Kip Slob(od)e je spomenik u Vašingtonu poznat i pod nazivom "Slob(od)a osvaja svet". Srbija ga je poklonila Americi početkom februara 2013. godine kao čin prijateljstva i ova gromada, nekada teška nešto manje od 205 tona, odsela je u vašingtonskom hotelu gde je uplatila ekskluzivni aranžman - noćenje s (molitvenim) doručkom.

Srpska politika tako je zaokružila svoj kulinarski krug - sve je počelo na Badnjoj večeri u Novoj Pazovi 1990, a završilo se na Molitvenom doručku u Vašingtonu 2013. Razlika je što je pre dve decenije u Pazovi uz prebranac i punjene suve paprike Vuk Drašković krenuo u krstaški pohod protivu Slobe Miloševića, od koga je kasnije, prostom deobom, nastao Ivica Dačić, a okončava se, sasvim (ne)očekivano, spajanjem stolova Dačića i Obame na grandioznom vašingtonskom fruštukovanju, gde Ivica već ima familijarni odnos s kelnerima pa ne moraju više da mu posebno objašnjavaju - čemu služe tri viljuške, tri kašike, dva noža, četiri čaše i jedna vaza sa cvećem. Vuka Draškovića, stalnog gosta Molitvenog doručka još od devedesetih, uzgred, ove godine nisu ni zvali. On trenutno ima preča posla - šlihta se Vučiću.

I ma koliko se čini da je na kraju pobedio Ivica, trijumfovala je namera domaćina da za istim astalom spaja raznolike ljude "za bolji svet kome svi težimo", što bi rekao mister Obama. Ili je to u nastupu nadahnuća ipak rekao mister Dačić, krišom stavljajući vinsku kartu u unutrašnji džep sakoa. Za uspomenu i dokaz da ga Amerika, konačno - voli. "I love America" - rekao je ko onaj Indus, njujorški taksista, kad je konačno dobio radnu dozvolu.

Ali - to što se Vuk šlihta Vučiću i što Obama voli Dačića - nije ništa čudnovato. Mnogo je zabrinjavajuće što se u Ivicu, Tomu i Acu zatreskala Vesna Pešić, sociolog, mirovni aktivista & Sveta Petka građanske Srbije. Koja trenutno nema racionalnu potrebu da se ikome - dinkićevskim rečnikom rečeno - šlihta. Žene u njenim godinama odavno šetaju unučiće u pauzama pisanja memoara i mažu se lekovitim blatom u Banji Vrujci, a javno se šlihtaju samo Krkobabićima kad eventualno prime trinaestu penziju.

Zato je - kada se na sto postave sva ovdašnja šlihtanja Tomi Nikoliću, Ivicu Dačiću & Aleksandru Vučiću - "šlihtanje" Vesne Pešić najgore. Jer je potpuno iracionalno. Zlobniji deo Srbije zato tvrdi da je garantovano u pitanju Alchajmer, dok dobronamerniji deo Srbije ima razumevanja za klimakterijum. U proseku - što reče jedan bloger - "svaka čast za devedesete, ali žena je prolupala".

Svi smo mi, naime, imali dedu koji je svaki porodični ručak koristio da naraštaju prepriča svoje Rambo poduhvate iz Prvog, Drugog, a ako bi popio koju više i iz trećeg svetskog rata. Deda je, saznavali smo obično između supe i sarme, bio ključni činilac svih odlučujućih bitaka, prvi stigao na vrh Kajmakčalana, prvi ušao u Berlin, Živojin Mišić, De Gol i Čerčil dvaput dnevno su ga zvali na mobilni da se konsultuju o tome "šta da rade". A Hitler se ubio čim je čuo da je deda u gradu i da ga traži. Deda je, dakle, pobeđivao sve redom, jedino nije uspeo da pobedi Alchajmera: to mora da je bio Geringov pomoćnik pa su ručkovi primetno duže trajali. Babe su pravile po tri deserta jerbo deda u ratu s tim Alchajmerom nije znao da dezertira - kod doboš torte obično bi doznali da Murata nije ubio Miloš već deda. Pred kraj šnenokli deda je po sećanju otkrivao tačnu lokaciju Troje, dok smo uz jabuke u šlafroku otvorenih usta slušali kako je deda u stvari ubivao aždahu, a ne onaj Georgije.

Dedu niko nije uzimao za ozbiljno, al' smo morali - ipak nam je on deda. O dedinim poduhvatima, naravno, nismo pričali van kuće, niti su dedine tekstove puštali na sajtu „Peščanika“. Kad bi nas na ulici i pitali kako je deda, mi bismo govorili: "Hvala bogu - odlično". Jerbo je deda, što bi Englezi rekli, imao svoj istorijski ID i bilo bi nam glupo da svi saznaju kako je deda na kraju totalno prolup’o. 

Naš deda odavno davi Svetog Petra - ali se odnekud pojavila Vesna Pešić. Ona, istina, nije deda, ali je generacije šetača iz devedesetih doživljavaju bar kao babu od tetke rođenog strica, koja se - umesto da uz porodični ručak pripoveda kako je između minimum 100.000 policajaca onomad forsirala Brankov most - ponaša ko da je na veličanstvenom SPS mitingu na Ušću nosila transparent "Slobodane, drugi Karađorđe". Ista ona Vesna koja je socijaliste i radikale znala da sasvim po naški nazove "manguparijom". Ista ona Vesna koju generacije mitingaša iz ranih devedesetih pamte kako se, onako sitna, pojavljujuje na svakoj opozicionoj tarapani sa policijom, u pratnji Koste Čavoškog. Koji je odmah posle Petog oktobra počeo da posećuje psihijatra. U vidu - Radovana Karadžića. Vesna je, međutim, u to vreme nestala negde u Meksiku. Odakle je, ambasadorski, na daljinu, kritikovala poteze novih vlasti - što je jedna od njenih užih specijalnosti. Vesna, naime, nikada nije pokušala da svojeručno reši probleme zbog kojih je kritikovala svoje pretpetooktobarske saborce. Svoje domete nikad nije procenjivala, ali je zato o tuđim dometima znala sve, kako neko lepe reče.

Od svih izazova postpetooktobarske Srbije nju je najviše zanimalo da poboljša naše istorijske odnose sa Meksikom. U toj fazi falio joj je samo Nikola Karović sa sombrerom da u pozadini njenih meksičkih kritika situacije u Srbiji zapeva "Besame mućo" (srpski: "Ljubi me puno"). U narodu poznatiju kao "Besim se mučno". U knjizi "Možeš ti to, Vesna, možeš" priznala je da joj je ambasadorska funkcija u Meksiku omogućila da se politikom bavi u blizini ponovo pronađene ljubavi iz mladosti. To je ljudski. Sporno je jedino što su pre toga Srbi pogrešno mislili da se ambasador postaje preko Ministarstva spoljnih poslova, a ne preko agencije za bračno posredovanje "Fortuna".

Elem, dok je  Vesna posredovala sa Meksikom, ovde su ubili Đinđića. On je, za razliku od nje, zaista želeo da nešto menja u Srbiji po zajedničkoj agendi postavljenoj još devedesetih. Pa je umesto da postane ambasador u Papui Novoj Gvineji odlučio da bude premijer. Te je iz tog razloga "platio" - što reče Dačićev ortak Bajatović.

I Vesna je po povratku u Srbiju od šetačke trojke iz devedeset šeste zatekla samo malko dezorijentisanog Draškovića Vuka, a na čelu Građanskog saveza Srbije kontraharizmatičnu Natašu Mićić, prvog Forest Gamp predsednika Srbije, te je u opštem rasulu rešila da radi ono što najbolje ume - postaje najoštriji kritičar svega postojećeg. I to pod okriljem siroma Čede, gde se GSS u međuvremenu utopio, da se sam ne bi udavio. Postala je skoro pa Dobrica Ćosić liberalne Srbije. Nekima je taj angažman posle Građanskog saveza Srbije više ličio na poziciju Građanskog daveža Srbije. U svom liku pak spojila je oba ona čangrizava "mapetovca" što sede u loži i pljuju sve oko sebe. Sem sebe.

Najpre je utvrdila da je Tadić diktator - kako je to objasnila na jednoj tribini „Peščanika“ - zato što vozi traktor, usisava po kućama i raspituje se o zdravlju pilića po terenu. Ali ko se još seća da je i kod nje 1996. godine dobar deo članstva GSS-a uočio diktatorske talente. Tada je Žarko Korać nameravao da smeni smenjivu Vesnu sa mesta predsednika stranke, te je, kako piše u Koraćevom portretu („Glas javnosti“, 15. april 2000) rekao: "Žene u politici leče svoje seksualne frustracije." A Pešićka mu je uzvratila: "GSS neće biti pribežište za razne slučajeve." Pa su oni koji su valjda poverovali Koraćevoj psihološkoj dijagnozi napustili stranku, mada je Vesna tri godine kasnije ipak postala prvi politički lider u Srbiji koji se dobrovoljno povukao sa čela partije. I počela da sanja tekilu & kaktuse.

Vesna je politički Alchajmer ufasovala pred poslednje izbore - kada su čak i neumereno građanske E-novine na sajt okačile plaćeni baner naprednjaka. Na isto mesto gde je dotad visio baner građanina Stanka Subotića Caneta. Ikone i sajtovi građanske, antiratne Srbije su se u neobičnoj histeriji neobično opredelili između čoveka koji je vodio Srbiju kada su uhapšeni Karadžić i Mladić i čoveka koji je na tribini u sportskom centru u Kanberi 12. novembra 1995. izjavio: "Kada je general Milovanović doterao Peti muslimanski korpus u Bihać i kada ih je ostalo još petnaestak hiljada, ja sam u Skupštini Srbije kazao da svih 15.000 treba da pobiju. Odmah su skočili: ’Evo, fašisti ponovo dižu glavu, zašto da se pobiju toliki ljudi?’ Ja sam rekao da će ih biti 50.000 ako ih sada ne pobijemo." (citat Tomislava Nikolića iz knjige "Politička fukara", izdanje SRS, 2011). Tako je ona, verovalo se - "normalna Srbija" - 71 godinu posle 27. marta, osavremenila parolu: "Bolje grob(ar) nego rob".

Da li je Tadić bio tako veliki diktator ili su presudili naprednjački baneri - tek, dok su ideološki saborci Vesne Pešić na biralištima po listićima crtali Čiča Glišu, istorija umetnosti je tokom maja 2012. utvrdila neobičan optički fenomen. Kad dvaput nacrtaš Čiča Glišu, dobiješ Čiča Tomu. Na pet godina. Vesna, istina, u drugom krugu izbora nije ni crtala Čiča Glišu, nego je na sve četiri strane sveta pozivala da se na listićima nacrta Čiča Toma. Kako on izgleda? Pa ovako: zaokružite broj dva, ali ne crtajte na tom krugu oči, uši, nos, niti docrtavajte ruke & noge... I biće nam svima bolje.

Podržavam ovu vladu zato što neko hoće konačno da reši pitanje Kosova - ponavljala je potom, mada su svi mislili da Vesnu pitanje Kosova nikada nije preterano interesovalo. U poređenju sa pitanjem Meksika.

Zaludna Vesna i Dačiće krsti, jelte, pa je u međuvremenu Vučić postao Đinđić, Dačić Čerčil & De Gol (valjda zbog efektnih autogolova), Jorgovanka će uskoro postati Jovanka Orleanka, Zorana Mihajlović - Nikola Tesla, Nebojša Stefanović -  Martin Luter King, Saša Mirković - Kristofer Kolumbo, Dušan Bajatović -  Mahatma Gandi, Dragan Marković Palma - Majka Tereza, Mlađan Dinkić - braća Grim, Velja Ilić - Akiro Kurosava, Milutin Mrkonjić - Marija Antoaneta, a Aleksandar Vulin - Jurij Gagarin... Biće tu raznih istorijskih ličnosti čiju istorijsku sličnost sa ovdašnjim likovima, koji ko da su pogebli sa kastinga za Felinijeve filmove, kapira samo Vesna. A Basari će ostati da zaštiti ime svog romana "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" jerbo će neautorizovana politička biografija Vesne Pešić biti čist plagijat: "Uspon i pad Alchajmera".

Kao i onaj naš deda sa početka ove priče, i Vesna je imala svoj istorijski ID, koji treba poštovati. Jedino što je taj ID spletom neverovatnih okolnosti postao Ivica Dačić. Što, u svakom slučaju, ne treba poštovati.