To subotnje popodne moglo je da promeni najpopularniji američki sport. Možda bi, u stvari, i čitava svetska istorija bila drugačija.
Jer, da "Njujork Jenkiji" sunčanog 8. oktobra 1927. na svom novom stadionu nisu osvojili svoju prvu titulu u bejzbolu, predvođeni "Redom ubica" - Bejb Rut, Lu Gerig, Erl Kumz, Toni Lazeri - možda Amerikanci nikada, na krilima euforije i nacionalnog ponosa, ne bi pomislili da su predodređeni da vladaju svetom. Da nije bilo "Jenkija", možda ne bi bilo recesije, pa ni Drugog svetskog rata i atomske bombe.
A za sve je, kako to obično u toj istoriji biva, kriv jedan - Srbin.
Zvanično se zvao Džon Kenet Miljuš, mada ga je cela zemlja - zaluđena za bejzbolom više nego ikad tokom tih "Zlatnih dvadesetih", kada je cvetala džez-muzika, žene najzad počele da nose kratke suknje, a "art deko" redefinisao arhitekturu, dizajn i film - zvala Jovo. Ili, jednostavno i kratko, "Big Serb". Veliki Srbin.
Legenda kaže da mu je taj nadimak nadenuo baš Bejb Rut, najveći bejzbol igrač svih vremena, i veliki prijatelj i poštovalac Džona Miljuša.
Jovo Miljuš, rođen u Lorensvilu, najvećem naselju radničkog Pitsburga 1895. godine, kao jedini sin od troje dece roditelja koji su napustili negostoljubivi krš Vojne (srpske) krajine i siromašno selo negde između Knina i Gračaca u potrazi za boljim životom tamo preko okeana, talentovani sportista, diplomirani stomatolog Univerziteta u Pitsburgu i heroj Prvog svetskog rata, bio je prvi Srbin profesionalni igrač bejzbola.
Bio je i najtragičniji među njima, ali i jedini igrač koji je u finalnoj utakmici sezone naterao ceo protivnički stadion da barem nekoliko minuta navija za - njegov tim.
Kao "pičer" (bacač), posle deceniju i po potucanja po nižim ligama, najzad je dobio šansu u "svojim" Pitsburg Piratima. Sa tada već 33-godišnjim Miljušem u prvoj postavi, i njegovom čudesnom "zakrivljenom loptom", o kojoj su uzbuđeni radijski reporteri smišljali najbolje epitete, Pirati su neočekivano dogurali do samog finala "Svetske serije", kako Amerikanci nazivaju finale bejzbol sezone.Tamo su već bili Jenkiji, sa tek okupljenom najboljom postavkom u istoriji sporta. Bejb Rut imao je te sezone rekordnih 60 "houmranova". Lu Gerig samo 13 manje.
Prve dve utakmice na Pitsburgovom "Forbs fildu" "Jenkiji" su lako dobili. U trećoj su bili još ubedljiviji - 8:1. Ništa, činilo se, nije moglo da pokvari slavlje 60.000 fanova najpopularnijeg njujorškog kluba u četvrtoj utakmici. Ništa, osim Velikog Srbina.
Bilo je nerešeno, u poslednjem, devetom iningu, kada je Jovo izašao na crtu Jenkijima. Sjajnim potezima izbacio je Lua Geriga. Nije mu ništa mogao ni Bob Mjuzel, najveći atleta među Jenkijima. Na teren je morao Toni Lazeri.
Dogodilo se tada nešto neverovatno, i nezabeleženo i posle toga u vek dugoj istoriji "Svetske serije": stadion se okrenuo protiv svog tima.
- Miljuš je dosegao briljantnu visinu. Samo nekoliko trenutaka pre toga, ceo stadion je, kao jedan veliki organizam, nervozno disao za poen Jenkija. Očekivala se pobeda. A sada su bili uz protivnički tim, samo zbog Džonija Miljuša - opisao je scenu izveštač "Njujork tajmsa". - Ko je bio taj čovek? Došao je iz nižih liga, niotkuda, a sada je izvrgavao ruglu najbolje igrače na svetu, svojim lavljim srcem. Do poslednjeg čoveka, žene i deteta, svi su navijali za njega. Povici i aplauzi odavali su priznanje hrabrom, tvrdoglavom otporu ovog opskurnog heroja čudnog prezimena.
Dok Džon Miljuš smišlja kako da nadmudri Lazerija, vratimo se malo u istoriju: da su Amerikanci malo bolje poznavali Jovov životni put, znali bi da je tvrdoglavost i nepokolebljivost povukao sa srpskim genima, od predaka koji su vekovima branili hrišćanstvo od turskih prodora.
A hrabrost, koja se graničila sa ludošću, pokazao je tokom rata: kao pripadnik 320. pešadijske jedinice američke vojske učestvovao je u jednoj od poslednjih ofanziva, bici za Argonu, u smiraj Prvog svetskog rata, oktobra 1918, u kojoj je poginulo 180.000 savezničkih i 100.000 nemačkih vojnika.
Zamalo je svoje velike kosti (185 centimetara i 85 kilograma bili su tada fascinantni relativno niskim Amerikancima) i Miljuš ostavio na Mezi, na severoistoku Francuske. Nošen patriotizmom i srpskim inatom, znajući da od ove bitke zavisi sudbina čitavog sveta, pa i "njegovog" Balkana, u jednom jurišu došao je na samo dva koraka od švapskog rova. I naleteo pravo na podignuti bajonet nekog Hansa ili Karla.
Sa probojnom ranom u stomaku, i plućima oštećenim od bojnih otrova, Džon je hitno prebačen u poljsku bolnicu. Nije bio životno ugrožen, ali pušku više nije mogao da drži. Na rever mu je zato zakačena crvena traka. To je značilo "Vratiti ga kući".
Dok su bolničari spavali, Miljuš je ustao iz kreveta, navukao uniformu i otišao do svoje jedinice. Pretio je da će izvršiti samoubistvo ako mu ne dozvole da nastavi da se bori. Uslišili su mu želju, Jovo je nastavio da puca na Nemce.
U vojsci, u Evropi, bio je još dve godine. Nije poznato da li je ikada posle rata posetio Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se zna da nikada nije zaboravio odakle su došli njegovi roditelji.
Sa takvim sećanjem i osećanjem, znajući da je preživeo neke mnogo teže bitke od ove, i da, baš kao ni deset godina ranije u Argonu, nema šta da izgubi, Miljuš je otpozdravio ovacijama punog "Jenki stadiona" i pogledao u oči velikog Lazerija.
Prvo bacanje nije bilo dobro. Ostalo je još jedno. Džon je zažmurio i zamahnuo, gumena lopta od kožnih omotača spojenim crvenim šavovima odletela je bestraga. Toliko da ni hvatač nije mogao da poveruje šta se dešava.
Ovaj "vajld pič" omogućio je Erlu Kumzu da ostvari "ran". Stadion je proključao. Veliki Srbin pao je na kolena, sa suzama u očima. Jenkiji su osvojili prvenstvo. Holivud je dobio scenario o kojem su u Kaliforniji mogli samo da sanjaju.
Nikada se nije saznalo šta je Miljuš zaista želeo da uradi. Da li da pošalje jednu svoju "zakrivljenu", ili da samo prevari Lazerija? Neki kažu da je lopta bila mokra, da mu je ispala iz ruku, da je nemoguće tako loše baciti bez ikakvih "nepredviđenih okolnosti". Jovo nije želeo o tome da priča, uprkos dosadnim pitanjima reportera.
Od sportiste koji je mogao da postane nezaboravni heroj bejzbola, da ostvari san miliona američkih klinaca, da pronese ime Srbije mnogo više od svih koji su došli pre i posle njega (osim Nikole Tesle, naravno), Miljuš je postao tragičar. Čovek koji je izgubio "Svetsku seriju". Čovek koji je mislio da može sve, a nije mogao ništa. A svaka sličnost sa onim što se smatra srpskim mentalitetom je, naravno, slučajna...
Menadžer Pirata Doni Buš odbio je da okrivi Jova za poraz:
- Njegova lopta jeste bila užasna, ali šta da se radi. Nismo izgubili zbog njega, naprotiv. On je možda mogao da preokrene ovo, samo da sam ga pustio da baca od početka. Izgubili smo seriju u prve tri utakmice, četvrta je bila samo pokušaj...
Iako bi takav promašaj slomio većinu igrača, Jovo je ostao u bejzbolu. I sledeće sezone nastavio je da baca za Pirate, koji su ga potom prodali "Klivlend Indijansima" za neverovatnih 16.500 dolara - duplo više od prosečne tržišne vrednosti nekog bacača.
Gde god je igrao, fanovi protivničkih ekipa su mu se sprdali. Od "Velikog Srbina" postao je "Baci-loptu Džon". Ali, Miljuš je nastavljao po svome. Uz osmeh, bez vidljive ljutnje, živeo je za bejzbol čak i kada je prešao četrdesetu godinu. Pratio je sve utakmice, rado davao intervjue, u kojima je govorio o svemu: od ratnih do onih uspomena obeleženih palicom, rukavicom i loptom na terenu u obliku dijamanta...
Govorio je, bez ustručavanja, i o tom subotnjem popodnevu, iako bi svi razumeli da je ćutao.
- Čast mi je što sam igrao protiv "Reda ubica" pre nego što su svi spoznali njihovu veličinu - znao je potkraj života da kaže Jovo Miljuš. - Proživeo sam san svakog dečaka od Njujorka do Kalifornije. Igrao sam, kao pravi nomad, za 15 različitih timova, i nikada mi nije bilo teško.
Posle penzionisanja, Džon Miljuš radio je kao noćni čuvar u fabrici "Marijeta", pa trener probnih pilota u korporaciji "Nortorp", koja je izrađivala letelice. Uživao je u bejzbolu, ali i lovu i ribolovu. Pošto mu je umrla supruga Estela, sa kojom nije imao dece, preselio se na Floridu kod rođaka, da bi se potom vratio u Montanu i tamo proveo poslednje godine.
Srbin, najtragičniji heroj od svih tragičnih heroja tog najameričkijeg od svih američkih sportova, preminuo je 15. februara 1976, u 81. godini života. Prirodna smrt zatekla ga je u krevetu bolnice "Fort Haris", u kojoj su se lečili bivši ratnici.
Poslednja fotografija, snimljena svega nekoliko časova pre no što se preselio na onaj svet, pokazuje ga u krevetu, širokog osmeha, sa rukavicom za bejzbol položenom preko postelje.