U Zemun sam dolazio sa muškim neposrednim pretkom moje familije koji se često odazivao i na ćale. Stanovali smo na Dorćolu, sticajem okolnosti, i moj matori me je vodio na utakmice tadašnjeg učesnika takmičenja Srpske lige. To je bilo krajem prošlog veka, nekako s proleća ’84. godine. Te zime smo se preselili bliže stadionu. Drugi momenat je bio nekoliko godina kasnije nedaleko od Auto komande, pa Bulevarom JNA, malo uzbrdo. Zvezda je igrala sa Željezničarom. Tačnih dokumenata nema koja je to godina bila, ali recimo da imam dokument o prvom derbiju 17. 9. 1989. godine. Pre toga sam znao da mnogo volim tu igru 11 na 11. Bila je jesen, godinu dana ranije, dakle novembar 88. godina. Gulit, Rajkard i Marko van Basten došli su na Marakanu. Naspram njih su stali Piksi, Dejo, Robi… i 97,400 gledalaca. Fantazija! Magla, prekid, promašeni penali, veliko nadanje i isto toliko razočarenje bila su osećanja koja su me naizmenično obuzimala i koja su prevladavala.  I danas dok slušam Milojka Pantića kako komentariše utakmicu podilaze me žmarci i ježim se. Pre ovih majstora, neke starije generacije, mogle su da gledaju Mošu, Tirketa, Šekija, Vasketa, Pižona… velike fudbalske džentlmene koje je svet uvek cenio.

Dečačka ljubav i tolerisanje svega i svačega u fudbalu trajala je još neko vreme. Išlo se na utakmice čuvene generacije koja je osvojila Kup šampiona, gledao sam i reprezentaciju, ispratio Zemun na putu povratka u Prvu ligu one Jugoslavije, gledao Miloša Šestića u plavo belom dresu tada Galenike… nekako je bilo logično, da se kao zaljubljenik, ovom sportu približim i profesionalno, kao novinar, kad sam već tim zanimanjem krenuo da se bavim. Tu je došlo do otrežnjenja. Osećaj je bio kao kad raskidaš dugogodišnju vezu, a pri tom devojku uhvatiš na gomili. Premije lošim fudbalerima, ogromni sponzorski ugovori, foliranje, valjanje po terenu, nameštanje utakmica, tuče navijača…

Čini mi se da mi je najteže od svega tu palo foliranje i valjanje po terenu. Igrači su krenuli da čuvaju noge kako bi se bolje prodali. Razumem, treba izdržavati familiju od nečega, a njima su noge sredstvo za rad. Da rad… fudbal je postao posao. Ta transformacija dogodila se i globalno. Napravljen je novi format Lige šampiona koji je stimulisao učešće bogatih klubova koji pune stadione iz nedelje u nedelju, koji imaju para da plate igračima velike ugovore i koji se samim tim bore za najvrednije trofeje. Kako bi probao da ponovo nađem taj osećaj zaljubljenosti posegao sam za inostranim fudbalom, baš kao i mnogi. U tu grupu ne računam ekipu koja ne izbija iz kladionica koja prati škotsku treću ligu i „vadi“ se zorom na Japancima. Barselona, Liverpul, Mančester… Mesi, Džerard, Ćavi, Bekam… samo su surogati za razočarenja koja nam priređuju naši domaći fudbalski majstori. Mi imamo i danas velike igrače koji podižu pehare u Engleskoj, Italiji i Španiji, ali oni su postali to što jesu tek kada su otišli tamo. Oni su bili samo dobar materijal koji je oblikovao Aleks Ferguson, Murinjo, Manćini i drugi veliki treneri današnjice.

Još jedna neuspela veza dogodila se ove sezone. Partizan je ušao u Ligu šampiona, Žuti se vratio u Zvezdu i igra se drastično poboljšala, čak i sa ovim kilavcima koji su sada u timu. Vojvodina, Spartak, Rad, Ofka i ostatak domaćeg fudbalskog auditorijuma je krenuo da se budi i batrga. Posle dugo vremena umesto da gledam Barselonu ili Liverpul gledao sam prenos derbija ili neke od utakmica domaće lige. Skoro sam se osećao kao da ponovo flertujem i da između mene i devojke, koja mi se odavno sviđa, ponovo ima neke vatre koja je tinjala sve ove godine. Sa prozora sam prošle nedelje čuo navijače Zemuna kako pevaju jednu od starih pesama. Počeo sam da razmišljam kako bi do kraja sezone mogao da odem na neki od stadiona i bacim oko kako to sa tribina izgleda. I onda se desilo finale Kupa Srbije. Ne ulazim u to ko je kriv, da li je sudija trebao da sudi ovo ili ono, to me ne zanima. Osećaj je kao kada u sred gore pomenutog flerta sa devojkom koja ti se sviđa, dođe tip u fluorescentnoj trenerci, boje kao onaj od skora obavezni deo opreme u kolima, i mazne je za dupe, brutalno i pred svima i ona umesto da mu zvekne šamarčinu i nastavi razgovor sa tobom, ona kaže maco/kuco/ili neka sitna peradi kakva si ti samo muškarčina, okrene se na petama i ode sa njim.

Biće ponovo velikih igrača koji će na našim livadama čuvati noge, a svoj talenat brusiti negde napolju, za ogromne novce. Rodiće se valjda neki trener koji će reprezentaciju moći da odvede na jedno takmičenje, a da na jednoj utakmici ne primimo šest golova. Navijača, zaljubljenika u magičnu igru 11 na 11 u pravougaoniku biće sve manje. Ja mog sestrića neću da vodim na stadion, jer bi morao da razmišljam da li će neka budala da krene da se mlati sa policijom ili, u krajnjem, neću da ga vodim da gleda neke ne kvalitetne ljude koji nisu pravi sportisti i nisu pravi uzori jednom dečaku od desetak godina. Što kažu babe, bože zdravlja, ako se primi ta fudbalska klica u njemu vodiću ga da gleda Barselona – Espanjol, Liverpul – Everton, Inter i Milan, ali na derbi ne. Da doživi scenu da 90 hiljada ljudi na Kamp Nou peva himnu svog kluba, a da pri tom ne vređa protivničke navijače koji su prisutni na stadionu, ali nisu ograđeni bodljikavom žicom i kordonom policije. Dok se stvari iz korena ne promene u našem fudbalu, koji je nezasluženo sport br. 1 u Srba, možda ne bi bilo loše skrenuti pažnju Blateru i Platiniju kad su već u Pazovi, da nas malo suspenduju, a imaju i zbog čega, pa da se mi presaberemo i vidimo gde smo.  

Za arhivu… na poslednjoj utakmici Zvezde na kojoj sam bio kao navijač su bile kvalifikacije za Ligu šampiona protiv Bajera avgusta 2001. godine, a reprezentaciju SR Jugoslavije sam gledao u martu 2000. godine kada je Mijatović u osmom minutu dao Kinezima gol.