Naš zadatak bio je da Slobodan Milošević odustane od politike etničkog čišćenja, da srpske trupe napuste teritoriju Kosova, da se stvore uslovi za povratak izbeglica. Bili smo u pravu što smo se upustili u to - kaže on.

* Zar vas u toj oceni nisu pokolebala ni saznanja da je Oslobodilačka vojska Kosova, na čelu sa Hašimom Tačijem, otimala ljude, mučila srpske, ali i albanske zatvorenike, i uzimala im organe?

- Svestan sam optužbi protiv Tačija, ali o tome ne znam ništa više od onoga što sam pročitao u britanskim novinama. To je jako ozbiljna stvar, i zato treba predočiti sve dokaze, što pre. Što se mene tiče, ne sećam se da sam ikada upoznao gospodina Tačija, mada je moguće da smo se sreli tokom Blerovih putovanja na Kosovo. Da se razumemo, zlodela o kojima se govori zvuče zaista grozno. Pa ipak, ništa me i dalje ne može ubediti da NATO nije trebalo da dejstvuje", kazao je Kembel.

U komandu NATO poslali su ga, tvrdi, kako bi sredio imidž alijanse i sprečio da izgube medijski rat.

- Istina je da sam tesno sarađivao sa vojskom, ali me nisu upućivali u takve, operativne detalje. Ali, znam za kontroverze koje su se podigle oko osiromašenog uranijuma. Zalažem se da Ujedinjene nacije detaljno ispitaju posledice. Postoje međunarodni standardi ratovanja koji se, jednostavno, moraju poštovati.

* Koliko su ti ”standardi ratovanja” ispoštovani u bombardovanju voza punog civila u Grdeličkoj klisuri, da ne pominjemo ostale ”incidente” i tada popularnu ”kolateralnu štetu”?

- Ne poričem da je tokom kampanje bilo tragičnih incidenata. Meni je u sećanju ostalo i ono nesrećno raketiranje kolone izbeglica na Kosovu. Osim što su, naravno, strašne za porodice, takve stvari su bile prava katastrofa za naš medijski imidž, kao i za odnose unutar NATO. Posle njih, morali smo da menjamo koordinaciju. Zato smo, posle slučajnog razaranja ambasade Kine, reagovali mnogo brže i organizovanije, i odmah se izvinili.

* Koliko su Alijansa i tadašnja Vojska Jugoslavije zaista bile blizu ”bliskog susreta” na Kosovu?

- Bler je znao da moramo iskoristiti sve što imamo da bismo pobedili. A to je uključivalo i opciju kopnene invazije. Smatrali smo da treba time da pretimo što više, kako bismo, možda, uspeli da dođemo do cilja i samo avijacijom. Tako se i desilo. Postojao je, doduše, značajan otpor tome u ostalim zemljama NATO. Ali, planovi jesu postojali, bilo bi neozbiljno da nisu. Ko zna, možda je baš to imalo veliki uticaj na Miloševićevu kapitulaciju.

* Kako je jedna izolovana zemlja, pod sankcijama i u mraku - i bukvalno, i metaforički - mogla da se medijski suprotstavi najmoćnijim državama sveta?

Režim u Beogradu imao je totalnu kontrolu nad svojim medijima, i to jeste uticalo na novine i televizije u zemljama NATO. Srpska propagandna mašina svakodnevno je puštala pogrešne informacije i ponekad se činilo da je Srbija u pravu, a ne mi. To je bio veliki problem za nas, sa kojim nismo umeli da se izborimo u prvih nekoliko nedelja sukoba. Napravili smo grešku u koracima, ali smo uspeli da i to rešimo.