On u razgovoru za Pressmagazin govori o tome kako je jedan Srbin završio u svetu profesionalnog golfa, kako zbog tvrdog stava da igra pod srpskom zastavom ima probleme u karijeri, ali i da pored toga očekuje u najskorijoj budućnosti ulazak u „PGA tur", gde će stati na crtu najboljim od najboljih svetskih golfera, uključujući i Tajgera Vudsa.

- Rođen sam 1983. godine u Beogradu. Moji roditelji, koji su radili kao arhitekte za „Energoprojekt", dobili su 1989. godine dvogodišnji ugovor u Zambiji. Kako je rat izbio 1991, njihov dvogodišnji ugovor je postao četvorogodišnji. Zbog ekonomskih sankcija došlo je teško vreme za kompanije u Srbiji, pa su roditelji odlučili da ostanu u Africi i pokrenu privatan biznis. Oduvek sam voleo sport, fudbal, plivanje, tenis, u principu sve „srpske sportove". Čak sam plivao na prvenstvu Zambije, ali svi moji prijatelji su igrali golf. Jednom sam probao i nisam mogao da prestanem da igram. Imao sam 14 godina kada sam prvi put uzeo štap u ruke, dosta sam trenirao i učio od prijatelja koji su igrali bolje od mene. Kada sam završio srednju školu, zatražio sam sportsku stipendiju u SAD na Vejk forest univerzitetu. Kada sam diplomirao 2006, shvatio sam da sam se toliko „primio" na golf i odlučio sam da počnem da igram profesionalno. Kvalifikovao sam se sledeće godine za „Sanšajn tur" - južnoamerički PGA turnir i postao prvi Srbin član „PGA tura". Imao sam dobre rezultate i pokušao da se kvalifikujem za „Kanadski tur" u maju 2008. U junu 2008. postao sam i zvanično član „Kanadskog PGA tura". Tako sam ja postao profesionalni golfer. A pošto sam se rodio u Srbiji i uvek ću ostati Srbin, zato sam ja srpski golfer - počinje priču Nemanja Savić. Kanadski i južnoafrički turniri su u grupi najjačih svetskih turnira, ali su njima nagrade manje nego u najjačem „PGA turu", te važe za neku vrstu razvojnih turnira gde se rađaju najveće zvezde. Tako turniri južnoafričkog „Sanšajn tura", gde je Nemanja počeo karijeru, spadaju u šest najprestižnijih takmičenja na svetu. „Sanšajn tur" jedan je od pet osnivača međunarodnog PGA, krovne svetske golf organizacije. Reklamira se kao „mesto gde ozbiljni golferi diplomiraju", što znači da je to najbolja odskočna daska za ulazak u najjači američki „PGA tur", gde igra Tajger Vuds i gde se vrte milioni.

- Nema mnogo razlike u tome kako izgleda moj životni raspored i raspored igrača u „PGA turu". U principu je isti, samo što se nagrade množe sa deset. Pobednik najjačih turnira obično dobija preko milion dolara nagrade. Oni imaju privatne avione, obezbeđen prevoz do terena i vrhunskih hotela. Profesionalni golferi verovatno nisu poznati kao NBA zvezde ili fudbaleri. Čak i da ne voliš fudbal ili košarku, ti znaš za te igrače. U golfu je Tajger Vuds jedini igrač koga ljudi prepoznaju iako nikada nisu gledali golf na televiziji. Golferi se trude da budu manje skandalozni i drže do svoje privatnosti. Upoznao sam neke velike igrače za koje ljudi u Srbiji verovatno nisu čuli: Erni Els, Retif Gusen, Ejndžel Kabrera i takmičio sam se protiv njih.
S druge strane, na turnirima koje ja igram moraš da se kvalifikuješ među 60 najboljih od ukupno 156 igrača da bi dobio bilo kakvu nagradu, a troškovi su ogromni i često premašuju nagradu koja se dobije. Hoteli, rentakar, kediji, hrana, avionske karte, to me sve košta oko 1.500 dolara nedeljno. Da bih to vratio, moram da budem u 35 najboljih. Na turnirima koje igram, ako uđeš u prvih deset igrača, dobijaš oko 4.000 dolara. To mi je uvek cilj. Pobednik dobija između 30.000 i 120.000 dolara.

Ljudi često misle da biti profesionalni sportista i nije neki posao. A šta je pravi posao? Zato što ne sedim za stolom po ceo dan i kucam po tastaturi ne znači da ne radim. Ja igram i od toga živim, ali to može da bude jako težak posao. Svakog jutra ustajem između 6 i 6.30 sati. Zavisi od toga da li igram turnir ili ne, idem u teretanu na sat vremena ili radim lagani strečing u svojoj sobi. Onda ide doručak, pa trening udaranja dugih lopti koji traje četiri do pet sati. Posle ide ručak, pa odigram devet rupa, ponekad i svih 18. A posle svega vežbam igru kod zastavice, takozvani čiping.

Kada igram turnir, sve je drugačije. Ponedeljak je moj vikend. To je dan kada se putuje sa jednog turnira na drugi. Najčešće je to jedini dan kada golfer „ne radi". Utorak je dan za trening gde treba da upoznaš teren. Sredom je promotivni dan, gde profesionalci igraju sa amaterima koji su povezani sa organizacijom ili sponzorisanjem turnira. Četvrtkom i petkom se igra prva runda turnira, i ako se kvalifikuješ igraš finale u subotu i nedelju, po 18 rupa svakog dana. A ako se ne kvalifikuješ, sigurno si bacio 1.500 dolara te nedelje. A samo štapovi koštaju od 100 do 500 dolara, a svaki igrač nosi sa sobom najmanje 14 štapova u torbi. I torba košta 300 dolara. Srećom, uspostavio sam vezu sa kompanijom „Tejlormejd" i oni me snabdevaju većinom opreme - priča Nemanja.
Problem sa mladim golferima je što se sponzori teško odlučuju da ulažu u neafirmisane sportiste. A kako kaže Nemanja, ko u svetu golfa nema sponzora, taj nema ništa. Njemu je dodatni problem što insistira da igra kao srpski golfer, zbog čega ljudi iz sveta golfa nemaju interes da ulažu u njega.
- Teško je biti srpski golfer jer i oni koji žele da pomognu mladim golferima, pomažu igračima iz svoje zemlje. Zašto bi neka afrička, kanadska ili američka kompanija pomogla meni iz Srbije, kada postoje stotine golfera iz njihovih zemalja kojima takođe treba sponzorstvo? Golf nije velika igra u Srbiji, nadam se da će jednog dana biti, i da ću ja biti jedan od razloga za to. Ali sad niko iz moje zemlje nije voljan da mi pomogne jer ne dobijaju ništa zauzvrat. Golf se ne prikazuje na televiziji, niti se o njemu priča na bilo koji način u Srbiji. Ponekad je smešno kako golf funkcioniše i kako sponzori gledaju na stvari: kada počinješ, ne znaju ko si, nikad nisu čuli za tebe i ne žele da ulažu u tebe, ali kada si bogat i slavan svi sponzori ti se bacaju u naručje, a tada ti ne trebaju. Ironija - kaže Nemanja.

Jedini srpski golfer, međutim, čvrsto veruje da bi u narednih nekoliko godina mogao da uđe u najjaču PGA seriju, za šta mora da prođe kvalifikacije koje se održavaju svake godine. Cilj mu je, kako kaže, da u elitu uđe do svoje tridesete godine. Zato smo ga pitali šta bi značilo za Srbiju da ima golfera koji je u prilici da igra protiv Tajgera Vudsa.
- Ne znam, recite vi meni. Prilično je uzbudljivo da vidimo kad Novak Đoković osvoji neki turnir ili Ivanovića koji igra za Čelzi, Nemanju Vidića u Mančesteru i Peđu Stojakovića i sve naše momke u NBA. Meni je mnogo drago da gledam sve te momke i da znam da dolaze iz iste zemlje kao ja. Bilo bi dobro za Srbiju da imamo takmičara u PGA, a za mene bi bilo fantastično zato što bih to bio ja. Meni je jako značajno da predstavljam Srbiju i to što bi ljudi iz celog sveta mogli da vide našu zastavu na „PGA turu" - kaže Nemanja i dodaje da do sada nije imao nikakve kontakte sa ljudima iz našeg ministarstva sporta ili neke organizacije koja bi mu pomogla u karijeri.

- Jedino me je gospodin Šolak iz Golf kluba Beograd u julu 2009. zvao da idem u Estoniju na kvalifikacije za Svetski kup umesto da završim sezonu u Kanadi. Pristao sam, jer je to bila prilika predstavljam Srbiju i da uspostavim odnose sa nekim iz Srbije ko bi mogao da mi pomogne u karijeri. To je bilo ekipno takmičenje, a igrao sam sa partnerom koji nije imao puno iskustva i nismo dobro prošli. Nismo se kvalifikovali, a ja nisam završio sezonu u Kanadi, zbog čega sam izgubio licencu tamo. Na kraju nisam dobio nikakvu podršku iz Srbije, niti me je bilo ko kontaktirao posle toga. Nakon ove neprijatne epizode igrao sam najbolji golf u svojoj karijeri. Igrao sam na 22 turnira, prošao u finale na 19. U najboljih pet sam bio čak šest puta, a ispod 20. mesta sam bio plasiran samo tri puta. Moji rezultati su sve bolji i u poslednje vreme igram protiv nekih od najboljih golfera u Americi. Sumnjam da u Srbiji, osim nekoliko ljudi na Adi, bilo ko zna da ja uopšte postojim. Nemojte da me shvatite pogrešno, ja volim svoju zemlju i ponosan sam na svoje poreklo. Ali mi se čini da mi ne pomažemo drugima ako nemamo ličnu korist od toga. Voleo bih nekakvu pomoć. Ne mora to da bude novac ili sponzorstvo. Samo da neko pokaže da se ceni to što radim. To bi bilo lepo...