri vrhu skale od 9 Stoun je prvi put shvatio da sa službenom pričom nešto ne štima. Samo kratki pogled na fotografije bio mu je dovoljan dokaz. Kobe je ležao u ruševinama, zgrade, mostovi i putevi gotovo su nestali, a snimci u okolini Fukušime, ali i ostatku Japana ne pokazuju gotovo nikakvu štetu. Sve dok nije udario 15-metarski cunami. Udario u sasvim neoštećene mostove, kuće, puteve i automobile. Je li moguće da se potres nikada nije ni dogodio?

Ljudi su ostali zatečeni. Nije bilo upozorenja za cunami, što je za ne poverovati u zemlji koja je toliko podložna tektonskim poremećajima koji bi mogli uzrokovati smrtonosne talase. “Pogledajte samo snimke iz novinske redakcije koja je najbliža epicentru”, piše Stoun u svom službenom izveštaju koji je objavio na internetu. “Videćete da se niko nije preterano zabrinuo. Bio im je to samo još jedan u nizu potresa na koji su navikli. Tako snažan potres, iako samo tri stepena udaljen na skali od onog u Kobeu oslobađa hiljadu puta više energije. I to bi se znatno snažnije osetilo, čak i ako je epicentar bio 70 kilometara od obale.”

Doslovno svaki snimak kojeg se Stoun uspio dokopati nije pokazivala ni trunke strukturalnog uništenja povezanog s jakim potresima. Čelični mostovi, betonski neboderi i drvene kuće, i dalje su bili na mestu dok nije udario cunami i uništio sve pred sobom. Stoun je uspeo da dokaže, barem tako tvrdi na internetu, da su lažirani seizmografski podaci i da su ostrvo, umesto jednog masivnog, pogodila tri drastično blaža potresa čiji su epicentri bili na kopnu.

O prejakom potresu lagala je, a ko drugi nego vlada kako bi prikrila što se zaista dogodilo. Stoun nije odustajao od istine i znao je da veza između lažiranog potresa i havarije nuklearne elektrane Fukušima mora postojati. I otkuda cunami ako potresa nikada nije ni bilo?

Ispostavilo se da je službeno objašnjenje za eksploziju reaktora takođe izuzetno problematično. Barem je Stounu tako bilo. Kaže da je samo on imao hrabrosti da pogleda tamo gde drugi nisu. “Zidovi nuklearnih elektrana neverovatno su debeli i čvrsti”, piše Stoun, “i nema baš apsolutno nikakve šanse da je eksplozija vodonika mogla uzrokovati toliko uništenja.” Kao dokaz svoje teorije nudi primer eksplozije vodonika na Tri Majl Islandu, najgoroj nuklearnoj nesreći na tlu Sjedinjenih Država 1979. godine, kada je takođe došlo do eksplozije vodonika koja nije uništila elektranu niti je pobila radnike. Taj je incident bio i dobra škola. Otada se u elektrane ugrađuju posebni sastavi koji upravo u slučaju nagomilavanja opasnog vodonika, plin ispuštaju u atmosferu. Isti je sastav imala i Fukušima.

“Nadalje”, nastavlja Stoun, “reaktor 4 nije imao goriva tog dana i bio je izvan funkcije. Ali ipak, čak i takav, eksplodirao je jednako kao i ostali reaktori koji su bili u funkciji. Reaktor 4 je zapravo zgrada broj 7 - potpuna nemogućnost i dokaz da se radi o zaveri.” Stoun, naravno, pritom misli na zgradu 7 Vorld Trejd Centra, najsnažniju slamku koju teoretičari zavere koriste kako bi dokazali da je napad na Bliznakinje bio orkestrirana akcija masona, iluminata, cionista.

Stoun u ovoj priči uključuje Izrael i dodaje da je njegov zaključak da je Fukušimu pogodila atomska bomba koju je detonirao Izrael, kako bi sprečio iskoruku opasnog uranijuma Iranu.