Gadafi koji se posle svih iskušenja uvek dočekivao na noge, sada se suočava sa najvećom pretnjom svojoj vladavini - narodnom pobunom na domaćem terenu.
Antivladini protesti, u kojima je kako se procenjuje do sada poginulo više stotina ljudi, nepovratno će izmeniti političku sliku Libije, ocenjuje agencija AP.
Ukoliko Gadafi bude svrgnut, kao što je bio slučaj sa liderima susednog Egipta i Tunisa, slab institucionalni sistem u Libiji upravo zahvaljujući njemu, kao i nepostojanje bilo kakvog organizovanog opozicionog bloka, ostavlja otvoreno pitanje ko bi mogao da popuni vakuum u vlasti.
Za razliku od Egipta i Tunisa, čije državne institucije su bile "dobro ustrojene", ali ogrezle u korupciju, u Libiji nije bio takav slučaj.
Gadafi nije imao zvaničnu ulogu u vladi, koja je bila organizovana po takozvanom sistemu "džamahirije", koji se bazirao na brojnim Narodnim komitetima i Narodnim kongresima. On je vladao zemljom bez ustava,bez partija i bez parlamenta.
Ali, zapravo, ceo taj sistem je bio tako organizovan da osigura da moć ostane u rukama najdugotrajnijeg vladara u arapskom svetu.
Iako je oštro osuđivao korupciju koja bi dovela do toga da ograničen broj Libijaca stekne ogromno bogatstvo, Gadafi i njegova porodica, kako se veruje, stekli su ogromno bogatstvo, zahvaljujući činjenici da Libija ima najveće rezerve nafte u celoj Africi.
"Gadafijev sistem džamahirije, izvrgnut ruglu, mutirao je u čisti kapitalizam", ocenio je libijski ekspert pri londonskoj organizaciji Prekogranična služba za informacije, Džon Marks.
Dok je bivši egipatski predsednik Hosni Mubarak "igrao tenis u Šarm El Šeiku, Gadafi je svoje vreme provodio u izgradnji svoje baze moći", dodao je Marks.
"U koji god deo libijskog društva pogledate... videćete da postoji samo jedan čovek koji pokreće sve konce, a to je Gadafi", smatra Marks.
Gadafi, koji je ove godine napunio 69 godina, na vlast je došao posle državnog udara kojim je svrgnut kralj Idris 1969, a njegova vladavina se bazirala na njegovoj takozvanoj "Zelenoj knjizi", u nedostatku Ustava.
"Zelena knjiga", skup njegovih filozofskih misli koje su bile predmet istraživanja celog jednog odseka na glavnom libijskom univerzitetu, bila je uklesana i na mnogim zgradama u gradovima širom Libije.
Iako je značajne resore vlasti raspodelio svojim sinovima, njih trojica su, kako ocenjuje agencija AP, bili samo džokeji, dok je glavna vlast ostajala u rukama Gadafija.
Njegov sin - Mutasim, nalazio se na čelu jedne grane bezbednosti, dok je drugi sin - Hamis, predvodio ono što su analitičari nazvali jedinicom koju su obučili Britanci.
Treći sin - Seif al-Islam predstavljao je "zapadnjačko lice" režima i promovisan je kao reformator. On se nalazio na čelu brojnih omladinskih organizacija.
U međunarodnim krugovima poznat po svojoj ekscentričnosti, imao je telohraniteljke iz Etiopije i bolničarke iz Ukrajine, po svom beduinskom stilu oblačenja, kao i zbog toga što je na putovanja u inostranstvo nosio svoj šator stilu u kome je boravio i kamile čije mleko je svakodnevno pio, među Libijcima je uživao glas lidera koji se ne libi da upotrebi silu.
Što se tiče jučerašnjeg upozorenja Seifa al-Islama da zemlji preti eventualni građanski rat, i da libijska vojska, potpuno odana njegovom ocu, nije poput oružanih snaga Tunisa i Egipta, mnogi analitičari su ocenili da ono nagoveštava da će se Gadafi boriti do kraja i eventualno stvoriti situaciju kao u Somaliji, gde je vlast iza sebe ostavila uništeno društvo.
Libijski ekspert sa Severnoafričkog instituta Univerziteta Kembridž, Saad Džebar smatra da ta izjava Gadafijevog sina znači isto što i: "Ako ja izgubim, vi gubite zemlju." Libijsko naftno bogatstvo se procenjuje na skoro 70 milijardi dolara, a ta zemlja članica OPEK-a, proizvodi skoro 1,6 miliona barela sirove nafte dnevno. Oko 80 odsto njenog izvoza ide u Evropu.
Uprkos tome, Libija je po razvoju daleko od nekih drugih velikih svetskih proizvođača nafte, naročito imajući u vidu da je Gadafi pretežno ulagao u one delove zemlje na kome su bila njegova imanja, poput Tripolija, dok je istok države ostao nerazvijen.
Upravo na istoku je i došlo do najjačih borbi i nemira, naročito u gradu Bengaziju sa 700.000 stanovnika koji se smatra uporištem opozicije. Bengazi je naročito razvio netrepeljivost prema režimu, pošto su libijske snage ubile 1.200 zatvorenika, većinom političkih, tokom zatvorskih nemira 1996. Gadafi je, takođe. godinama koristio ogromno naftno bogatstvo za finansiranje ekstremističkih pokreta i njihovih lidera, od Abu Nikala i drugih palestinskih grupa do venecuelanskog teroriste Karlosa šakala i Irske republikanske armije.
Ekonomske reforme počele su da poprimaju oblik pošto je Libija odustala od razvoja oružja za masovno uništenje i preuzela odgovornost za bombaški napad na avion američkog Pan Am-a iznad škotskog grada Lokerbija, kada je 1988. poginulo svih 269 putnika i članova posade i 11 ljudi na zemlji.
Tripoli je tada počeo da se menja, u grad su ušle velike strane naftne kompanije poput britanskog BP-ja, ruskog Gasproma ili Oksidental Petrolema, kao i međunarodne banke.
Analitičari smatraju da ako posle ove krize Gadafi i ostane na vlasti, uticaj poslednjih događaja na Libiju imaće dugotrajan eho.
Neke naftne kompanije već su povukle svoje zaposlene ili razmatraju da se sasvim povuku iz Libije, što će imati značajne posledice po ekonomiju zemlje.
Marks ocenjuje da je Gadafi i ranije vladao uprkos međunarodnoj izolaciji.
"On će biti tvrd orah za međunarodnu zajednicu. Moraće prvo da ga obore s nogu", ocenio je Marks.