Istorija dva naroda ispunjena je različitim etapama ljubavi i mržnje, srpskog oslanjanja na Rusiju i istorijskim razočaranjima kada su nam Rusi „zabadali nož u leđa", ali sve srpske generacije od Karađorđa naovamo rađaju se sa unapred naučenim mitom o svemoćnoj „majci Rusiji", zbog čega je filozofija srpskog seljaka „uzdaj se u se, i u svoje kljuse", na nacionalnom planu po pravilu prerastala u, kako je to rekao Đorđe Balašević, „uzdaj se u se, i u svoje Ruse".

Ovu vezanost Srba za Ruse nisu uzdrmala ni česta razočaranja tokom devedesetih godina. Srbi su jedini spas videli u Rusiji, koja tih godina nije mogla da pomogne ni samoj sebi. Od završetka bombardovanja 1999. godine, kada se po Srbiji raširio talas optimizma, jer su ruski vojnici u sastavu Kfora prvi stigli na aerodrom u Prištini, pa sve do ulaska „Gasproma" u Crvenu zvezdu, kada su „Delije" posle mnogo vremena pomislile da će uskoro ponovo videti Evropu. Da ne govorimo da je ruska podrška borbi za nezavisnost Kosova bila jedini stub spoljne politike Srbije za koji smo se čvrsto držali.

Raspolućenost Srba koji su „sagradili kuću na raskrsnici" uvek se ogledala u telu koje je bliže Zapadu, i duši koja je blizu Istoku. A to je slikovito prikazano u filmu „Tri karte za Holivud", u svađi srpskog rusofila i srpskog Amerikanca, koji kaže „Ja u Americi živim, a ti si Rusiju video samo na slikama", na šta mu rusofil odgovara „Budalo, ja Rusiju sanjam svake noći". Zato se postavlja pitanje, gde leži poreklo duhovne vezanosti Srba za tako daleku zemlju koju gledaju samo na slikama.
Dragan Petrović, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i ekspert za srpsko-ruske odnose, kaže za Pressmagazin da Rusija jeste geografski veoma udaljena od Srbije, ali da „koliko god otrcano zvučalo, Srbi i Rusi jesu jedini slovenski narodi koji su pravoslavne vere".

- To su faktori koji se ne smeju potcenjivati. Velika većina Srba nikada nije videla Rusiju, ali postoje te spone srpskog i ruskog naroda koje su potpuno otporne na vreme i na trenutnu politiku. Ne sme se potceniti uticaj slavizma. Našem čoveku su uvek, makar i podsvesno, bliži Česi i Slovaci, nego Mađari ili Austrijanci. Ali ono što Rusiju razdvaja od ostalih slovenskih država jeste činjenica da je jedna od najvećih sila. Mi možemo da imamo bratske odnose sa Slovacima, ali oni su na međunarodnom planu nebitni. A ljudi kada su u muci uvek se sete bogatog rođaka iz inostranstva, a ne nekog siromašnog - kaže Petrović.
Istoričar i književnik Miodrag Janković kaže da se po dolasku Turaka na Balkan među narodom razvila slika Rusije kao daleke obećane zemlje u kojoj leži spasenje, a da je taj osećaj upotpunila ruska kultura i književnost.

- Među Srbima u 17. i 18. veku, pa i nešto ranije, postojala je težnja da se sele na Istok, u Rusiju. U memoarima Simeona Piščevića, koji je inspirisao Crnjanskog da napiše „Seobe", piše da jedan deo tih Srba koji se selio na prostore tadašnje Austrougarske, odlazi u Rusiju. Ona je uvek bila mit, neka vrsta utočišta, majke i prapostojbine. To je posledica geostrateškog položaja Srba i čuvenog usuda da smo sagradili kuću na raskrsnici. Rusija je za Srbe bila želja za smirenjem i odsustvom proganjanja. Rusija je uvek bila arhimodel svemoguće velike sile, i to osećanje u narodu živi do danas, samo što je manje ili više skriveno. Drugi značaj je uticaj ruske kulture, pre svega književnosti. Niko do Srba nije tako jako shvatio rečenicu Dostojevskog „Od Puškina je sve počelo, a od Gogolja krenulo" - priča Janković.
Naš sagovornik ističe da taj odnos nije toliko dvosmeran kao što se kod nas misli, i da su ruske emocije prema Srbima daleko manje nego što se često kod nas prikazuje.
- Mnogo je detalja u odnosima sa Rusijom koji su kod nas nedovoljno definisani i koji su ostali na nivou mita. Bilo je kod ruskih pisaca oduševljenja Srbijom, u Puškinovim pesmama, kao i kod Dostojevskog. Ali ta svojevrsna duhovna fascinacija ni blizu se nije u toj meri prenela na „ovozemaljski život". Do posete Medvedeva, nijedan ruski državnik nije došao u Srbiju. Naravno, da ne računamo period postojanja Jugoslavije i Sovjetskog Saveza - kaže Janković.
Kulturološka vezanost za Ruse zacementirana je posle Prvog svetskog rata, kada su ruski belogardejci spas od komunista nalazili kod kralja Aleksandra. Pripadnici ruske aristokratije su među Srbima širili „umetnička znanja" u baletu, muzici, arhitekturi. Iza njih su ostali hotel „Balkan", zgrada Vlade, Patrijaršija, fasada Glavne pošte, Stari dvor, prva moderna garaža u ulici Majke Jevrosime.
Ruska kultura i bratsko poreklo čest su „izgovor" za rusofilstvo kod onih Srba koji ujedno pokušavaju praktičnim interesom da opravdaju i prozapadne stavove, pa je recimo lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić isticao ljubav prema ruskim klasicima, priznajući da mu se tokom čitanja događala prava poplava najtoplijih emocija i razumevanja prema bratskom narodu.

Što je uz „ruski gas" sasvim dovoljno za pridobijanje glasova.
Međutim, nije uvek bilo isplativo voleti Ruse, pogotovo u vreme komunizma. Zato su za Titove generacije, odrasle sedamdesetih i osamdesetih godina „Rolingstonsi" bili uzbudljiviji nego „Rat i mir". Ali već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada je istorija ponovo ušla u modu i kada su se probudili stari mitovi, Srbi su bili jedini narod koji je navijao protiv Rokija kada se borio protiv sovjetskog titana.

U toj igri ljubavi i mržnje prema Rusima, Srbi su se uvek okretali ljubavi, bez obzira na jedinu stvar koja postoji u globalnoj politici, a to je - interes. Istoričar Dragan Arbutina kaže da je stalno okretanje Srba prema Rusima posledica nepoznavanja istorije, zbog čega se stavovi češće baziraju na narodnim verovanjima i osećanjima. On ističe da smo tokom 20. veka više bili „u svađi" sa Rusima.
- Srbija je imala „prirodan oslonac", ali je češće bila u zoni interesa Austrougarske. Rusija se za vreme Aneksione krize, kao i za vreme balkanskih ratova držala po strani. Tek sa početkom Prvog svetskog rata Rusija počinje da razmišlja o Srbiji, ali ne zbog njenog bratskog odnosa već zbog činjenice da bi Austrougarska zauzimanjem Srbije preuzela ceo Balkan u svoje ruke. Rusija je izašla iz rata 1918, a Srbija je morala da se okrene Francuskoj. Od Oktobarske revolucije 1917. Rusija nema nikakve dodirne tačke sa Srbima, Vlada kraljevine Jugoslavije je priznala SSSR tek pred početak Drugog svetskog rata. Saradnja je praktično postojala samo nekoliko godina posle rata, do krize Informbiroa. Tito je posle Staljinove smrti održavao korektne odnose sa Rusima, ali se kroz pokret nesvrstanih distancirao od politike Istoka - kaže naš sagovornik.
Dragan Petrović, međutim, kaže da mi često nismo ni svesni koliko kredita imamo u ruskim očima i da je to strateški kapital koji nikada nismo znali da iskoristimo.
- Naša očekivanja od Rusije su bila najveća kada su oni bili najslabiji. Rusija ne treba da bude jedini oslonac srpske politike, naravno, niti se treba ratosiljati podrške Zapada. Problem Srbije je što su u anglosaksonskoj kulturi Srbe uvek doživljavali kao konjovoce ruskih kozaka koji će izaći na toplo more, i kao takvi često smo bili meta pokaznih vežbi prema Rusiji. Jer Rusija je jaka i daleko, i s te strane često nedodirljiva svojim zapadnim suparnicima, a mi smo mali i blizu. Mi ćemo za Zapad na dugoročnom planu uvek biti „mali Rusi", bez obzira koju politiku naša država vodila na dnevnom nivou. Zato je srpska pozicija uvek bila specifična da umanji štetu pozicije ruske pretnje u Evropi, a da ujedno geostrateški iskoristi tu podršku Rusije - kaže Petrović.

On to ilustruje činjenicom da se u poslednjih dvadeset godina u Srbiji na vlast dolazi sa pozicije Zapada, a sa vlasti silazi kao rusofil. Slobodan Milošević je početkom devedesetih bio „američki čovek na Balkanu", dok je Vojislav Koštunica tokom svoje karijere važio za prozapadnog intelektualca, a kao premijer bio spreman da salutira predsedniku Putinu.

- Mi živimo u nekom modelu zapadne demokratije, gde dominira taj uticaj. Naši ljudi su najviše znanja sticali na zapadu. Ali kada se dođe na vlast, onda se najbolje oseti ta pozicija da si na vetrometini kada se okreneš zapadu, i da te uvek bacaju u naručje Rusima. Kada si na vlasti, imaš bolji uvid u te odnose, tajne dogovore i dokumente, i tada pozicija Srbije postaje jasnija - kaže Petrović.
Poslednja ruska nada u Srbiji se zove gas. Južni tok bi prema najoptimističnijim prognozama dao Srbiji energetsku stabilnost za buduće generacije, i (konačno) opipljivo vezao Srbiju za „majku Rusiju". Ali kako građenje odličnih odnosa između Srbije i Rusije ne nailazi na simpatije Zapada, rusko-srpski energetski sporazum na Zapadu se označava kao početak savezništva u kojem je „Gaspromova" nafta postala „gorivo za balkanski kotao".
U Srbiji je, takođe, bilo protivnika naftne ljubavi, pa je Biljana Srbljanović upozorila na Putinovu senku koja se nadvila nad Srbijom i koja je toliko velika da ćemo se u njenoj hladovini toliko smrznuti da nas nikakva „Gaspromova" goriva neće odlediti. Emir Kusturica je uveravao Srbe da će kroz gasovod, osim plina, krenuti toliko para o kojima NIS nije mogao ni da sanja i da je na taj način nesumnjiva ljubav između Srba i Rusa konkretizovana kroz poslovnu saradnju.
Kažu da je istorija kao menstruacija, jer se periodično ponavlja u krvavim ciklusima. Možda će na nekoj narednoj istorijskoj prekretnici Srbi pametnije iskoristiti ljubav Rusije i interese Zapada. A sigurno je da će većina da uzvikuje „Nas i Rusa 200 miliona", a manjina da dobacuje „a bez Rusa, pola kamiona".

Veljko Miladinović