- Medijska revolucija iz Srbije - Novina koju uredjujete sami - Kreirajte sopstveni medijski prostor!!! MY PUB je Vaš lični medijski prostor u kome možete POTPUNO BESPLATNO da napravite svoj sajt!!! MY PUB je Vaša prilika da objavite sve što mislite da zaslužuje da dospe u javnost!!! MY PUB je Vaša prilika da sami uređujete svoj medijski prostor!!!
- Medijska revolucija iz Srbije - Novina koju uredjujete sami - Kreirajte sopstveni medijski prostor!!! MY PUB je Vaš lični medijski prostor u kome možete POTPUNO BESPLATNO da napravite svoj sajt!!! MY PUB je Vaša prilika da objavite sve što mislite da zaslužuje da dospe u javnost!!! MY PUB je Vaša prilika da sami uređujete svoj medijski prostor!!!
Povratak u grad duhova
autor: Viktor Lazic
Izvor: Press Online
Reporter Pressmagazina i putopisac Viktor Lazić posetio je sablasni grad Pripjat, nadomak kojeg se nalazila nuklearna elektrana „Černobilj", u kojoj se 1986. dogodila stravična havarija koja je usmrtila više stotina hiljada ljudi
Fotografije
Černobiljska čajanka
“Reaktor 4 je apsolutno bezbedan, kada bismo ga postavili pored Kremlja to bi bilo kao da na Crveni trg postavite čajnik” – tako je, od reči do reči, glasio izveštaj o Černobiljskoj katastrofi dostavljen Gorbačovu. To je bilo tek dan posle fatalne eksplozije, kada su Vladimiru Praviku, mladom poručniku, vatrogascu, več uveliko oči od do tada nevidjenig nivoa radijacije promenile boju od tamno braon do svetlo plave. Nevidljiva smrt već je uveliko u svoj zagrljaj stegla stotine meštana i vatrogasaca, šireći se neviđenom brzinom nošena vetrom ka severnoj i zapadnoj Evropi.
“Radijacija ima metalni ukus, kao metalni opiljci oseća se na zubima, kao metalni šiljci bode po licu i očima”, slušam jedno od svedočenja očevidaca, dok prelazim “most smrti”. Nekoliko meštana upravo se tu zateklo u noći eksplozije, družeći se do kasno u noć, ispijajući flaše piva i posmatrajući odsjaj mirnog meseca u odrazu reke. Eksplozija nije bila previše glasna, ali je bila izuzetno koloritna. Jačine više stotina Hirošima, atomska radijacija i čestice nekadašnjeg reaktora leteli su visoko u vazduh stvarajući veličanstveni snop raznobojnih svetlost. Za trenutak celo nebo se sijalo i prelamalo u do tad neviđenim bojama. “Bilo je divno!” kaže jedan od retkih očevidaca koji je stajao nešto dalje, pošto je sve koji su bili na mostu smrti, radijacija odvela u svoj svet tame, bola i smrti.
U “Crvenoj šumi”
Ironija sudbine pretvorila je test bezbednosti u jednu od najvećih katastrofa sveta. Te noći 26. aprila 1986. godine radnici nuklearke pokušali su da sprovedu test koji je trebao da značajno poveća bezbednost atomske centrale. Niz ljudskih grešaka ali i niz propusta u izgradnji i planiranju reaktora, dovešće do najvećeg ispuštanja radijacije u atmosferu u istoriji čovečanstva.
Na prošlom putovanju došao sam do černobiljske zabranjene zone – nekih 30 kilometara od reaktora. Zadivila me je moć prirode koja se iz razrušene i spaljene zemlje obnavlja velikom brzinom i snagom. Oko samog reaktora čitava šuma je toliko ozračena da su preko noći stabla breza potamnela a lišće primilo cvrenkastu boju. “Crvena šuma” je posečena ali umesto nje izrastao je čitav ekosistem, ozračen, ali živ i raznovrstan. Čini se kao da je za prirodu čovek opasniji od svake radijacije. Fauna i flora su odavno pobedile u napuštenoj černobiljskoj zoni, dok u velikim gradovima odavno posustaju.
Ranije nije bilo mogućnosti da se dođe do samog reaktora, pa se moja lada na černobiljskoj rampi morala okrenuti nazad. Sada je, pak, moguće dobiti dozvolu za obilazak naselja Černobilj, napuštenog grada Pripjata, pa čak i doći u blizinu samog reaktora! Pre svega nekoliko godina tu se ulazilo samo u posebnoj odeći koja štiti od radioaktivnosti. Administracija zone tvrdi da je sada, ako se pridržavam propisane rute i ne hodam po zemlji već samo po utvrđenom delu asfalta, nivo radiacije koji ću poneti sa sobom za uspomenu manji nego što bih ga dobio na letu iz Pariza za Njujork. Mada bi većina Ukrajinaca mnogo radije taj nivo radijacije primila na tom letu nego tokom obilaskom Černobilja, ja sam se ipak uputio ka famoznom reaktoru. Da bi me uverili u bezbednost, osoblje Černobiljske zone mi je ponudilo da svo vreme sa sobom nosim Gajgerov brojač.
Da li da verujem na reč da je radijacija putem koji ću proći zaista tako mala? Da li da krenem putem koji će uskoro prolaziti horde turista? Ili je pitanje, pak, koliko daleko pisac i novinar treba da idu, da bi došli do dobre priče? Neki stradalni predeli zaslužuju veliku žrtvu, pa makar i samo zbog toga da bi se o njihovoj tragediji proneo glas, da bi se njihov krik što dalje čuo a njihov bol što dalje osetio. Sa tom mišlju krenuo sam stopama čak 600.000 “likvidatora”, ljudi svih profesija koji su učestvovali u saniranju černobiljske katastrofe, ka domovima više stotina hiljada ljudi napuštenim zauvek. Kroz nekadašnju crvenu šumu, pravo pred reaktor 4.
Smak sveta
Kobna noć 26. aprila bila je tek početak tragedije koja je mogla da uništi evropski kontinent. “Samo ludaci su mogli da izgrade kompleks nuklearnih centrala (planirano je čak 12!) na ušću dve reke!”, veliki je citat koji se nalazi na ulazu u Černobiljski muzej u Kijevu, medju precrtanim imenima desetina napuštenih sela. To je trebalo da bude najveći takav kompleks u Evropi, noseći simobilično ime – Lenjin, prvobitno zamišljen 25 kilometara od Kijeva. Posle reakcije ukrajinskih intelektualaca pomeren je stotinak kilometara dalje – na ušću reke Pripjat u Dnjepar.
Kada je “Lenjin” posle dve uzastopne eksplozije odleteo u vazduh, pojavila se mogućnost da dođe do čitavog niza još snažnijih i opasnijih atomskih eksplozija i reakcija. Hiljade vagona već su bili spremni da evakuišu većinu većih gradova Belorusije i evropskog dela Rusije. Da je do eksplozija došlo, eksperti su procenjivali da bi najveći deo evropskog kontinetna za više hiljada godina bio potpuno uništen i bez uslova za život ljudi. I bez toga, da je radijacija dospela do podvodne reke koja se nalazi ispod atomske centrale ili do obale reke Pripjat tek nekoliko stotina metara dalje, bio bi zatrovan Dnjepar, jedan od najvećih evropskih rezervoara vode, a preko njega dalje Crno More i Mediteran...
Bitka za Černobilj
Najveća država koju je ikada svet video, SSSR, pokrenula je najveću akciju koju je svet ikada video, ne bi li sanirala najveću od svih nesreća, potpuno uništenje čitavog starog kontinenta... Više od 600.000 ljudi zvanično je učestvovalo u toj akciji, a sveukupno verovatno i više od jednog miliona. Bio je to poslednji rat Sovjetskog saveza, tzv. “Bitka za Černobilj”. Neprijatelj br. 1 – radijacija. Strašan neprijatelj, prema kome su svi predjašnji zavojevači, strašni Džingis Kan sa svojom vojskom, veliki Napoleon i nemilosrdni fašisti delovali prijteljski. Veterani iz Drugog svetskog rata govorili su da je ‘41 bilo daleko lakše... sve druge neprijatelje, mogao si barem da vidiš.
Da bi se reaktor obezbedio, bilo je potrebno nezamislivo mnogo rada u središtu nezamislivo jake radijacije. Čak ni u samoj atomskoj centrali nije postojao instrument za merenje tako visokih nivoa radijacije, a ni naučnici nekoliko dana nisu mogli da poveruju da je takvo stanje vazduha i zemlje uopšte moguće. Ljudi koji bi kročili blizu reaktora umirali bi posle nekoliko sati u teškim mukama, čak su se i poslati roboti kvarili od radijacije! Tako je ceo posao pao na ljude, uglavnom vojnike i vatrogasce. Zvali su ih “bio-roboti”, jer su slati na mesta za koje se mislilo da će moći samo roboti da im priđu, ili “likvidatori”, jer im je glavni zadatak bio – da likvidiraju radijaciju. Procenjeno je da na kritičnim tačkama jedan čovek u zaštitnoj odeći ne sme da boravi duže od 40 sekundi, ako želi da uopšte ima šansu da preživi! Redjalo se stotine hiljada ljudi, obavljajući posao za koji bi u normalnim uslovima bilo neophodno tek nekoliko fizičkih radnika...
Tih meseci černobiljski reaktor je zaista bio poprište pravog rata. Bezbrojni su primeri heroizma, ljudi koji su znali da će umreti kada odu na zadatak, ali su odlazili znajući da taj zadatak neko mora da obavi, ili će veliki deo sveta biti u opasnosti. Barem oko 60.000 likvidatora umrlo je od radijacije ili raka, dok 165.000 ima status invalida. Tačna statistika ne postoji i dok se zvanična brojka zaustavlja ne 4.000, ukupan broj smrtnih slučajeva sa civilima verovatno prelazi 200.000... Slušajući priče likvidatora, ljudi koji su napustili svoje domove ali i beloruske dece zaražene rakom tiroidne žlezde koji se posle Černobilja pretvorio u epidemiju, shvatio sam da više nije pitanje htenja da li ću napisati ovu priču, da li ću se izložiti riziku.
Oko reaktora je tad izgrađen ogroman betonski kovčeg koji sprečava dalje curenje radiacije. Broj žrtava uložen u te zidove ostaće nepoznat. Ogroman je broj nastradalih koji i ne znaju da ih je Černobilj ubio, koji su dobili rak, razne vrste mutacija i drugih bolesti. U muzeju u Kijevu nalaze se ostaci životinja rođenih sa užasnim deformacijama. Jedan naučnik radeći sa ozračenim miševima stvorio je čitavu hordu malih monstruma sa viškom ili manjkom udova, organa ili glava.
Kada je sagrađen černobiljski sarkofag, na vrhu je postavljena sovjetska zastava. “Bilo je to kao kada smo zastavu stavili na Rajhstag” rekao mi je jedan veteran-likvidator. Katastrofa je sprečena, ali borba sa radijacijom će trajati dok postoji planeta. Za pojedine radioaktivne elemente vreme poluraspada traje više hiljada, pa i više desetina hiljada godina...
Laži kao radioaktivnost
“U Černobilju nije eksplodirao samo reaktor. Ljude je zatrovalo daleko više laži nego radioaktivnost”, kaže mi Pavel, nekadašnji žitelj grada Pripjat koji se nalazi tek nekoliko kilometara od mesta havarije. “Tih dana laži je bilo više nego vazduha”, kaže. Biće potrebni milenijumi da iščezne sva radioaktivnost puštena tih meseci u etar, ali čini se da ništa manje neće biti potrebno i da nestanu tragovi svih laži...
Tadašnji predsednik Sovjetskog saveza, Gorbačov, tvrdi da su i njega lagali i da je on tek od Šveđana, koji su registrovali izuzetno visok nivo radioaktivnosti u vazduhu, saznao da je zapravo došlo do stravične nesreće, te da je černobiljski “čajnik” zatrovao celu Evropu.
Zna se da se o tačnim nivoima radioaktivnosti od početka ne govori istina kao ni o posledicama kiselih kiša koje izgleda još malo pa su lekovite... Francuska tako tvrdi da je oblak radioaktivnosti došao do njenih granica, al nije hteo da pređe dalje, izgleda nije na vreme izvadio vizu. I tako dalje.
Dok ulazim u crvenu šumu gledam Gajgerov brojač. Da li me i on laže? Prolazimo kroz napuštena sela. Ponegde se vide kuće zarasle u šumi. Nisu daleko od puta, ali deluje kao da su duboko u šumi. Drveće je ponovo izraslo, veliko i snažno. U potpunosti je obuhvatilo seoska domaćinstva, te domovi deluju kao zagubljeni u beskrajnom prostranstvu prirode. Dobijam upustva da strogo izbegavam svaki kontakt sa zemljom. Da bi bila bezbedna trebalo bi da se barem 25 santimetara zemljinog sloja komplet ukloni, a za to nikada nije bilo dovoljno novca. Asfalt je najbezbedniji a mahovina i pečurke su posebno opasni jer u sebi gomilaju radioaktivne materije.
U retkim kućama u šumi kao da žive vukovi i duhovi. Kuće kao da nas gledaju dok prolazimo. Sa polomljenim prozorima deluju kao čudovišta sa iskopanim očima. Ponegde tek stoji novi znak – upozorenje o radioaktivnosti i naziv sela ispisan crnim slovima na sivoj podlozi. U sledećem “selu” nema kuća, tek se jedino nešto dalje vidi brdašce u šumi. Vodič mi objašnjava da su tu bile kuće od drveta koje su bile posebno mnogo ozračene. Sve su porušene i bagerima “sahranjene” pod zemlju ispod tog brda. To je bilo jedno od većih sela, sada je tek jedno od većih, radioaktivnih, brda.
U Černobilju
Grad Černobilj, po kome je danas celom svetu poznata atomska centrala “Lenjin”, zapravo se nalazi 15 kilometara južno od atomskog kompleksa. Prvi put se pominje još 1193. godine a u momentu eksplozije tu je živelo oko 14.000 ljudi. Černobilj u prevodu znači crna trava ali je ujedno i ime za jednu vrstu termita.
“Nesreće se za Černobilj lepe kao muve na med”, kaže mi vodič. U blizini granice, nekoliko puta se nalazio pod okriljem različitih država a njegovi meštani su prvo iz pravoslavlja nasilno pounijaćeni a zatim – nasilno vraćeni u pravoslavlje! U dugoj istoriji ovaj grad je preživeo mnogo invazija, različitih pogroma, u toku revolucije u njemu je besneo gradjanski rat, zatim su usledile staljinističke čistke koje su počistile dobar deo preostalih meštana i skoro sve školovane ljude. Zatim su došli periodi užasne gladi i razaranja. Tvrdoglav i uspravan, nastavio je da postoji uprkos svemu. Činilo se da će eksplozija reaktora označiti njegovo konačno uništenje. Nešto dalje sagradjen je grad Slavutič, kako bi se stanovništvo Černobilja tamo preselilo.
U prvim decenijama posle havarije, svega nekoliko ljudi vratilo se u svoje domove. Zatim sve više. Bilo je neophodno da se negde nastane radnici i stražari koji održavaju reaktore i rade u zabranjenoj zoni, zatim naučnici, posetioci... Krenuvši od nule, grad je ipak oživeo. Danas u njemu živi 500 ljudi. Među stotinama napuštenih domova, vide se poneka vrata na kojima stoji natpis: “ovde živi vlasnik”, što je zakonska obaveza stanara. Tako prosta rečenica, tako velika pobeda!
Posle ulaska u zabranjenu zonu i detaljne policijske kontrole, Černobilj je bio prvo mesto gde mi je dozvoljeno da izađem iz vozila. Kretanje mi je ograničeno na centralni trg, spomenik vatrogascima i kantinu u kojoj se spremaju obraci za meštane, a gde je i meni poslužen ručak. Muzej Černobilja se tek gradi u blizini. Igor mi je rekao da se u blizini nalazi Duga-3, ogroman sovjetski radar koji je trebalo da registruje napade balističkih raketa. Nema sumnje, u slučaju Trećeg svetskog rata, Černobilj bi bio jedno od prvih mesta koje bi se našlo na udaru svih vrsta oružja. Meštani se nadaju da je katastrofa u černobiljskom reaktoru svetu jasno pokazala strahote nuklearne katastrofe i opasnost da u takvom ratu čitava planeta nestane, te da posle Černobilja više niko neće biti toliko lud da takvo oružje samouništenja iskoristi. Kažu da nada umire poslednja. Valjda će živeti duže od svih ludaka i vremena potrebnom za poluraspad černobiljskih radioaktivnih izotopa.
Kada su naučnici nedavno poslali najmodernije robote sa kamerama da uđu u najstrašnije dubine radioaktivnih ruševina reaktora 4, u potrazi za preostalim nuklearnim gorivom koje bi moglo da izazove nove eksplozije, u podzemlju zdanja pronađena su dva čuda prirode. Od raznih elemenata formirale su se nove hemijske kristalne forme nepoznate nauci i ljudima, nazvane “černobilit”. Na unutrašnjim zidovima reaktora kamere su snimile još neverovatniju pojavu, tragove života. “Mislili smo da je u reaktoru kao na Marsu, da nijedno biće tu ne može da opstane”, govorili su u šoku naučnici gledajući pojedine vrste gljiva kako su tu mirno našle svoj dom. Možda je najveća nada koju čoveku priroda daje upravo ta da, i ako čovek sebe i planetu kakvu znamo uništi, prirorda će i u takvom svetu naći načina da preživi.
U gradu duhova
Grad Pripjat nastao je preko noći. Kada su sagrađene prve atomske centrale, sagrađen je i grad tek tri kilometara dalje, da se u njemu nasele radnici sa svojim porodicama. Rastao je i razvijao se iz godine u godinu, pa je 1986. tu živelo skoro 50.000 ljudi. Kada je došlo do nesreće, informacije o njenim razmerama su skrivane. Deca su se tog jutra igrala na igralištima i išla u školu, ljudi su se šetali ulicama, obavljali svakodnevne poslove i ne sanjajući da svakim sekundom nivo radijacije raste, da svakim minutom njihova tela upijaju stravične nivoe otrova. Tek 27.og aprila, u 14 časova usledila je potpuna evakuacija grada. Meštanima je rečeno da je to privremeno, na nekoliko dana, i da sa sobom mogu da ponesu tek nešto hrane i minimum stvari.
Ceo jedan grad mirno se spakovao i ušao u autobuse. Hiljade porodica ostavilo je svoje stanove, ne sanjajući da se nikada neće vratiti. Došao sam u grad aveti. Čitav Novi Beograd višespratnica stoji sablazno napušten. Tek po ponekom razbijenom prozoru i po previše rastinja vidi se da tu zaista nikog nema. Čini se kao da je vreme zaustavljeno i da se čeka da neko pritisne neko magično dugme, pa da grad nastavi da živi, da strašnu tišinu ponovo zameni dečja graja.
Kada je grad evakuisan, jedan starac, ratni veteran, svim silama se odupirao da ga napusti. Nije verovao u nevidljivog neprijatelja, nisu ga mogli ubediti da će njega, koji se četiri godine borio na raznim frontovima, vazduh ubiti. Okačio je svoje ordenje i bio uporan da ostane. Potpuno sam, u neverici, šetao se praznim Lenjinovim bulevarom i ulicom oca sovjetske atomske bombe. Verovatno je prošao i obližnjom ulicom entuzijasta, što je tada bio čest naziv ulica u novim gradovima, čekajući da se svi vrate. Našli su ga mrtvog posle nekoliko dana.
Moj vodič, Igor, rođen je u jednoj od tih zgrada. Evakuisan kao dete, oduvek je maštao o tome da se tu vrati. Navikao se na sablazne zgrade, ceo “grad duhova”, kako ga zove, ima za sebe. Prošli smo policijski punkt i žičanu ogradu opasanu oko naselja. Dobio sam dozvolu da udjem u nekoliko objekata u centru grada: dom kulture, školu, sportski kompleks i četiri stana po slobodnom izboru.
Pored doma kulture vidi se ogromna zgrada hotela, bioskop, nekadašnji kiosci i prodavnice. U travi Lenjin kao da očima traži svoje pristalice... U blizini zarđao zabavni park; mali automobili za decu i, nešto dalje, veliki točak koji je poslednji put na dan posle eksplozije građane Pripjata dizao visoko u vazduh, pružajući im šansu da se nadišu radioaktivnog vazduha. Igor mi je ponudio ako želim da se slikam u dečijim automobilčićima. Ovo će ipak uskoro biti glavna turistička atrakcija... Neka hvala, rekao sam. Suviše je tu nesreće da bih se smešio na fotografijama. Ko zna koliko od dece koja su tu sedela je još davno umrlo od raka.
Kada čovek postane vuk
Kada su grđani Pripjata evakuisani, sve je ostavljeno u savršenom redu, čekajući ih da se vrate za tri dana. Od tada evo već teče treća decenija... Radijacija može da uništi mnogo toga, ali ne i lošu dušu lopova i bestidnika. Tako je nekim čudom i grad pod stalnim nadzorom duboko u zaštićenoj zoni u koju se bez dozvole ne može zaći, bio meta dobro organizovanih lopova. Pripjat – to je za njih bio rajski grad. Hoteli, mnoštvo raznih objekata, 25 prodavnica i supermarketa, 27 kafića i restorana, čak 13.414 stanova punih stvari, a bez ijednog čoveka...
Dom kulture kao da je preživeo bombardovanje. Prozori su izvađeni ili polupani, staklo, stolovi i stolice su razbacani na sve strane... Pred ulazom u gomili stakla leži raščupana lutka.
Slično stanje je i u sportskom centru. U jednoj prostoriji na podu i dalje stoje stotine gas maski. Ogroman bazen i teren za basket čekaju svoje sportiste... Pred fudbalskim golom stoji izbušena lopta. Kao da je neko upravo trebao da šutira penal, kada se oglasio razglas evakuacije.
Najteže mi je pala poseta školi koju je nekada pogađalo više od hiljadu učenika. Lopovi su pokupili i odneli sve što ih je zanimalo, ali ne i školske sveske i knjige koje su razbacali svuda po podu. Pojedini hodnici su bukvalno prekriveni hiljadama knjiga i svezaka izbačenih iz ormana koji su verovatno završili na pijacama nekih velikih gradova regiona. Tek u ponekoj učionici i dalje stoji orman. U kabinetu matematike vise lenjiri i geometrijske figure, na tabli bledi ostatak poslednje lekcije predavane ujutru pre evakuacije. Dečiji crteži, djački herbarijumi, čitave konstrukcije iz tehničkog i albumi pravljeni za časove istorije, sve je razbacano, pomešano sa staklom i nepodnošljivim bolom ne toliko zbog pustoši grada, koliko zbog pustoši onih koji nisu imali obzira da na jednoj nevolji zgrću bogatstvo, proizvodeći novu nesreću. Tako su čak neka od užasno radioaktivnih stabala crvene šume završila u prodaji u Moldaviji... Upoznao sam čoveka kome je ponuđeno da ih prevozi, ali je to odbio, pošto je i sam iz Moldavije.
Kada sam ušao u prvu stanbenu zgradu, pritisnuo me je osećaj neudobnosti. Neprijatno je tek tako ući u tuđi stan, gledati nesreći u oči. Ponovo, sve je razgrabljeno, razlupano, razbacano. Većina vrata su razbijena, tek poneka još uvek stoje zaključana. Po podu nekadašnje kuhinje spazih razbacana osušena zrna pasulja, verovatno deo poslednjeg doručka. Od četiri stana tek u jednom je ostala fotelja i nešto ormana. Nekada je to bio lep grad u kome se prijatno živelo, razmišljam na terasi sa pogledom na reaktor 4. Sada će vrhunac turističke ture biti obilazak opljačkanog stana nekadašnjih radnika atomske centrale...
Kod reaktora
Dogovor sa Igorom od samog poečtka bio je da me odvede do samog reaktora 4, kod spomenika likvidatorima koji se nalazi nešto više od 250 metara od betonskog sarkofaga. Između reaktora 3 i reaktora 4 naliveno je 200 kubnih metara betona. Reaktor 3 je nastavio sa radom sve do 15.12.2000. godine kada ga je Leonid Kučma u posebnoj ceremoniji lično ugasio. Reaktori 5 i 6 posle nesreće nikada nisu završeni. Provozali smo se u krug oko tih betonskih zdanja koja deluju kao da su ispala iz lošeg filma o trećem svetskom ratu.
Prošli smo pored vatrogasne stanice odakle su svega dva minuta posle eksplozije stigli prvi vatrogasci, pa i nesrećni Vladimir Pravik. Zaštitni objekt oko reaktora 4 je u lošem stanju i potrebno je da se u narednih desetak godina izgradi novi. Za to je potrebna velika suma novca koju Ukrajina nema. Ekonomisti tvrde da je enormni trošak saniranja černobiljske katastrofe – tada više od 8 milijardi dolara – u kombinaciji sa padom cena nafte doveo ekonomsku krizu u SSSR-u do usijanja, što je drastično ubrzalo njegov raspad. Ukrajina već od 1997. godine sa Evropskom unijom sakuplja potrebnu jednu milijardu evra za novi zaštitni objekat, ali njegova izgradnja još uvek nije započeta.
Poklonio sam se spomeniku likvidatorima. To je bio glavni razlog zašto sam želeo da dođem do reaktora: da odam počast ljudima koji su spasili Evropu od najgoreg, koji su se žrtvovali za sve nas, a o kojima malo ko zna. Hvala im za zelena polja Srbije, za plavo more Mediterana, za čist vazduh Karpata. Atomska energija je opasna igračka, a čini mi se da ljudi nisu dorasli toj igri.
Reaktor 4 izbiliza danas ne izgleda kao mesto velike katastrofe. Tek nešto viša očitavanja na Gajgerovom brojaču ukazuju da se tu nešto dogodilo. Izgleda neverovatno da iz relativno malog objekta može da se pokrene katastrofa takvih razmera. Upozorenje čovečanstvu na sva vremena. Mada, kao što su govorili poznati istoričari, izgleda da jedino što iz istorije možemo naučiti, jeste da se iz nje ništa ne da naučiti...
Na izlazu iz zabranjene zone sledila su dve uzastopne kontrole radioaktivnosti koju sam uneo u telo tokom ove ture. Približio sam se aparatima sa malo straha; nikad se ne zna šta iz ovih predela možete da ponesete kući kao suvenir. Upalila se zelena lampica; slobodan sam da nastavim put ka lepšim predelima sveta.
Komentari
ukupno komentara: 0
Sva polja su obavezna.