Šahovski analitičari su tvrdili da je čovek favorit u odnosu na računar, jer iako mašina izračunava kombinacije sto miliona puta brže od čoveka, čovek je dominantan kada je reč o strategiji i intuiciji. I to, naravno, ne važi samo za šah.

Čovek je napravio mašinu da bi sebi olakšao život, ali pitanje je samo dokle će čovek uspevati da kontroliše mašine toliko puta moćnije i sposobnije od njega. U Srbiji, gde se mobilni telefon koristi za držanje na stolu u kafiću, a vrhunac tehnološkog napretka predstavlja duplo jača sijalica da radnici bolje vide dok rade, ovo još ne predstavlja značajnu pretnju, ali naučnici na dalekom Zapadu već duže vreme pokušavaju da predvide kada će doći vreme da kompjuteri ovladaju čovekom.
Već je teško zamisliti neku stvar iz našeg života za koju već ne postoji neka mašina koja to mnogo jednostavnije i efikasnije radi. Čak je moguće i voditi ljubav preko mašine, ali ono što u pogledu u budućnost deluje najviše zapanjujuće jesu kompjuteri koji prave kompjutere. Mašine, dakle, već postaju civilizacija za sebe, pitanje je samo da li će sa razvojem veštačke inteligencije postati sposobni da donose odluke kao što to čini ljudska vrsta i da počnu da se razmnožavaju bez kontrole čoveka, slično scenariju naučnofantastičnog filma „Terminator". Sve je manje onih koji sumnjaju da će doći to vreme Terminatora, a pitanje koje dominira jeste kada će se to dogoditi.

Rejmond Kercvejl, jedan od najpoznatijih svetskih pronalazača i futurista (ljudi koji predviđaju budućnost), poznat kao čovek koji je poslednjih trideset godina najpreciznije predviđao tehnološki napredak, zaprepastio je svet i odredio godinu - 2045. To je godina kada će se dogoditi takozvani singularitet, što je pojam koji su američki naučnici skovali za trenutak kada će tehnološki napredak probiti sve granice i kada će mašine stvoriti svet koji ljudski mozak ne može da zamisli. Naučno preciznije rečeno, singularitet je era u kojoj će inteligencija postati „nebiološka" i trilionima puta moćnija nego što je danas, što će stvoriti civilizaciju van naših bioloških mogućnosti i koja prevazilazi ljudsku kreativnost. Drugim rečima, ako je verovati ovim predviđanjima, sva je prilika da će unuci današnjih klinaca već ličiti na Arnolda Švarcenegera iz poznatog holivudskog filma.

Da se ne radi isključivo o naučnofantastičnim teorijama, možda i svedoči što je pomenutog Rejmonda Kercvejla, jednog od glavnih zagovornika ove teorije, Bil Gejts nazvao najpozvanijom osobom da predviđa budućnost veštačke inteligencije. A Kercvejl tvrdi da će već za 20 godina kompjuteri biti u stanju da razviju veštačku inteligenciju na nivou čoveka, a do 2045. godine, prema njegovim prognozama, količina veštačke inteligencije će biti milijardu puta veća od ukupne ljudske biološke inteligencije na planeti.
Kompjuterski programer Darko Knežević slaže se da nije pitanje da li će kompjuteri zavladati svetom već kada će se to dogoditi, jer se tehnologija tako munjevito razvija da se već sada moć kompjutera udvostručava svakih godinu i po dana.
-Nosač veštačke inteligencije je računar, koji ima hardver i softver. Sličnu stvar imamo i kod čoveka. Njegovo telo je hardver, koji je uslovno rečeno prazan, ali već dovoljno pripremljen da primi osnovne informacije. Tako i prazan računar u startu zna kako mu se otvaraju vratanca na CD-u, kako mu se vrte trake, baš kao što rade i ljudska pluća, bubrezi, srce. Dakle, računar je u startu prazan, ali ima ugrađene senzore uz čiju pomoć počinje da uči - kaže Knežević.
Da je problem ozbiljan pokazuje i činjenica da se u Americi već ozbiljno razmatra problem singulariteta. Kercvejl je jedan od osnivača Singulariti univerziteta, koji je formiran pri NASA, a koji sponzoriše Gugl. Otvoren je i naučni Singulariti institut za veštačku inteligenciju u San Francisku, gde radi Piter Til, bivši direktor „Pejpala" i jedan od „ranih investitora" u Fejsbuk. U ovoj priči su, dakle, prisutni svi koji vladaju IT svetom današnjice.

Darko Knežević kaže da možemo samo da pretpostavimo kakvim će mogućnostima računar da ovlada u narednim decenijama.
- Problem sa softverskim programima jeste u tome što već sada pokazuju određene znake nepredvidivosti. Kao što i ljudski mozak može da bude nepredvidiv, tako postaje i on. I ja kao programer, kada napravim neki program, ako duže vreme ne ulazim u njega, imam problem da ako nešto čačnem, ne mogu da pretpostavim kakve će biti posledice toga. Nažalost, plašim se da niko više na ovom svetu ne može da tvrdi da u potpunosti kontroliše određeni softverski sistem, odnosno da tačno zna šta će u određenom trenutku računar da uradi - kaže Knežević.

Naš sagovornik ističe da onog trenutka kada čovek prestane da bude kreativni element i kada njegovu funkciju preuzmu kompjuteri, tada možemo da kažemo da je izvestan kraj čovečanstva kakvo znamo.

- Kad kompjuter bude počeo kreativno da razmišlja, čovek gubi svaku funkciju. Mi već sada učimo kompjuter da razlučuje, da razmišlja, postavljamo mu određene pitalice na osnovu kojih on reaguje - „ako je nešto ovako, onda je to tako", a takvih pitalica ima sve više i sam kompjuter, na osnovu stečenog znanja, počinje da razlučuje šta je najbolje za njega. Već tada će početi da se razvija kao samostalno biće. Kompjuter je danas defektno biće kojem fali mnogo toga, ali će vremenom, svakako, početi da uči, jer već ima kamere i unosne mehanizme, prisutan je na internetu i pitanje je dana kada će početi da funkcioniše nezavisno od čoveka. Računar već pomaže ljudima da naprave novi računar. Lako je napraviti deset puta bolji računar, jer već imate pomoć ranijih generacija. A šta će biti kada sa ovim, deset puta boljim, budete pravili još bolje? - pita se ovaj IT stručnjak.
On navodi da kod računara već sada razvijamo instinkt samoodržanja. Međutim, kako se softver razvija i međusobno povezuje, pitanje je dana kada će mu čovek postati nepotrebni višak.

- Sem toga, jasno je da i među samim programerima ima i onih koji sopstvenu destruktivnost prenose u program računara, pa je teško predvideti kako će se takav program u budućnosti razvijati i ponašati. Ljudi već sada ratuju pomoću kompjutera, ali se plašim da će vremenom doći do rata između kompjutera i samog čoveka - kaže Knežević.
Naš sagovornik kaže da dodatni problem predstavlja to što današnje generacije dece sve više stvaran svet zamenjuju virtuelnim i počinju da razmišljaju mozgom računara.
Miodrag Radovanović, psiholog iz savetovališta „Entera", koga duhovito zovu i „sajber psiholog", pošto je jedan od prvih kod nas koji se bave internet zavisnostima, kaže da kompjuteri na neki način već vladaju ljudima pošto nam organizuju život.

- Kompjuteri već sada čoveku organizuju posao, ali i slobodno vreme. Ljudi sve više postaju robovi interneta i pokazuju prave znake zavisnosti. Možete li samo da zamislite šta se dešava sa čovekom kada mu se izbrišu podaci sa računara? Počinje da paniči, prosto ne zna šta će sa sobom. Zato nije pitanje da li će kompjuteri da ovladaju ljudima, već je mnogo značajnije pitanje kako će čovek uspeti da se prilagodi kompjuteru. Kompjuteri su uveliko postali naši gospodari. To se najbolje vidi po generacijama koje rastu, koje sa tri ili četiri godine potpuno vladaju tim spravicama. Sve se prilagođava računarima, počev od reklama na televizijama, pa sve do novih socijalnih mreža koje potpuno preuzimaju primat. U poslednjih deset godina isključivo se bavimo internetom koji nam omogućava da kontaktiramo u deliću sekunde sa osobom na drugom kraju sveta, što je zaista neverovatno. Onaj ko bude vladao informacijama, vladaće i svetom, a tu su računari nesumnjivo u ogromnoj prednosti. Kompjuteri su odavno ušli u sve sfere društvenog života i zaista je teško predvideti kakve će to posledice u budućnosti proisteći. Snaga pojedinih socijalnih mreža je potpuno neverovatna, tako da danas slobodno možemo reći da su tri najveće zemlje sveta Kina, Indija i Fejsbuk - kaže Radovanović.

Ljudska civilizacija se razvija u tom pravcu da je pitanje dana kada će početi da nas okružuju superinteligentni kiborzi, ali postavlja se i pitanje da li će naša biološka inteligencija moći da se „prikači" na veštačku kompjutersku, čime bismo softverski produžili život, možda čak i do granica besmrtnosti.

Uz razvoj veštačke inteligencije, futuristi se najviše bave upravo pitanjem produžetka života. Kercvejl predviđa da ljudi već za 20 godina mogu da postanu besmrtni. On tvrdi da sa brzinom razvoja nauke kakvu imamo, a naročito sa razvojem nanotehnologije, naučnici bi mogli već za te dve decenije da stvore zamene za većinu vitalnih organa, a to ilustruje činjenicom da je danas već kreiran veštački pankreas, kao i razni nervni implanti koji se ugrađuju u oštećene delove mozga. Ova njegova teorija se razvija čak do toga da bi nanoboti, odnosno roboti mikroskopske veličine, mogli da zamene krvna zrnca i pločice.
- I obavljaće njihovu funkciju hiljadu puta efektnije. Zahvaljujući tome, za 25 godina ljudi će biti sposobni da trče brzo 15 minuta a da pri tom ne dišu, ili da satima rone bez kiseonika. Oni koji dobiju srčani napad, ukoliko tada ne budu već posedovali bioničko srce, otići će doktoru na jednostavnu operaciju jer će ih nanoboti održavati u životu. Ljudi će moći za nekoliko minuta da napišu knjigu, a mozak jednostavno može da se prebaci u virtuelnu realnost i tako pobegne od „prave" stvarnosti - rekao je Kercvejl.
A možda su ljudi koji ovako misle samo previše gledali „Ratove zvezda" kada su bili mali. Mada, statistike kažu da već postoji oko 30.000 pacijenata koji pate od Parkinsonove bolesti sa neurološkim implantima. Eksperimenti sa robotima koji voze automobile su već pri kraju, a u ratu u Avganistanu i Iraku pored ljudi se borilo oko 2.000 robota. A najveći je problem to što postoji samo jedan način da ljudska vrsta predvidi dokle će da se razvija veštačka inteligencija kompjutera - da budemo pametniji od njih.