U dubinama sumatranske džungle, u plemenu Batak, u zemlji najvećeg cveta na svetu – raflesije (koja užasno zaudara) boravio sam kao gost u lokalnom plemenu. Komunikacija je bila srdačna ali otežana: sporazumevali smo se mešavinom reči više jezika, a najviše rukama i nogama. Nisam ni znao da se pročulo da mi se jedna devojka dopada. Kada su me pitali da li je to istina, u strahu da ne uvredim devojku, odgovorio sam da jeste, ni ne pomišljajući do čega to može da dovede...

Devojčina tetka, sa kojom sam najviše komunicirao, počela je da mi priča o tradicionalnim venčanjima i kakvaje kod njih ceremoniji venčanja. Devojka i njena porodica brinu o svim sitnicama, i godinama pre nego što se devojka i upozna sa mladoženjom u kući sve pripremeza taj važan dan. Ponudila mi je da odemo do kuće da mi pokaže miraz ove devojke. Zanimalo me je da čujem o njihovim običajima i da vidim tradicionalne nošnje, tako da sam prihvatio.

Sve vreme priče o venčanju tetka je govorila o meni kao o mladoženji. U početku mi je to bilo zanimljivo. Mislio sam da, isto kao u Kini, kada turistima pokazuju običaje vezane za venčanje, turistu izaberu da glumi mladoženju. Uostalom, nije valjda da zaista misle kako bih se ja oženio tom devojkom, kojoj ni ime nisam umeo da izgovorim? Bataci se strogo pridržavaju pravila da se žene ženama iz svog klana. Kada bih, recimo, ja želeo da se oženim ovom devojkom, ovaj problem bi se lako mogao prevazići: neka porodica bi me usvojila, ja bih tada i sam postao Batak i venčanje bi moglo da počne.

Na venčanje je uvek pozvano više stotina zvanica. Žene i devojke se oblače spektakularno, ukrase spremaju godinama, a haljine se mogu po povoljnoj ceni i iznajmiti. Odeća mladoženje je mešavina tradicionalne nošnje sa evropskom. Kao i u Srbiji, postoji običaj da mladoženja otkupljuje mladu neposredno pred sam čin venčanja u posebno okićenoj prostoriji. To je neka vrsta nadoknade mladinoj porodici koja ostaje bez vrednih ruku i radne snage u kući. Cenu unapred određuje klan mlade i ona je ista za sve žene tih porodica. Trenutno traže 386.000 rupija (oko trideset pet evra).

Sledi kratka ceremonija u crkvi ili u sedištu lokalne samouprave. Kolonu članova porodice ka prostoru određenom za igru i pesmu predvode mlada i mladoženja. Nevestina rodbina ljubavne golupčiće zasipa kišom pirinča, da im donese plodnost i sreću. Kada stignu do centra kuće ili sale, gosti se razdvajaju, zavisno da li su zvanice mlade ili mladoženje i sedaju jedni nasuprot drugih na ručno ispletene ćilime. Članovi mladine porodice tada prilaze tazbini i daju im niz poklona kao znak poštovanja i „orođavanja”.

Moju „porodicu” na venčanju predstavljali bi članovi Batak porodice koja me je usvojila, ali sa njima mogu biti i moji pravi roditelji. Tada se isplaćuje ugovorena cena za mladu, često praćena diskusijom i cenkanjem. Bez ovog plaćanja venčanje se ne može nastaviti, a kada se novac izbroji mladoženja zahteva mladu koja tek tada prelazi u njegov tabor. Time je formalni deo završen, a tradicionalna igra u slobodnom stilu, ples landek, može da počne. Muškarci i žene igraju odvojeno, samo su mlada i mladoženja nerazdvojni.

Tradicionalni ples se većim delom sastoji od blagog pomeranja u mestu i pomeranja ruku levo-desno u ritmu muzike. Bračni par pesmom i tapšanjem pokušava da razgali prisutne.Posle nekog vremena oni će laganim plesom, korak po korak, da se popnu do posebno napravljenog pijedestala. Zabava se nastavlja do zore. Tradicija nalaže da se svakom gostu i članu porodice koji to želi pruži prilika da održi govor. Zvanice se okupljaju u krug i svako dobija neograničeno vreme da kaže šta ima povodom braka, života ili bilo čega na svetu. Mladenci su dužni da tokom govora siđu sa trona, pažljivo slušaju i klimaju glavom.

Govoranciju započinje porodica mladoženje, zatim sledi mladina, pa svi ostali. Zavisno od inspiracije govornika i broja gostiju, javni čas besedništva može sveukupno da traje više od pet sati! Dobro je što kod nas ne postoji takav običaj, jer verujem da bi moja porodica počela da priča u tolikoj meri da se venčanje ne bi nikada završilo.

Pošto svi kažu šta imaju, sledi darivanje poklona. Svaki poklon mora da ima simboliku ili da bude od koristi mladencima. Omiljeni dar je – živ žućkasti petao! To je simbol plodnosti i pleme Batak veruje da veliki broj petlova može umnogome poboljšati šanse za rađanje mnogobrojnog i zdravog potomstva, ali i olakšati trudnoću. Pored petla, većina gostiju će bračnom paru pokloniti ulos, veliko parče tkanine koje svaki gost uvija kao celofan oko mlade i mladoženje i vezuje ga u čvor, želeći im da zauvek ostanu zajedno. Kada to uradi više desetina, ili često stotina gostiju zaredom, šanse da se mladi bračni par i fizički razdvoji su prilično male. Ostali pokloni su uglavnom stvari za domaćinstvo.

Kada se završi sa poklonima, iz posebne prostorije ili dvorišta donosi se hrana. Uglavnom se radi o povrću, piletini i pirinču koji se spremaju u ogromnim kazanima i tiganjima na vatri, sa kutlačama i kašikama dužim od jednog metra. Gosti prilaze kazanima sa tanjirima ili sa listovima banana u koje se sipa hrana. Jede se rukama. U rane jutarnje sate gosti će mladence otpratiti do kuće a zatim vrata zamandaliti. Starozavetni običaji zabranjuju bračnom paru da četiri dana izlazi na sunce. Time se garantuje brže dobijanje potomstva, a i smanjuju se šanse da tajni ljubavnik mladu eventualno kidnapuje.

Tradicionalna nošnja je jedan od najbitnijih elemenata venčanja. Raznobojni materijali odišu značenjem vekova i simbola. Žene iz mladine porodice poklanjaju joj zlatne ogrlice, minđuše, narukvice dok se o mladoženjinim ukrasima staraju muški članovi njegovog klana. U poslednje vreme sve se više nose pozlaćeni umesto zlatnih ukrasa, zbog težine. Mladama je teško da sa njima na glavi održe ravnotežu, pa hodanje iziskuje dosta vežbe. Kao tek usvojen član jednog klana Bataka, ja bih tokom venčanja morao da nosim posebnu dekorativnu traku koju ću dobiti na ceremoniji prijema da bi svi videli da sam jedan od njih. Poštovanje adata do poslednje sitnice umilostiviće duhove prirode i ljubavnim golupčićima garantovati sreću. Ukoliko nešto ne valja u braku, a utvrdi se da ceremonija nije do tančina poštovana, vođe klanova će odobriti da se ponovo sprovede.

Po završetku venčanja roditelji bračnog para, a posebno svekrva i tašta, nikada ne smeju da komuniciraju direktno! Smeju da govore jedino preko posrednika i to obraćajući se posredniku, na primer: „Komšija, reci svekrvi” ili „Komšija, odgovori tašti…”. Ukoliko nikoga nema u blizini, onda je moguće uzeti bilo koji predmet za posrednika, recimo kamen, pa se njemu obraćati da tašti ili svekrvi prenese željenu poruku. Na žalost, ispostavilo se da su zaista razumeli da nameravam da oženim devojku; to sam saznao tako što sam se odjedanput našao usred ceremonije venčanja, sa gostima koji su pod miškom nosili kokoške a u rukama uluse!

Bilo je vreme da okončam svoj boravak kod Batakai brzopotezno napustim dobrodušne meštane i nesuđenu ženu...