Stres je obavezni deo života. Ali šta se dešava kada nam je stres svakodnevica. Koliko stresa ljudi mogu da izdrže? Koliko je izvesno da budućnost, predstojeća 2011. godina, donosi nova, bolja, manje stresna vremena? Jedan od načina da gledamo na stres jeste da ga izjednačimo sa našom reakcijom na one promene koje ocenjujemo kao negativne, da ga izjednačimo sa našim neprijatnim osećanjima. Kako na budućnost oličenu u prognozama za 2011. svojim emocijama reaguje hipotetični "prosečni građanin" Srbije? Možemo li govoriti o nekom našem kolektivnom emocionalnom obrascu? Evo nekoliko crtica o našim emocijama vezanim za budućnost.
Teskoba 

Za razliku od životinja, ljudi imaju sposobnost da zamišljaju realnost, da zamišljaju kakva će biti budućnost, a samim tim i sposobnost da iskuse osećanja u vezi sa nekom budućom, pretpostavljenom situacijom. Imati osećanje u vezi sa zamišljenom budućom situacijom specifično je ljudska osobina. Jedno od takvih osećanja je teskoba ili anksioznost. To je osećanje koje ljudi imaju kada procenjuju da nisu sposobni da izađu na kraj sa životnom situacijom koja je pred njima. S obzirom na različite mračne prognoze, od makroekonomskih do onih koje se najdirektnije tiču svakodnevnog života, najava uvođenja novih poreza, logično bi bilo da bi osiromašeni prosečni građanin Srbije trebalo da bude preplavljen ovim osećanjem. Uprkos tome što i dalje imamo visoku potrošnju lekova protiv anksioznosti, sedativa ili anksiolitika, stiče se utisak da naš prosečni građanin nije toliko anksiozan koliko bi trebalo da bude s obzirom na ne baš lepu 2011. godinu, koja je pred njim. Izgleda da smo u izvesnoj meri stekli kolektivnu otpornost na ovo osećanje. Razlog za to je što smo protekle dve decenije proživljavali mnogo teže trenutke i periode. Zbog toga nam nije nepoznato kako je kada je mnogo gore. Jednostavno znamo da ćemo se snaći. A kada neko zna da će se snaći, kada veruje u svoje sposobnosti snalaženja, tada gubi sposobnost da oseća teskobu. To je svakako drukčija reakcija od građanina neke zapadnoevropske zemlje koji doživljava napade anksioznosti kada ekonomski parametri pokažu da ekonomija stoji lošije od očekivanog, tako da će biti izvesnog otpuštanja radnika i pada kvaliteta života. Ali ovakav stav, koji je zasnovan na ličnoj ili porodičnoj sposobnosti snalaženja, čini da ljudi postaju ravnodušni prema kolektivitetu, da postaju apolitični. Razlog je što su izgubili iluziju da mogu da utiču na način na koji se upravlja državom i ekonomijom, tako da su odustali i da se ljute na neke od poteza vlasti, već se organizuju da prežive u okviru svojih ličnih malih svetova.
Zabrinutost

Za razliku od teskobe, zabrinutost je osećanje koje je veoma prisutno. Šta je to osećanje zabrinutosti i čemu služi? Zabrinutost je osećanje koje se javlja kada ljudi pretpostavljaju neke moguće negativne scenarije koji bi mogli da se odigraju. Iako je zabrinutost neprijatno osećanje, ono je veoma korisno. Prva dobit od zabrinutosti je što osoba koja je zabrinuta da se nešto može dogoditi u budućnosti, može u sadašnjosti uraditi nešto što će sprečiti takav razvoj događaja.  To naravno ako je takav događaj moguće sprečiti. Ali ako ga nije moguće sprečiti, šta onda? U tom slučaju je prednost od zabrinutosti u tome što zabrinuta osoba ima dovoljno vremena da razmisli o tome kako je najbolje da postupi. Malo je verovatno da će neko ko je iznenađen nepovoljnim razvojem događaja odmah reagovati na način koji je dovoljno dobar. I tu je prednost zabrinute osobe jer ima vremena da pripremi svoju reakciju na onu situaciju koju u sadašnjosti ne može da spreči. Iako nismo anksiozni jer verujemo da ćemo se nekako snaći, veoma smo zabrinuti jer nam upravo zabrinutost pomaže da se snalazimo pred negativnim događajima koje predviđamo. U tom smislu većina nas ima jedan pesimističan pogled na budućnost jer veoma često zamišlja različite negativne scenarije koje pokušava da spreči ili da se na njih pripremi. Uostalom, savremena istorija je pokazala da su pesimisti bili češće u pravu od onih koji su na budućnost gledali sa optimizmom.
Zadovoljstvo i sreća

Generacije koje sada žive su tokom proteklog perioda naučile da smanje svoje želje i očekivanja od života. Kada čovek ima neke želje koje ne može da ostvari, tada se oseća neprijatno, tada oseća osujećenost, nezadovoljstvo. Da bi to izbegli, ljudi isključe svoje želje, zaborave na njih ili ih potpuno odbace. Ali želje su veoma važne jer kada čovek ostvari svoju želju ili mu je neko drugi ostvari, tada oseti zadovoljstvo. A ako je ostvarena želja veoma važna osobi, tada ona oseća sreću. Dakle, ostvarenje želja je povezano sa životnim zadovoljstvom, subjektivnim kvalitetom života. A ko ne bi želeo da u svom životu bude ako ne srećan, onda bar zadovoljan?Ako tako gledamo na to koliko bi svojih želja mogao da ostvari prosečan građanin Srbije, recimo koliko može da sebi priušti, onda je njegov kvalitet života relativno nizak. Ali i tu postoji caka, a zove se upravljanje željama.Da ne bi trpeli zbog osujećenih želja, ljudi vremenom nauče da žele samo ono što zaista mogu da ostvare, dobiju ili kupe. Upravo zbog toga što ne mogu da vide u realnosti ostvariv način da dođu do sopstvenog stana i drugih materijalnih stvari, mladi ljudi to i ne žele. Šta žele umesto toga? I dalje žele da odu tamo nekuda u inostranstvo, gde veruju da taj način postoji. Gledajući oko sebe, posmatrajući način na koji žive njihovi roditelji, verujući stranim filmovima, mnogi mladi ljudi preziru okruženje u kojem se nalaze. Smatrajući da su bolji od okruženja, da imaju pravo na bolji život, rade na tome da odu tamo nekuda preko. Smatraju da se ovde stvari neće popraviti ni za nekoliko decenija, a nisu spremni da toliko dugo čekaju. Drugi mladi ljudi ne razmišljaju tako strateški, uopšte ne razmišljaju, već žele da osećaju i to da se dobro osećaju. I da bi zadovoljili ovaj svoj hedonizam, oni traže ona uživanja koja su im dostupna: muzika, ples, društvo, krpice, zabava, seks, zaljubljenost... Starije  generacije, koje pomalo popreko gledaju na omladinu koja je neozbiljna i koja neće da odraste, da se venčava, da radi, da rađa decu, imaju svoju tehniku upravljanja željama koja se zove skromnost. Skroman je onaj koji ne želi, koji malo želi. Zbog toga je skromna osoba zadovoljna malim. Kako zadovoljstvo dolazi od "onoliko-koliko-je-dovoljno", ko želi malo, ko živi mali život, taj je zadovoljan malim. I na taj način naši ljudi imaju doživljaj da im život i nije tako loš, iako objektivno ne žive baš sjajno.
Antistres

Na našim prostorima se oduvek teško živelo. Sadašnje generacije nisu neki izuzetak. I zato ne treba da mislimo da istorija počinje sa nama. To je važno zbog toga što su različiti antistresni mehanizmi ugrađeni u naš kulturni obrazac. Nažalost, naš kulturni obrazac je u velikoj meri povezan sa selom, tako da ga mnogi građani odbacuju smatrajući da je to način kojim će dokazati da više nisu seljaci. Dokaza o antistresnom delovanju kulturnog obrasca ima na svakom koraku. Pre nekoliko dana sam bio na jednoj zabavi na kojoj su ljudi plesali. Neki su plesali u parovima, a većina samostalno. Međutim, kada je jednog trenutka zasvirala stvar koja je mogla da se igra kao kolo, atmosfera se sasvim promenila. Iz atmosfere u kojoj se osećala otuđenost i individualizam, nastala je atmosfera u kojoj je prevladala povezanost, neka vrsta ljubavi koja je povezivala prisutne. Možda je kolo učinilo da se neko od njih seti svog detinjstva na selu, ali mislim da je glavni razlog bio upravo fizička povezanost pojedinca sa dvoje ljudi, sa leve i desne strane, sklad zajedničkih pokreta. Na preventivno i terapeutsko dejstvo naših kola davno mi je ukazao jedan američki psihoterapeut, koji je kazao da narod koji ima ovakva kola ne može biti neurotičan. I zato mislim da je ovu priču o kolu potrebno shvatiti simbolično, kao metaforu, i da je rešenje za teške godine koje su pred nama da shvatimo da smo svi mi koji na ovim prostorima živimo u ovom trenutku povezani i da je potrebno da pronađemo način da konačno zaigramo neko kolektivno kolo u nekoj vrsti bratske ljubavi. Kada se setimo da ljubav nije egoizam udvoje, da je moguće voleti ljude, tada će nam život biti mnogo bolji, zdraviji, bogatiji i lepši.